Beseda 110

A sada, zaista vas upozoravam na svet ovaj, budući da je on sladak i zelen, okružen požudama, i voljen zbog bliskih uživanja njegovih. On pobuđuje na ushićivanje stvarima sitnim, nadama je ukrašen i varkama okićen. Radosti njegove ne traju dugo, a nesreće se njegove ne mogu izbeći. On je varljiv, štetan, nestalan, prolazan, iscrpljiv, podložan propasti, nagrizajući i razoran. Kada dostigne vrhunac i ispuni sve želje onih koji su mu skloni i učini da budu zadovoljni njime, to nije više od onoga što Bog Uzvišeni kaže: „Poput vode koju Mi spuštamo s neba i koju upiju biljke na zemlji; ali one se preinačuju u stabljike suve koje vetrovi raznose. Bog je taj Koji sve određuje!“ Niko se ne raduje na svetu ovom, a da mu posle njega ne dolaze suze, i niko se ne suočava sa uživanjima njegovim, a da mu na kraju ne donesu nevolje. Niko u njemu ne prima blagu kišu olakšice, već tešku kišu nesreće koja lije po njemu. Ako jutrom podržava čoveka, uveče ga ne prepoznaje;  ako mu je strana jedna slatka i ugodna, druga mu je gorka i mučna. Niko ne dobija uživanje iz svežine njegove, a da se ne mora suočiti s tegobom nevolja njegovih, niko ne provodi noć u okrilju sigurnosti, a da ujutro ne bude pod okriljem straha. On je varljiv i sve što postoji u njemu jeste varka, on je prolazan i sve što postoji u njemu mora da nestane. Nema dobra u opskrbama njegovim, osim u pobožnosti. Ko god uzima malo od njega, skuplja dosta onoga što će mu dati sigurnost, dok onaj ko uzima puno od njega, uzima mnogo onoga što će ga upropastiti. On će se uskoro rastati od onoga što je skupljao. Koliko li je onih koji su se uzdali u njega, ali ih je ojadio, osećali se spokojnim u njemu, ali ih je srušio, uglednih, ali ih je ponizio, ponosnih, ali ih je osramotio. Vlast njegova se menja, a život njegov je prljav. Slatka voda njegova je gorka, a slatkoća njegova je poput soka gorkog. Jela njegova su otrovi, a sredstva njegova slaba. Življenje u njemu izloženo je smrti, a zdrav u njemu podložan je bolesti. Kraljevstvo njegovo izloženo je otimanju. Jaki je u njemu pobeđen, a imućni pogođen nesrećom. Sused u njemu je opljačkan. Zar vi ne boravite u kućama onih koji su bili pre vas, koji su bili veka dužeg, tragova trajnijih, koji su imali nadanja veća, koji su bili brojniji i imali vojske veće? Kako su se oni predali svetu ovom i koliko li su ga cenili! A onda su ga napustili bez sredstva ikakvog koje bi moglo da ih preveze ili leđa koja bi mogla da ih odnesu. Jeste li obavešteni da je svet ovaj bio ikada dovoljno darežljiv da bi darovao otkup za njih, ili im dao pomoć ikakvu, ili im pribavio društvo čestito? Radije im nameće brige, pritiska ih nevoljama, uznemirava strahotama, baca ih na nos, gazi ih kopitama i pomaže nestalnost vremena protiv njih. Videli ste otuđenost kojom se poneo prema onima koji su mu se primicali blizu, sticali i prisvajali ga, sve dok se s njim nisu rastali zauvek. Dade li im opskrbu ikakvu, osim gladovanja, ili dopusti li im prebivalište ikakvo, osim mesta tesnih, ili donese li im svetlost ikakvu, osim tmine, ili pruži li im išta naposletku, osim kajanja? Je li to ono što vi toliko tražite, ili čime ste zadovoljni, ili na šta ste pohlepni? Kako je to prebivalište loše za onog koji nije podozriv prema njemu i koji ne gaji strah od njega?! Zato znajte, a svakako znate, da ga zaista morate napustiti i rastati se s njim. Dok ste na njemu, uzmite pouku od onih koji su govorili: „ Ko je žešći od nas u sili?“, ali su odneseni u grobove njihove, mada ne kao jahači; spušteni su u grobove, ali ne kao gosti. Grobovi su im napravljeni u površinskom sloju zemlje, mrtvački pokrovi njihovi od zemlje su napravljeni. Stare kosti su učinjene susedima njihovim koji ne mogu da se odazovu onome koji doziva, niti obrane od muke, niti ukažu pažnju ožalošćenom. Ako im padne kiša, ne raduju se, ako ih zadesi suša, ne očajavaju. Oni su zajedno, ali je svako odvojen. Komšije su, ali udaljeni jedni od drugih, zajedno su su, ali se ne posećuju. Blizu su, ali se jedan drugome ne primiču. Trpe se i ne mrze se. Neznalice su i zloba je njihova nestala. Nema bojazni od nevolje od njih i nema nade da se odbrane. Zamenili su leđa zemlje stomakom njenim, prostranost teskobom, porodicu samoćom, svetlo mrakom. Na svet su ovaj došli nogu bosih i tela golih, kakvi ga i napuštaju. Otišli su s delima svojim s njega prema životu trajućem i prema kući večnoj, kao što Bog Uzvišeni kaže: „Isto kao što smo započeli prvo stvaranje, tako ćemo ga izvesti iznova, to je obećanje Naše, jer, pazite, Mi smo moćni da to učinimo!“