Scroll to top
Podijeli

Poglavlje o mudžizama i znakovima imameta Imama Kazima, a.s.


Autor teksta: Šejh Mufid, r.a., umro 413.
Izvor: El-Iršad fi ma'rifeti hudžeždi-l-llahi 'ala-l-'ibad

10. Marta 2021.

Poglavlje o mudžizama i znakovima imameta Imama Kazima, a.s.

1. Muhamed ibn Kulevejh svojim lancem prenosilaca prenosi od Hišam ibn Salima: “Nakon preseljenja Imama Sadika, a.s., ja i Muhamed ibn Nu’man (Mu’minu-t-Tak) smo bili u Medini a ljudi su vijećali o tome da je Abdullah ibn Džafer Imam nakon svog oca. Otišli smo kod njega a ljudi su već bili tu, pa ga upitasmo: “Koja mjera zekata je farz na imetak?” On reče: “Na 200 dirhema je 5 dirhema.” Mi rekosmo: “Koliko je na 100 dirhema?” On reče: Dva i po dirhema.” Mi rekosmo: “Tako nam Boga ni murdžije to ne govore.” Abdullah reče: “Tako mi Boga, ne znam šta govore Murdžije.” Hišam nastavlja: “Pa smo izašli kao zalutali od Abdullaha ibn Džafera, i nismo znali gdje da idemo, sjeli smo pored jednog od medinskih sokaka i plakali, ne znavši šta nam je činiti i kome da se okrenemo, govorili smo jedni drugima: Prema murdžijama ili prema kaderijama ili mu’tezilijama ili zejdijama? U tom stanju ugledah čovjeka kojeg nisam poznavao, pokazivao je prema meni. Uplašio sam se da nije jedan od špijuna Mensura Davanikija, jer on je imao svoje špijune u Medini koji su trebali vidjeti čiji imamet će ljudi prihvatiti nakon Džafer ibn Muhammeda kako bi ga uhvatio i ubio. Uplašio sam se da taj starac nije špijun, pa rekoh Muhamed ibn Nu’manu: Udalji se od mene jer sam zabrinut za nas dvojicu, onaj čovjek želi mene a ne tebe, idi nemoj da nastradaš, da se svojim rukama baciš u propast. Tada se Muhamed dosta udalji od mene i ja pođoh prema starcu, pomislivši da se ne mogu od njega proći, bio sam primoran da idem za njim, prihvatio sam da ću umrijeti, a on me doveo pred vrata Musa ibn Džaferove, a.s., kuće. Tada me je pustio i otišao. Na kućnim vratima je bio sluga rekavši mi: “Uđi, Allah ti se smilovao.” Ja uđoh i tamo vidjeh Musa ibn Džafera, a.s., i on mi bez uvoda reče: “Ni prema murdžijama, ni prema kaderijama, ni prema mu’tezilijama i ni prema zejdijama, već prema meni.” Ja rekoh: “Nek sam ti žrtva, je l ti otac preselio?” On reče: “Da.” Rekoh: “Ko je nakon njega naš Imam?” On reče: “Ako Bog želi da te uputi, to će i učiniti!” Rekoh: “Nek sam ti žrtva, Abdullah vaš brat je umislio da je on Imam nakon svog oca.” On reče: “Abdullah ne želi obožavati Boga.” Rekoh: “Pa recite onda ko je Imam nakon vašeg oca.” On reče: “Ako Bog želi da te uputi, to će i učiniti!” Rekoh: “Nek sam ti žrtva, jesi li ti Imam?” On reče: “Ja to ne govorim.” U sebi pomislih da nisam ispravno počeo – zato promjenih pitanje i rekoh: “Imate li vi Imama?” On reče: “Ne.” U tom trenutku u srcu osjetih toliko strahopoštovanje prema njegovoj veličini da to niko osim Boga ne zna, zatim rekoh: “Nek sam ti žrtva, da vas pitam isto ono što sam pitao vašeg brata?” On reče: “Pitaj da dobiješ odgovor, ali nemoj to otkrivati, jer ako to učiniš, ubit će me.” Ja sam postavljao pitanja i vidio sam da je beskrajno more znanja. Pa rekoh: “Cijenjeni, šiije vašeg oca su izgubljene, da li imam dozvolu uz to da moram ovo držati u tajnosti da im govorim o vašem imametu i da ih pozovem vama?” On reče: “Koga god vidiš da je zreo, pametan, povjerljiv to mu reci i uzmi obavezu da to nikom ne otkriva jer ako otkrije slijedi moje ubistvo” – pokazavši rukom na svoje grlo.

Tada sam izišao iz njegove kuće i vidio sam Ebu Džafera Ahvala (Mu’minu-t-Tak) on mi reče: “Šta je bilo?” Rekoh: “Uputa,” rekavši mu šta se dogodilo. Zatim smo otišli kod Zurareta i Ebu Basira – rekli im o čemu je riječ – i oni su otišli kod Imama, čuli njegove riječi, postavljali mu pitanja, i postali sigurni u njegov imamet. Zatim smo obilazili grupu po grupu i upoznavali ih s istinom i ko god je otišao kod njega postao je siguran u njegov imamet, osim grupe Amara Sabatija – koji su vjerovali u imamet Abdullaha. A Abdullah ibn Džafer je ostao sam, dolazili su mu samo rijetki pojedinci.

2. Muhamed ibn Kulevej, svojim lancem prenosilaca prenosi od Rafi’ija: “Imao sam amidžića koji se zvao Hasan ibn Abdullah. Bio je zahid i najpobožniji čovjek svog vremena. Halifa vremena je strijepio od njegove ozbiljnosti i istrajnosti u vjeri, uz sve to on je pred halifom govorio krupne riječi savjetujući i naređivaju dobro i odvraćajući od zla, što bi ljutilo halifu, ali bi zbog toga što je taj čovjek bio tako dobar i fin, halifa je prelazio preko njegovih riječi i to je uvijek tako bilo dok jednog dana nije ušao u džamiju gdje bijaše i Musa ibn Džafer, a.s.

Imam mu pokaza išaretom i on dođe kod Imama koji mu reče: “O Ebu Ali, sviđa mi se tvoj metod, to je prijatan metod, osim toga što nemaš znanja. Moraš tražiti spoznaju.” Moj amidžić reče: “Nek sam ti žrtva, šta je spoznaja?” Imam reče: “Idi stiči znanje i tragaj za hadisima.” On reče: “Kod koga?” Imam reče: “Od medinskih fakiha, pa dođi da mi ih izložiš.”

Rafi’i kaže: “Hasan ibn Abdullah je otišao i donio je napisane hadise Imamu, a.s. Imam je odbacio sve te hadise, rekavši da nisu autentični. Zatim mu opet reče: “Idi stiči znanje i spoznaju.” Onaj čovjek je držao do svoje vjere, i težio je tome da se okoristi Imamom, a.s. Jednog dana Imam je otišao na njivu izvan Medine, a taj čovjek ga je vidio tamo i rekao: “Nek sam ti žrtva, ja se pred Bogom hvatam vaših skuta, uputite me u ono što mi je od spoznaje farz!” Zatim ga Imam upozna sa hilafetom Zapovjednika vjernika, a.s., i njegove dostojnosti da bude halifa, pa je upoznao čovjeka sa stvarima koje je u vezi s tim pitanjem morao spoznati, govorio mu je o imametu Hasana, Husejna, Ali bin Husejna, Muhamed ibn Alija, Džafer ibn Muhameda, a.s., i tada je prestao govoriti.

Hasan ibn Abdullah reče: “Nek sam ti žrtva, ko je danas Imam?” Imam reče: “Hoćeš li prihvatiti ukoliko ti kažem?” On reče: “Hoću.” Imam reče: “Ja sam Imam.” On upita: “Imate li znak pomoću kojeg bih ja to znao?” Imam reče: “Da. Idi do tog drveta – pokazavši na drvo i reci: Musa ibn Džafer ti kaže da dođeš do njega.” Hasan ibn Abdullah reče: “Otišao sam do drveta i tako mi Boga gledao sam kako se vadi iz mjesta, parajući zemlju pokrenuvši se da stane pred Imamom. Zatim mu Imam pokaza da se vrati i drvo se vrati na svoje mjesto. Tada je čovjek prihvatio njegov imamet. Odabrao je šutnju i nakon toga nije viđen da je negdje pričao.

3. Ahmed ibn Mehran prenosi od Ebu Basira: “Rekao sam Imamu Musa ibn Džaferu, a.s.: “Nek sam ti žrtva, po čemu se prepoznaje Imam?” Imam reče: “Po nekoliko stvari, prva je da je od njegovog oca ukazano i rečeno u vezi njegovog imameta, da bi to bio dokaz i da mu se postavljaju pitanja i da on odgovara, a ako ne bude pitanja da on sam počne, i da govori o budućim događajima, i da s ljudima priča na svakom jeziku koji oni govore. Zatim je rekao: “O Ebu Muhamede, prije nego ustaneš, pokazat ću ti jedan znak.” Ebu Basir kaže: “Nije potrajalo kad uđe jedan čovjek iz Horasana i počeo je pričati s Imamom na arapskom jeziku. Musa ibn Džafer, a.s., mu je odgovarao na perzijskom. Taj čovjek reče: “Tako mi Boga, nisam htio s vama govoriti na perzijskom jer nisam pretpostavljao da možete dobro da ga govorite.” Imam reče: “Subhanallah, ako ti ne mogu dobro odgovoriti, pa onda u čemu je moja prednost nad tobom u dostojnosti za položaj Imameta?” Zatim je rekao: “O Ebu Muhammede, Imam je čovjek koji dobro zna jezik svakog čovjeka, isto tako jezik ptica i svakog živog bića.”

4. Abdullah ibn Idris prenosi od Ibn Sinana da je Harun Rešid jednog dana poslao odjeću svome veziru Ali ibn Jektinu u znak poštovanja, između ostalog tu je bilo i crno krzneno džube, kao i razne vrste carske odjeće vezene zlatom, Ali ibn Jektin – zbog vjerovanja i ljubavi koju je imao prema Imamu Musa ibn Džaferu, a.s., – veliki dio odjeće šalje Imamu, između ostalog i crno krzneno džube, uz to je poslao i dio svog imetka kao uobičajeni godišnji hums. Kada je to stiglo do Imama, a.s., sve je primio osim crnog džubeta, kojeg je vratio Ali ibn Jaktinu po čovjeku koji mu je to donio, a u pismu mu je napisao: “Sačuvaj ovo džube, nemoj ga nikom davati jer će ti trebati u jednom događaju.” Ali ibn Jektin je zbog vraćanja ovog džubeta imao neku skepsu, ne znajući zašto mu je vraćeno – no, zbog vjere koju je imao u Imama postupio je po njegovoj uputi i zadržao džube. Nekoliko dana nakon toga, Ali ibn Jektin se naljutio na svog ličnog roba i izbacio ga iz službe, a on je znao za ljubav Ali ibn Jektina prema Imamu i znao je sve šta je Ali slao Imamu i od odjeće i poklona i novca, zato je otišao pred Haruna Rešida i govorio ružno o Ali ibn Jektinu, da vjeruje u imamet Musa ibn Džafera, da mu šalje hums svake godine i da mu je poslao i ono crno džube kojeg mu je halifa poklonio, i to taj i taj dan. Harun se čuvši te riječi zapalio i rasrdio pa reče: To ću istražiti i bude li kako si rekao, ubit ću ga. Istog trenutka je naredio da mu dođe Ali ibn Jektin. Kada je došao on mu reče: “Šta si uradio sa džubetom koje sam ti dao?” On reče: “O emiru-l-muminine, eno ga kod mene, smjestio sam ga u sanduk a prije toga sam ga namirisao i čuvam ga. Svako jutro otvaram sanduk i gledam ga radi blagoslova, ljubim ga i ponovo ga vraćam na svoje mjesto. Isto to radim nakon zalaska sunca.” Harun reče: “Odmah ga donesi ovdje!” On reče: “Odmah o emiru-l-muminine.” Zvao je jednog slugu i rako mu: Idi u tu i tu sobu, uzmi njen ključ od ključara, otvori vrata, otvori taj i taj sanduk i u njemu ćeš vidjeti zapečaćen kofer, donesi mi ga takvog kakav je.” Nije dugo potrajalo rob je donio kofer i spustio ga pred Haruna. Harun je naredio da polome pečat i da ga otvore. Kada su otvorili Harun ugleda složeno džube a u njemu miris. Haruna je prošla srdžba i rekao je Ali ibn Jektinu: Vrati ga na svoje mjesto, i vrati se sigurnosti, jer nakon ovog neću slušati ničije riječi protiv tebe. Naredio je da mu daju dosta dobrih nagrada, naredio je da onog roba klevetnika nađu i udare mu 1000 bičeva, kada su mu udarili 500 on je izdahnuo.

5. Muhamed ibn Ismail od Muhamed ibn Fadla prenosi: “Među našim prijateljima je došlo do rasprave o uzimanju mesha po nogama prilikom abdesta, o tome da li se povlači od prstiju prema korjenu stopala ili od korjena prema prstima. Ali ibn Jektin je napisao pismo Musa ibn Džaferu, a.s.: “Nek sam ti žrtva, naši prijatelji se razilaze o pitanju mesha po nogama, ako mislite da je uredu, napišite svojom rukom kakva je naša obaveza u vezi načina uzimanja abdesta, da bismo mi ako Bog da, postupali po tome.”

Imam je u odgovoru napisao: “Razumio sam što si napisao o razilaženju u abdestu, a ono što ti ja u vezi s tim naređujem je da kad abdestiš da prvo tri puta ispereš usta i tri puta ispereš nost, i tri puta opereš svoje lice i protrljaj bradu da voda dođe do lica, i da opereš tri puta ruke od prstiju do laktova i da potreš cijelu glavu i da povučeš prstima preko ušiju i da opereš svoje noge tri puta do zglobova i da ne činiš drugačije nego sam ti napisao i da se ne suprostaviš ovom naređenju! Kada je pismo stiglo do Ali ibn Jaktina i on se začudio Imamovim riječima jer su bile u suprotnosti sa onim što šiije govore, ali je sebi rekao: Moj mevla i gospodin bolje zna zašto je tako naredio, a ja sam njegov potčinjeni, i uzimao je abdest onako kako mu je naredio Imam, i čineći onako kako mu je Imam naredio suprotstavljao se onome kako su to činile sve šiije. Dok jednog dana ne oklevetaše Ali ibn Jaktina kod halife Haruna rekavši mu: On je rafidija i protiv tebe je. Harun je nekim svojim bliskim ljudima rekao: Puno mi govore o Ali ibn Jaktinu, optužuju ga da je protiv mene i da je sklon rafidijama, a ja u njegovoj službi nisam vidio nedostatak, dosta puta sam ga iskušao i u njemu nisam našao ništa od onog čime ga klevetaju, želim otkriti istinu ali da on ne shvati i da ne mora da se od mene čuva i čini tukju. Oni mu rekoše: O emiru-l-muminin, rafidije ne uzimaju abdest poput sunija, lahko ga uzimaju, ne peru noge. Onda, da on ne shvati gledaj kako uzima abdest. Harun reče: Da, to je način da shvatim kojeg je mezheba. Nakon toga ga je jedno vrijeme pustio na miru, da bi ga uposlio nekim poslom u svojoj kući, pa kada je došlo vrijeme namaza, Ali ibn Jektin je po običaju odlazio u mirnu sobu da uzme abdest i da obavi namaz. Harun je stajao iza zida da može vidjeti Alija ali Ali nije vidjeo njega. Tražio je vodu za abdest, pa je tri puta isprao usta, tri puta isprao nos, tri puta je oprao lice, protro je bradu da voda dođe do lica, od prstiju do lakta je tri puta oprao ruke, cijelu glavu je učinio mesh, potro je uši prstima, i tri puta oprao noge. Harun je sve to posmatrao, i kada je vidio kako je Ali ibn Jektin postupio, nije se mogao suzdržati, i pokaza se Ali ibn Jektinu i reče: O Ali ibn Jektine, laže svako ko te smatra rafidijom, od tada pa nadalje njegov položaj kod Haruna je bio dobar. Nakon ovog, bez da Ali pošalje pismo Imamu, njemu stiže pismo od Imama Musa ibn Džafera, a.s., u kojem je pisalo: “O Ali ibn Jektin, od ovog trenutka pa nadalje, uzimaj abdest onako kako je Allah naredio. Svoje lice operi jedanput farza radi, a drugi put da bi bio radostan, svoje ruke peri dva puta i to od lakta, a prednji dio glave i gornji dio stopala s onim što je na ruci ostalo od vode učini mesh, jer ono zbog čega je bio strah za tebe je prošlo. Selam.”

6. Ali ibn Hamza Bataini prenosi: Jednog dana Imam Musa ibn Džafer, a.s., je pošao iz Medine prema njivi koju je imao izvan Medine, a i ja sam bio s njim. On je jahao devu a ja magare. Prešli smo jedan dio puta kad se pred nama pojavi lav ja sam od straha ustuknuo, a on je bez ikakva straha nastavio dalje, tad ugledah da je lav pred Imamom podčinjen i da se pred njim oglašava. Musa ibn Džafer stade poput nekog koji sluša oglašavanje lava, lav je prišao i stavio je svoju šapu na grbu deve od tog prizora ja sa zaledih od straha, tada vidjeh da je lav otišao u stranu a Musa ibn Džafer se okrenu prema kibli i poče učiti dovu, govorio je nešto što nisam razumio. Tada pokaza lavu rukom da ide. Lav je zavijao a Imam je govorio: Amin, amin. Nakon toga lav ode i izgubi se na horizontu, a Musa ibn Džafer je nastavio svojim putem ja sam išao za njim. Kada smo otišli s tog mjesta ja mu se približih i rekoh: “Nek sam ti žrtva. Šta je ono bilo s lavom? Tako mi Boga, plašio sam se od onog lava za tebe, a i začudilo me njegov postupak prema vama.” Imam reče: “Lav mi je došao i žalio se da njegova žena teško rađa tražeći od mene da molim Boga da joj olakša, ja sam to uradio, i saznao sam da njegova ženka rađa žensko pa sam mu to rekao. Zatim mi je lav rekao: Idi s Božijom zaštitom, i nadam se da nijedna zvijer ne stekne dominaciju nad tobom, tvojom djecom, potomcima i tvojim šiijama. Ja sam rekao: Amin.”