Govor Imama Husejna upućen neprijateljima

Govor Imama Husejna upućen neprijateljima

Imam Husejn, mir s njime, uzjahao je svoju kamilu i potpuno jasno i razgovjetno, da ga je većina prisutnih čula, glasno govorio:

“O Iračani, poslušajte moje riječi i nemojte žuriti u mom pogubljenju dok vas ne opomenem i ne kažem ono što mi je obaveza kažati i dok ne iznesem svoje obrazloženje zbog čega sam došao u Irak. Potom, ako prihvatite moje obrazloženje, povjerujete u moje riječi i postupite sa mnom u skladu s pravdom i poštenjem, odabrali ste za sebe put svoje sreće i nećete imati pristupa meni. Ako pak ne prihvatite moje obrazloženje i okrenete se od puta pravde i poštenja, onda posegnite za mojim ubistvom nakon što dobro razmislite i sagledate situaciju. Nemojte se ishitreno i nepromišljeno upustiti u to, jer:

Moj Gospodar je Allah, Koji Knjigu objavljuje, On štiti one koji su dobri.”

Kada je Imam Husejn to rekao i kada su se začuliplač i naricanje sestara i kćerki koje su ga čule, Imam je naredio bratu Abbasu i sinu Aliju da ih ušute, jer će nakon ovoga mnogo plakati. Kada se stišao glas članova Čiste porodice, iza zastora Imam Husejn, mir s njime, ponovo je izrekao zahvalu Gospodaru i poslao selam na Božije poslanike i meleke. Govorio je razgovjetnije i izražajnije od svakoga govornika koji je bio prije i koji će doći poslije njega. Obratio se narodu Kufe i rekao:

“A sada pogledajte u moje porijeklo i vidite ko sam ja? Potom se okrenite vama samima i ukorite sebe. Pogledajte da li vam je dozvoljeno da me ubijete i da oskrnavite svetost moju? Zar ja nisam sin kćerke vašeg Poslanika i sin njegova opunomoćenika, amidžića njegova i prvog čovjeka koji je povjerovao u njega i potvrdio istinitost Božijeg poslanika zajedno sa svim onim što je donio od Gospodara. Zar Hamza, prvak šehida, nije moj amidža. Zar Džafer Tajjar, kojem su u Džennetu podarena dva krila, nije moj amidža. Zar do vas nisu došle riječi Božijeg poslanika, koji je rekao za mene i moga brata da smo mi prvaci mladića u Džennetu. Pa ako me potvrdite u vezi s ovim što sam rekao, pa je upravo to istina. Tako mi Boga, otkada sam saznao da je Bog u neprijateljstvu s lažljivcima, nisam izrekao laž. Ali, ako ne prihvatate moje riječi, pa među vama su ljudi koje možete pitati. Obavijestit će vas o ovome što sam vam rekao. Pitajte Džabira ibn Abdullaha Ansarija, Abu Sa‘ida Hudrija, Sahl ibn S'ada Saedija, Zejda ibn Erkama, Enesa ibn Malika – neka vam kažu da li su čuli ovo o meni i mom bratu od Božijeg poslanika, s.a.v.a. Zar vas ove riječi Božijeg poslanika, s.a.v.a., neće spriječiti od prolijevanja moje krvi?”

Potom je rekao:

“Pa ako sumnjate u ovo, da li sumnjate u to da sam ja sin kćerke vašeg Poslanika? Tako mi Boga, između istoka i zapada nema nijednog drugog sina kćerke Božijeg poslanika osim mene, bilo među vama, bilo među ljudima mimo vas! Teško vama! Da li sam vam ubio nekoga da tražite od mene njegovu krv? Da li sam vam otuđio imetak pa ga tražite u povrat? Da li hoćete od mene odmazdu za neku povredu?”

Iako je Imam Husejn u svom govoru iznio sve ovo, ipak nije čuo odgovora i niko se nije našao da mu odgovori te je bio prinuđen spomenuti neke ljude i obratiti im se. Rekao je:

“O Šabasu ibn Rabijj! O Hadždžaru ibn Ebdžar! O Kajsu ibn Aš'as! O Jezide ibn Haris! Zar mi vi niste napisali: ‘Voće je zrelo i vrtovi zeleni i bujni, i ti ćeš doći do vojske koja je spremna da te pomaže, zato što brže kreni za Irak?’”

Taberi bilježi da su u odgovoru Imamu Husejnu, mir s njime, rekli:  “Mi nismo pisali pisma i ne znamo o čemu ti pričaš!”

Zbilja, dokle ide čovjekova zloba da isti oni ljudi koji su pozivali svoga Imama, mir s njime, brojnim pismima i potpisali se na njima, bez imalo stida u odgovoru mu kažu da oni nisu pisali i nisu pozivali.