Beseda 36

——————————–

* Bitka kod Nahravana vođena je nadomak Bagdada 657. godine, posle nezadovoljavajućeg završetka bitke na Sifinu. Nakon sklapanja primirja na Sifinu, imam Ali je krenuo nazad kući sa svojom vojskom. Tada se jedna grupa nezadovoljnih vojnika od približno 12.000 ljudi odvojila od glavnine. To su bili isti oni (haridžiti) koji su nakon neprijateljske prevare odbili da se bore i naterali halifu da prihvati arbitražu, a posebno sudiju.

Mesec dana nakon arbitraže, haridžiti su uspostavili svoj glavni štab u Nahravanu. U trenutku dok je bio zaokupljen organizovanjem trupa za pohod na Siriju, imam Ali je dobio vest o ustanku haridžita. Napisao im je da se sprema da krene u rat protiv Muavije i da oni još uvek mogu da se pridruže vojsci pod njegovom zastavom. Oni su mu poslali uvredljiv odgovor rekavši mu da su ga odbacili kao jeretika, osim ako to prizna i pokaje se zbog svog otpadništva, a oni bi tada razmotrili da li je moguće da sa njim postignu neki dogovor. Dok je bio na putu ka Siriji, imam Ali je saznao da su haridžiti napali Medain, ali da su potisnuti sve do njihovog logora i da su izvršili užasne zločine u njegovoj okolini, okrivljujući za bezverje sve one koji nisu delili njihova uverenja. Takođe su ubili putnika koji nije prihvatio njihove doktrine, a njegovoj trudnoj ženi rasporili stomak. Alijevi vojnici, koji su iza sebe ostavili svoje porodice bez zaštite i koji su se plašili opasnosti koja je pretila od tih fanatičnih varvara, izrazili su želju da se pre nego što krenu na Siriju obračunaju sa njima. Poslan je i jedan glasnik da istraži šta se događa, ali su i njega ubili.

Sa obzirom na opasno ponašanje pobunjenika, Ali je osetio da je potrebno preduzeti odgovarajuće mere kako bi se oni držali pod kontrolom. Tako je promenio svoj smer i krenuo prema istoku. Prelazeći Tigar i približavajući se Nahravanu, poslao je pobunjenicima glasnika da od njih zatraži da izruče ubice. Oni su odgovorili da nijedna određena osoba nije bila odgovorna, te da su svi oni imali iste zasluge u prolivanju krvi otpadnika. Međutim, uvek spreman da izbegne krvoproliće, imam Ali je ponovo pokušao da ih pridobije mirnim putem. Zbog toga je podigao zastavu ispred svog logora i proglasio da će onim pobunjenicima koji se okupe oko zastave, kao i onima koji se povuku u svoje domove, biti pošteđen život.

Pobunjenici su počeli da se razilaze i napuštaju logor, a njihov vođa, Abdulah Ibn Vahab ostao je sa samo hiljadu i osam stotina sledbenika rešenih da se po svaku cenu bore protiv halife. Imam Ali je rekao da su ti ljudi bili pravi haridžiti koji su hteli da se bore protiv islama. Onda su očajnički napali Alijevu vojsku i doživeli zasluženu sudbinu. Svi su bili ubijeni, osim devetorice koji su izbegli smrt. Na Alijevoj strani bilo je samo sedam ubijenih. Najrevnosniji sledbenici koji su pobegli potajno su širili svoje učenje u Basri i Kufi, i kasnije se ponovo pojavili u bandama fanatičnih pobunjenika, ali su ubrzo bili proterivani ili desetkovani.

Verske ideje haridžita stvorile su fanatizam i slepi dogmatizam čiji je glavni princip bila krilatica “nema vlasti osim Božije” (“la hukme illallah”); poučavali su da su svi vernici na jednakom nivou i da niko od njih ne treba da ima vlast nad drugima. Zagovarali su da ne treba da postoji ni halifa, ni zakletve na vernost bilo kojem ljudskom biću. Imamu Aliju su prigovarali da je pogrešio što je pristao da se prikloni ljudskoj presudi, dok odluka pripada jedino Bogu, i zatražili da se pokaje za svoje “otpadništvo”. Govorili su da on nije trebalo da učini bilo šta za neprijatelja, kojeg je trebalo goniti i kazniti mačem.

Imam Ali je otišao u njihov logor, i objasnio da su pogrešno protumačili izraz “nema vlasti osim Božije” i da je prihvatanjem arbitraže samo sledio odredbe koje su se nalazile u Kur’anu, te da nije počinio greh zbog koga bi morao da pokaje. Istakao je da su greh počinili oni, jer su tvrdoglavo odbili da nastave borbu protiv neprijatelja, i da ga je njihova pobuna primorala da opozove Malika Aštara kada je bio na ivici potpune pobede, a oni su ga i prisilili da prihvati arbitražu, a posebno sudiju. Dodao je da je smatrao da će sudija, prema uslovima primirja, doneti pravednu odluku u skladu sa Kur’anom, ali da će ga on, ako se utvrdi da njihov sud ne bude pravedan, odmah odbaciti i ponovo krenuti u borbu protiv neprijatelja. Na kraju im je rekao da je bilo pogrešno da od njega traže da obustavi primirje na koje su ga oni sami naterali. Na sve te argumente oni su mu jednostavno odgovorili: “Mi priznajemo naš greh, ali smo se mi pokajali zbog našeg otpadništva, tako da i ti moraš da se pokaješ za svoje.”