Selam alejk poštovani. Duže vremena mući me hadis o deset ashaba kojima je obećan đennet, vidim da ga se neki ljudi drže kao da je glavni ključ vjere, … što više čitam i saznajem o ljudima iz tog hadisa i dešavanjima čiji su oni aktori sve se više nakuplja toga što nikako ne štima s ovim hadisom… Ako nije problem, bio bih zahvalan da mi olakšate dileme.
Odgovor
Alejkumu selam, hvala vam na javljanju.
Hadis je zabilježen u Tirmizijinom džami’-sunenu, nije zabilježen ni u Buharijevoj niti Muslimovoj zbirici hadisa i glasi:
Abdurahman ibn Auf je rekao: „Allahov Poslanik, s.a.v.s., je kazao: Ebu Bekr, Omer, Osman, Alija, Talha, Zubejr, Abdu- rahman b. Avf, Sa'd b. Ebu Vekkas, Seid b. Zejd i Ebu Ubejde b. Džerrah će biti u Džennetu.” (Tirmizijin džami’-sunen, sv. 7, str. 357, hadis 4009)
U vezi spomenutog hadisa ukazat ćemo na sljedeće:
Kao prvo, Buharija i Muslim su u svojim zbirkama hadisa zabilježili:
Buharija je zabilježio od Sa’da ibn Ebu Vekkasa: “Nisam čuo da je Allahov Poslanik, s.a.v.s., rekao za nekoga koji je živ i koji još hoda da je u Džennetu, izuzev za ‘Abdullaha b. Selama.“ (Buharijeva zbirka hadisa, sv. 3, str. 89, hadis 3812)
Muslim je zabilježio od Sa’da ibn Ebu Vekkasa: “Nisam čuo da je Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem, ikome ko hoda po zemlji rekao da je džennetlija, jedino Abdullah b. Selamu.“ (Muslimova zbirka hadisa, sv. 7, str. …, hadis 2483)
Dakle, ovaj hadis je mutefekun alejhi, tj. zabilježen je i u Buharijevoj i u Muslimovoj zbirci, što znači da se nikako ne može biti neistina po ehli sunnetu, dok hadis o deseterici je samo u Tirmizijinom sunenu zabilježen i nipošto ne može biti na nivou ovog hadisa!
Vidimo da čak i Sa'd ibn Ebu Vekkas, jedan od tih desetorice, negira da zna za ikog da je dženetlija osim Abdullaha ibn Selama, čak to ne zna ni za samog sebe. A ovaj Abdullah ibn Selam nije jedan od te desetorice, niti je Kurejšija. Nije moguće da je Poslanik, s.a.v.a., i Sa'du ibn Ebu Vekkasu obećao Džennet a da on za to sam ne zna, jer to nije nebitna stvar da se ne proširi i da je on ne čuje.
Koji je sada prihvatljiv, s obzirom da ovaj hadis vrlo striktno isključuje sve osim Abdullaha ibn Selama? Dakle, Poslanik nije ni za jednog čovjeka rekao da je džennetlija osim Abdullaha ibn Selama!
Međutim, Ehli sunet tvrdi da je Poslanik, s.a.v.a., također, obećao Sabitu ibn Kajsu, Bilalu ibn Ribahu, Fatimi bint Muhammedu, s.a.v.a., Hasanu, Husejnu, i da je obećao svim učesnicima Bedra bez izuzetka, iako su kasnije neki od njih izašli iz vjere i svim učesnicima Hudejbije, iako su neki od njih kasnije napustili islam.
Ako je već tako, pa zašto su poznata samo desetorica i samo se o njima priča? Zašto se samo za njih to smatra odlikom i samo se oni hvale da im je Džennet obećan?
Da li su ova deseterica u džennetskom gradu a ostali na selu?
Znamo da su osim Imama Alija, a.s., svi ostali od te deseterice samo političari i ništa više, pa da li su ova deseterica i tamo VIP, a ostali običan narod?
Zašto se nigdje ne spominje npr. da je hazreti Fatima od onih kojima je obećan Džennet?
Kao drugo, sva desetorica su Kurejšije.
Kako je moguće da nijedan ensarija nije dobio obećanje Dženneta, a broj ensarija među ashabima bio je daleko veći od broja muhadžira, a uloga ensarija u pobjedi islama je najveća?! Također, broj muhadžira koji nisu kurejšije je također kao broj kurejšijskih muhadžira. Kako nijedan muhadžir mimo kurejšija nije mogao biti dženetlija, a od njih su ljudi poput Ebu Zerra Gifarija, Ammara ibn Jasira, Selmana Farisija…?
Naročito, ako uzmemo u obziru da su Kurejšije imali tendenciju da su glavni u svemu i tako su na Sekifi preuzeli vlast.
S druge strane, kurejšije su bili najveći neprijatelji Allaha i Njegovog Poslanika, s.a.v.a., i najviše su se oni borili protiv islama.
Imam Ali, a.s., u Nehdžul-belagi se ovako žali na kurejšije nakon preseljenja Allahovog Poslanika, s.a.v.a.:
“Bože moj, trazim pomoc Tvoju protiv Kurejša i onih koji im pomažu, jer su prekinuli rodbinske veze moje i izvrnuli zdjelu moju, te se svi udružili da mi ospore pravo koje mi pripada više nego ikome drugome. Govorili su: “Zaista je pravo da ga uzmeš, a pravo je i da ti bude uskraćeno. Zato, otrpi rastužen ili umri žalostan.” I uvjerih se da nemam ni pomagača, ni branitelja, ni saradnika, osim članova porodice moje. Ali suzdržah se da ih bacim u smrt i zatvorih oči na prašinu, gutah pljuvačku od tuge i trpih da ne iskalim srdžbu, iako to bijaše gorče od tikvice gorke i srcu bolnije od uboda bodeža.” (Staza riječitosti, govor 216)
Znamo da su kurejšije znali za istinitost vjerovjesništva Muhammeda, s.a.v.a., ali su govorili da ako oni prihvate islam, to bi značilo da će između svih klanova Kurejša, jedini Beni Hašim preuzeti svu čast, a ostali klanovi će biti spušteni kao podanici, a to nipošto nije prihvatljivo!
To je ono što je Ebu Džehl na Bedru rekao svom sestriću kao razlog ratovanja protiv Muhammeda, s.a.v.a., kada ga je sestrić upitao: “Je li ono što Muhammed tvrdi, laž?”, pa mu je Ebu Džehl odgovorio: “Muhammed nikad u životu nije slagao!” Znamo da su Ebu Bekr i Omer duboko vjerovali u ono što je Ebu Džehl govorio. Pred Bedr kada je Allahov Poslanik, s.a.v.a., nakon što je trgovačka karavan izmakla iz ruku muslimana, upitao ashabe za mišljenje o daljem djelovanju, Ebu Bekr je skočio i govorio: “Mi nismo krenuli radi ratovanja. Kurejšije otkako su postali gospoda, nikad nisu postali poniženi, otkako su postali pobjednici, nikad nisu poraženi, otkako su…”, Poslanik, s.a.v.a., mu je ljutito rekao: “Sjedi!” i ponovio je pitanje, Omer je skočio i doslovno ponovio ono što je već njegov partner govorio, Poslanik, s.a.v.a., je i njega prekinuo i rekao mu: “Sjedi!”, a srdžba je bila očita na njegovom časnom licu. Treći put je ponovio pitanje, tad je velikan ashaba, Mikdad ibn Amr ibn Esved, jedan od onih koji su za vrijeme života Poslanika, s.a.v.a., bili poznati kao Alijeve šiije, ustao i govorio je: “Allahov Poslaniče, ti si Allahov poslanik, a mi smo tvoji sljedbenici, uradi ono što ti tvoj Gospodar naređuje, a mi nećemo biti kao Beni Israil da kažemo: Idi ti i tvoj Gospodar ratujte, već mi ćemo uz tebe ratovati i tako mi Allaha, ako nam kažeš da se bacimo u more, to ćemo uraditi…!” i kako je Mikdad govorio, časno lice Poslanika, s.a.v.a., se ozarilo od radosti i kad je Mikdad završio, učio je dove za njega…, a u ovome slučaju o Ebu Bekru i Omeru su objavljeni ajeti: Tako je bilo i onda kada te je Gospodar tvoj s pravom iz doma tvoga izveo, a to jednoj grupi vjernika nije nikako po volji bilo. Raspravljali su s tobom o istini, nakon što je ona bila očita, kao da se naočigled svoj u smrt gone. (El-Enfal, 5 i 6)
Ovaj događaj pokazuje kako su Ebu Bekr i Omer i nakon primanja islama veličali kurejšije i poglavare idlopoklonostva i kufra. Jer njih dvojica su bili iz najponiženijih i potpuno nebitnih klanova Kurejša i uvijek su imali kompleks niže vrijednosti naspram Kurejša. To se vidi čak i kasnije. Jednom je Ebu Sufjan prolazio pored nekoliko ashaba kao što su Selman, Suhejb i Bilal, pa su rekli: “Kako nam je žao da božija sablja nije zauzela svoje mjesto u vratu Allahovog neprijatelja!”, ukazujući na Ebu Sufjana, a Ebu Bekr se uvrijedio i rekao: “Zar da tako nešto govorite o prvaku Kurejša? Tako mi Allaha, ovo ću prenijeti Poslaniku! I otrčao je kao dijete da ih tužaka zbog Ebu Sufjana. Kada je Allahov Poslanik, s.a.v.a., saslušao Ebu Bekra, upitao ga: “Jesi li naljutio svoju braću?! Tako mi Allaha, ako si ih naljutio, time si naljutio Allaha!” Tada je Ebu Bekr otrčao do njih i upitao: “Braćo, jesam li vas naljutio?!” (Muslimova zbirka hadisa, sv. 7, str. 472, hadis 2504)
To je Ebu Bekr!
Za vrijeme preseljenja Poslanika, s.a.v.a., i uzurpiranja prava Imama Alija, a.s., na hilafet, od strane Ebu Bekra i Omera, Ebu Sufjan nije bio prisutan u Medini, već je bio poslat da prikuplja zekat. Kad se vratio i saznao za preseljenje Poslanika, s.a.v.a., i Ebu Bekrov dolazak na vlast, izravno je otišao kod Abbasa, Poslanikovog amidže, i s njim kod Imama Alija, a.s., sa ciljem da izazove smutnju.
Između ostalog je rekao: “Šta je ovo što su najponiženiji u Kurejšu, preuzeli vlast i udaljili najdostojanstvenije?! O Ebu Hasane (Ali, a.s.) ako bi ti želio, napunit ću Medinu vojskom kojom bi ti mogao vratiti svoja prava…!”
Imam Ali, a.s., je rekao: “Konstantno si kovao zavjere protiv islama!” i otjerao ga od sebe.
S tim da kada je Omer saznao za povratak Ebu Sufjana, kod Ebu Bekra je izrazio straha od njegove spletke. Ebu Bekr ga je upitao za rješenje, Omer mu je rekao: Ebu Sufjan voli novac, pokloni mu sve što je prikupio od zekata, u čemu ga je Ebu Bekr i poslušao. Brzo nakon toga, Ebu Sufjanov sin, Jezid je imenovan za komandanta vojske i Muavija je dobio položaj uz brata i tako su se kurejšije ujedinile protiv Ehli bejta, a.s., na čelu sa Ebu Bekrom i Omerom.
Prema tome, hadis o deseterici dženetlija mora biti samo o kurejšijama i iz raznih klanova, a naravno da ne bi bilo baš providno stavili su i Imama Alija, a.s., iz Beni Hašima, dok Imam Hasan, Imam Husejn, hazreti Fatima Zehra, hazreti Fatima bint Esed, hazreti Hamza, hazreti Džafer Tajjar, Ebu Ubejde ibn Haris, Ibn Abbas… iz Beni Hašima ne mogu biti džennetlije!
Kao treće, ako su ovi ljudi dobili obećanje za Džennet, da li je to zbog nekih zasluga, ili onako gratis i bez zasluga?
Vjerovatno nisu dobili zbog neke zasluge. Ako su zbog neke zasluge, možemo li pitati, kakve? Šta je npr. Ebu Bekr uradio a da nije uradio Ammar ibn Jasir, Ebu Zerr, Mikdad, Selman, Ibn Mesud, …?
Ko je čuo za ovog Seida ibn Zejda, da je imao ikakvu ulogu u svim dešavanjima od početka islama, osim što je Omerov zet? Kako on može biti džennetlija, a neko poput Ebu Zerra ili Ammar ibn Jasira ne mogu, osim što je ovaj kurejšija i Omerov zet?
Međutim, Muslim u svojoj zbirci hadisa prenosi, da pojedini ashabi, koji su kod ehli sunneta, pametniji od Poslanika, s.a.v.a., a ponekad i od Allaha (jer Allah nije znao da je hidžab potreban za žene i kada je Omer insistirao, On je shvatio da je Omer u pravu i objavio je ajet, kako vjeruje ehli sunnet vel-džamaat), ispravili su Poslanikovu najveću grešku, kada je htio ashabima obećati Džennet bez zasluge:
Ebu Hurejre, je rekao: Jednom prilikom smo sjedili okupljeni oko Allahovog Poslanika, s.a.v.s. U našem društvu bili su i Ebu Bekr i Omer, r.a. Poslanik, s.a.v.s., je iznenada ustao i otišao od nas. Nije se zadugo vratio. Pobojali smo se da mu se šta nije desilo, pa nas je to zastrašilo.
Ustali smo da ga potražimo. Bio sam prvi kojeg je to uplašilo. Krenuo sam da tražim Allahovog Poslanika, s.a.v.s. Došao sam do ensarijskog voćnjaka koji je pripadao plemenu Nedždžar. Kružio sam oko njega ne bih li našao ulaz, ali ga ne nađoh (vočnjak bez ulaza!). Onda Iznenada sam vidio mali potočić kako protiče kroz ogradu voćnjaka od vanjskog bunara. Skupio sam se koliko sam mogao i došao sam kod Allahova Poslanika, s.a.v.s.
Poslanik, a.s., je tada upitao: Je li to Ebu Hurejre? Rekao sam: Jest, Allahov Poslaniče. Upitao je: Šta te muči?
Rekao sam: Bio si s nama, pa si otišao i zadržao se. Pobojali smo se da ti se nešto desilo. To nas je uplašilo. Prvi sam se pobojao. Došao sam do ovog voćnjaka i uvukao se u njega kao što se lisica uvlači. Ljudi koji su ostali iza mene su također uplašeni.
Poslanik, s.a.v.s., na to je rekao: Ebu Hurejre! – i dao mi je svoje dvije papuče i rekao: Idi s ove moje dvije papuče, pa koga god izvan voćnjaka sretneš da iskreno vjeruje da nema boga osim Allaha, obraduj ga Džennetom!
Prvi sam sreo Omera. Kada me je vidio, upitao je: Što će ti te dvije papuče, Ebu Hurejre?
Ove dvije papuče su papuče Allahovog Poslanika, s.a.v.s. Poslao me s njima da, koga god sretnem, ko iskreno vjeruje da nema boga osim Allaha, obradujem Džennetom.
Ebu Hurejre, r.a., dalje priča da ga je Omer, r.a., nakon što je to čuo, udario u prsa i posadio na stražnjicu (Šefik Kurdić da bi zaštitio Omera, namjerno je iskrivio prijevod – ispravan prijevod je: … pa mi je Omer tako udario u prsa da sam pao na stražnicu), a zatim rekao: Vrati se, Ebu Hurejre!
Vratio sam se Allahovom Poslaniku, s.a.v.s., suzdržavajući se od plača. Omer me pratio i išao za mnom. Kada me Poslanik, s.a.v.s., ugledao, upitao me je: Šta ti se desilo, Ebu Hurejre?
Rekao sam: Sreo sam Omera pa sam ga obavijestio o onome s čime si me poslao, pa me udario u prsa i posadio na stražnjicu (ista iznevjera: pa mi je Omer tako udario u prsa da sam pao na stražnicu) i rekao mi je: Vrati se!
Poslanik, s.a.v.s., je upitao Omera: Omere, šta te je navelo na to što si uradio?
Omer je upitao: Allahov Poslaniče, iskupio bih te i ocem i majkom (!?, kako lažu i Omeru izmišljaju odlike kako je on volio Poslanika, s.a.v.a., a ovo njegovo djelo govori kakav je on bio prema njemu), jesi li ti, uistinu, poslao Ebu Hurejru sa svojim papučama da Džennetom obraduje svakog onog ko istinski vjeruje da nema boga osim Allaha?
– Da, – rekao je.
– Nemoj to raditi (ovo je Omer!), – rekao je Omer – jer se bojim da se ljudi neće osloniti samo na to, nego ih ostavi neka se trude i rade (izgleda da je Omer bio poslanik, a Muhammed, s.a.v.a., službenik kod njega). Poslanik, s.a.v.s, na to reče: Ostavi ih! (Muslimova zbirka hadisa, sv. 1, str. 156, hadis 31)
Vidimo da je Omer ibn Hattab ne samo da je odbio Džennet i obećanje za Džennet za sebe, već je ljutito i naređivački zabranio Poslaniku, s.a.v.a., da više ikad priča takvu priču, a i Poslanik, s.a.v.a., je prepadnut samo ponovio ono što je Omer rekao: „Ostavi ih!“
Kao četvrto, da li im je Poslanik, s.a.v.a., obećao Džennet bez obzira kako će oni postupiti poslije njega, i bez obzira hoće li oni skrenuti s Pravog puta?
Ovdje treba reći: budući da je Svevišnji Allah u časnom Kur’anu vrlo jasno i konkretno obećao Džennet određenim kategorijama ljudi i objasnio je da je Džennet samo po zasluzi, a ne zbog toga što je neko iz plemena Kurejša, da li bi Allahov Poslanik, s.a.v.a., obećao nekom Džennet bez zasluge i izvan kategorija spomenutih u časnom Kur’anu?
Poslanik, s.a.v.a., kako ga predstavlja časni Kur’an: “on ne govori po hiru svome, to je samo objava koja mu se obznanuje…”, nikad ne bi uradio nešto što nije u skladu sa časnim Kur’anom, stoga, nikad ne bi obećao Džennet nekom ko nije zaslužan za to po časnom Kur’anu.
Ali po emevijama i abbasijama tj. po Buhariju i Muslimu, sve je moguće i zato on nepravedno psuje i proklinje svoje ashabe sa opravdanjem da će Allah njegovu psovku pretvoriti u nagradu za čovjeka kojeg je on nepravedno psovao!
Ako Allahov Poslanik, s.a.v.a., nikad ne bi obećao Džennet onima koji nisu zaslužni, već samo onima koji zaslužuju Džennet po Allahovim obećanjima u časnom Kur’anu, hoće li onda uopće ostati smisla za Poslanikovo obećanje?! Ne! Ako je neko već po zasluzi džennetlija, nema smisla da mu Allahov Poslanik, s.a.v.a., obećava Džennet!
Prema tome, ta priča da je Poslanik, s.a.v.a., obećao Džennet deseterici kurejšijskih političara, ne može biti uopće ispravna.
Da, Allahov Poslanik, s.a.v.a., može obavijestiti ko je zaslužan, a ko nije! To ima smisla da Poslanik, s.a.v.a., obavijesti određene ljudi ili skupinu da su zaslužili Džennet odnosno njihov kraj će biti sretan kraj. Naravno, mjerilo je kraj života, kako će čovjek završiti – sretno ili nesretno.
Ničija sadašnjost ne može biti mjerilo.
Sad se postavlja pitanje: da li su ova deseterica zaslužila Džennet, tj. jesu li imali sretan kraj, tj. jesu li ostali vjerni Allahu i Njegovom Poslaniku, s.a.v.a., do kraja života, pa da možemo zamisliti da je Poslanik, s.a.v.a., obavijestio da će biti džennetlije ili nisu svi ostali pri zavjetu, već izdali su Allaha i Njegovog Poslanika, s.a.v.a.?
Kad bismo htjeli objasniti kako su završili, vidjeli bismo da osim Imama Alija, a.s., ni za jednog ne bismo mogli reći da je imao kraj s kojim su Allah i Njegov Poslanik, s.a.v.a., zadovoljni.
Samo bismo ukazali na hadis koji je vjerodostojan i koji može vrlo jednostavno dokazati neistinitost hadisa o deseterici:
Da bismo potpuno shvatili hadis, potreban je ovaj uvod:
Božiji Poslanik, s.a.v.a., je pred kraj časnog života doživio kontrarevoluciju od kurejšija. Više predaja govore da je Abbas, Poslanikov, s.a.v.a., amidža, došao kod njega i žalio se na kurejšije: “Kada se kurejšije sastaju, međusobno vrlo toplo razgovaraju, a kad neko od nas, Beni Hašima, dođe svi šute ili se raziđu…!” ili: “Kurejšije su bili okupljeni pored zida džamije, pa je prošla jedna ženska. Neko je upitao: ‘Koja je ova?’, neko reče: ‘Muhammedova kćerka!’, neko je komentarisao: ‘Primjer Muhammeda u Beni Hašimu je kao primjer cvijeta koji je nikao na đubrištu!’” ili kada su ensarije došli Poslaniku, s.a.v.a., i rekli su: “Šta je sa ljudima od vašeg naroda (kurejšijama) kada se sastaju samo pričaju protiv Beni Hašima…!”, a Poslanik, s.a.v.a., bi svaki put ponovio: “Tako mi Allaha, neće okusiti Džennet onaj ko mrzi vas (Beni Hašim)!”
Čelnici kurejšija su bili Ebu Bekr, Omer, Ebu Ubejde ibn Džerah, Osman, Abdurahman ibn Auf, Sa’d ibn Ebu Vekkas, Talha, Zubejr, …
Ko bi mogao prema Poslaniku, s.a.v.a., postupati ovako bezobrazno osim Omera i Ebu Bekra: Abdullah ibn Amr ibn As: “Zapisivao sam sve što bih čuo od Allahovog Poslanika, s.a.v.a., želeći da da to naučim napamet, pa su me u tome spiječile Kurejšije (Kurejšije!) rekavši: ‘Zapisuješ sve što čuješ, a Allahov Poslanik je čovjek, priča i u srdžbi i u zadovoljstvu!’ Čuvši to, prestadoh pisati i to spomenuh Poslaniku, s.a.v.a., On pokaza prstom na svoja usta i reče: Zapisuj, jer tako mi Onoga u Čijoj je ruci moja duša, iz njih izlazi samo istina!’” (Ebu Davudov sunen, sv. 5, str. 278, hadis 3646 – hadis je vjerodostojan) Ovakve su bile kurejšije – džennetlije! Koliko li ovo podsjeća na događaj kada mu je Omer rekao da bunca i da pored Kur’ana ne trebaju im njegove upute!
Kada je Poslanik, s.a.v.a., predvodio pohod na Tebuk, ostavio je Imama Alija, a.s., u Medini, jer je Tebuk najdalje mjesto gdje je Poslanik, s.a.v.a., otišao, a munafici (licemjeri) nisu otišli, već ostali su u Medini i zato su predstavljali veliku opasnost. Nakon bitke, Poslanik, s.a.v.a., u povratku prema Medini, u odsustvu Imama Alija, a.s., je primjetio sumnjiva kretanja nekih svojih ashaba, pa je naredio da se u noći vojska odvoji od njega i ide jednim putem, a on sa Ammarom ibn Jasirom i Huzejfom ibn Jemanom (dvojicom koja su bila privržena Ehli bejtu i Imamu Aliju) će drugim putem prolaziti opasnim prijevojem. Nekad u mraku je Poslanik, s.a.v.a., glasno povikao: “Otjerajte ih sabljom! Otjerajte ih sabljom!” Ammar i Huzejfe su isukali sablje i otjerali grupu maskiranih ljudi. Tada ih je Poslanik, s.a.v.a., upitao: “Jeste li ih prepoznali?” rekli su ne, jer su bili maskirani. Opet ih je upitao: “Jeste li shvatili šta su imali na umu?”, rekli su da ne znaju. Poslanik, s.a.v.a., je objasnio: “Oni su htjeli prepasti devu Allahovog Poslanika, pa da Poslanik sa nje padne u dubinu provalije. Oni su, tako mi Allaha, ratnici protiv Allaha i njegovog Poslanika, s.a.v.a., oni su pravi munafici!”
Nakon toga, Allahov Poslanik, s.a.v.a., je povjerio Huzejfi imena njih 14 ashaba koji su pokušali izvršiti atentat na Poslanika u toj noći i rekao mu da to ostane kao tajna kod njega!
Nakon ovog uvoda, hadis koji smo htjeli predočiti glasi: Kada je Omer ibn Hattab bio halifa, pozvao je Huzejfu i zaklinjao ga da mu kaže je li on tj. Omer jedan od tih 14! (El-Musannef, Ibn Ebu Šejbe, sv. 8, str. 637, hadis 36724; El-Metalibul-‘lije, Ibn Hadžer, kitabut-tefsir; …)
Nema sumnje da su tih 14 ashaba bili kurejšije. Međutim, ovo Omerovo pitanje, govori dosta više od toga. U historiji je preneseno da Huzejfe nije obavljao dženazu namaz licemjerima, zbog kur’anskog ajeta koji to zabranjuje, i da Huzejfe nije klanjao dženazu namaz Ebu Bekru i Omeru!
Sad se postavlja pitanje: Ako je Omer bin Hattab, zbilja, od onih kojima Džennet obećan, zar bi se on pomislio da je od pravih munafika, a za munafika, Sevvišnji Allah kaže: “Licemjeri će, doista, na samom dnu Džehennema biti i ti im nećeš pomagača naći.” (En-Nisa, 145) Kako može Omer pred kraja svoga života upitati Huzejfu da li i njega Poslanik, s.a.v.a., spomenuo kao jedan od 14 ashaba koji su pokušali ga ubiti?! Ili pak do tada hadis o 10 dženetlija još nije bio izašao iz štampe?!
Nije na odmet dodati, ako je Ebu Bekr, uistini, bio jedan od dženetlija, zašto bi pred smrt kada je pogledao u pticu na drvetu, rekao: “Blago tebi, ptico, jedeš plodove i slijećeš na drveće, nećeš polagati račun, niti ćeš biti kažnjena, poželio sam da budem rastinje kraj puta, pa kada naiđe deva kraj mene, pojede me i izađem u balegi, a da nisam čovjek”?
Drugi put je rekao: “Da me majka nije rodila! Da sam slamka u ćerpiču!”
Da li onaj koji ide u Džennet, treba biti ovako očajan? Zar bi poželio da bude izmet đivotinja?!
Zar on ne bi trebao biti sretan i govoriti: Kamo sreće da je moja majka rodila još 10 poput mene?
Ako je Omer ibn Hattab bio od dženetlija, zašto bi pred smrt govorio: “Kamo sreće da sam ovan i pripadam svojoj porodici, pa da me goje koliko žele, sve dok ne budem najdeblji što mogu, i kada ih posjeti neko njima drag, da od mojih organa naprave pečenje, isijeku me u komade i osuše na suncu, zatim me pojedu i da izađem u izmetu, da nisam čovjek?” Zašto toliki očaj i beznađe? Zar bi dženetlija trebao ovako ići ka Dženetu?
Samo je Imam Ali, a.s., kada je dobio smrtonosni udarac u mihrabu džamije u Kufi, povikao: “Postigao sam sreću, tako mi Gospodara Ka’be!”