Bitka na Uhudu

Bitka na Uhudu^[1]

Dani nakon bitke na Bedru Kurejšijama i mnogobošcima teško su prolazili. U Medini je Božiji Poslanik, s.a.v.a., nastavio izgradnju i čovjeka i države prema Božijim ajetima koji su silazili donoseći upute za ponašanje i život čovjeka, a on je objašnjavao nebesko učenje, primjenjivao propise i upućivao na pokornost Allahu.

Razlozi i motivi za ulazak u novu borbu protiv islama su se namnožili kod mnogobožaca Mekke i njihovih saveznika jer su željeli odstraniti sa svojih pleća košmar zbog poraza na Bedru i ugasiti žeđ svoje mržnje koju je Ebu Sufijan, poglavar emevijske kuće i najveći gubitnik na Bedru, stalno izazivao. Isto tako, oplakivanje žena i pohlepa trgovaca koji su bili izgubili sve sigurne trgovačke puteve bili su dodatni razlozi.

Dakle, ova borba je imala za cilj slabljenje muslimana, osiguravanje trgovačkih puteva prema Šamu i zaustavljanje porasta vojnih snaga muslimana kako bi od Mekke udaljili opasnost napada i uništavanje mnogoboštva u njoj. U pripremi ovog rata uticaja su imali i Jevreji i licemjeri Medine koji su nahuškavali Kurejšije i njihove saveznike na pohod na Medinu i uništavanje islama.

Abbas ibn Abdulmuttalib je napisao pismo Božijem Poslaniku, s.a.v.a., obavještavajući ga o jedinstvu Kurejšija u spremnosti za borbu i njihovim pripremama u sakupljanju potrebne opreme, mobilisanju velikog broja boraca i podizanju i drugih plemena te upotrebu više metoda za razbuktavanje borbe i jačanja volje, jer su i žene krenule s njima.

Pismo je tajno stiglo do Poslanika, s.a.v.a. On je te vijesti sakrio od muslimana sve dok stvari nisu postale jasnije i dok nije spremio što je bilo potrebno. Utom je i moćna vojska mnogoboštva stigla blizu Medine. Poslanik, s.a.v.a., je nakon Enesa i Mu'nisa, Fudaleovih sinova, tajno poslao i Hubaba ibn Munzira^[2] kako bi prikupio informacije o neprijatelju. Pristigli opisi neprijatelja poklapali su se sa sadržajem Abbasovog pisma i izvještajem Fudaleovih sinova. Određeni broj muslimana, koji su bili obaviješteni od Allahovog Poslanika, s.a.v.a., bio je u pripravnosti i na oprezu kako neprijatelj ne bi iznenada upao u grad.^[3]

Nakon što je svoje ashabe obavijestio o dolasku Kurejšija, Božiji Poslanik, s.a.v.a., se posavjetovao s njima. Jedni su smatrali da treba da se sklone u utvrde u Medini, a drugi da izađu izvan Medine u susret neprijatelju. Poslaniku, s.a.v.a., nije bilo teško da unaprijed pripremi plan, ali je želio da se i muslimani osjećaju odgovornima. Potom su se dogovorili da izađu iz grada u susret neprijatelju. Poslanik, s.a.v.a., je održao džumu namaz, popeo se na minber i govorio, savjetovao ljude, pozvao ih u pokornost Allahu i tražio od njih ozbiljnost i strpljivost u borbi na Allahovom putu. Zatim je sišao, ušao u svoju kuću i obukao pancir, što je dirnulo i jako potreslo muslimane jer su mislili da su oni prisilili Poslanika, s.a.v.a., da izađe iz Medine pa su mu rekli: “Allahov Poslaniče, mi nemamo pravo da ti se suprotstavimo. Ti uradi onako kako misliš da je najbolje.” Poslanik, s.a.v.a., je rekao:

مَا كَانَ لِنَبِيٍّ إِذَا لَبِسَ‏ لَأْمَتَهُ‏ أَنْ يَنْزَعَهَا حَتَّى يَلْقَى الْعَدُوَّ.

“Nije dostojno nijednog vjerovjesnika, kada obuče pancir, da ga skine, sve dok se ne susretne s neprijateljem.”^[4]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., na čelu hiljadu boraca, krenuo je odbivši da traži pomoć od Jevreja protiv mnogobožaca ovim riječima:

لا نَسْتَنصِرُ بِأَهلِ الشِّرْكِ عَلى أَهْلِ الشِّرْكِ.

“Nećemo od sljedbenika mnogoboštva tražiti pomoć protiv sljedbenika mnogoboštva.” Licemjeri nisu mogli sakriti svoju zlobu pa je Abdullah ibn Ubejj s tri stotine svojih pristalica odustao od pomoći Allahovom Poslaniku tako da je Poslanik, s.a.v.a., ostao sa sedamsto boraca, dok je neprijatelja bilo preko tri hiljade.^[5]

Kod brda Uhud^[6] Poslanik, s.a.v.a., je napravio čvrst plan koji će osigurati očitu pobjedu, potom je ustao i obratio se ljudima:

أَيُّهَا النَّاسُ أُوصِيكُمْ بِمَا أَوْصَانِي بِهِ اللهُ فِي كِتَابِهِ مِنَ‏ الْعَمَلِ‏ بِطَاعَتِهِ‏ وَالتَّنَاهِي عَنْ مَحَارِمِهِ ثُمَّ إِنَّكُمُ الْيَوْمَ بِمَنْزِلِ أَجْرٍ وَذُخْرٍ لِمَنْ ذَكَرَ الَّذِي عَلَيْهِ ثُمَّ وَطَّنَ نَفْسَهُ عَلَى الصَّبْرِ وَالْيَقِينِ وَالْجِدِّ وَالنَّشَاطِ فَإِنَّ جِهَادَ الْعَدُوِّ شَدِيدٌ كَرِيهٌ قَلِيلٌ مَنْ يَصْبِرُ عَلَيْهِ إِلَّا مَنْ عَزَمَ لَهُ عَلَى رُشْدِهِ‏ إِنَّ اللهَ مَعَ مَنْ أَطَاعَهُ وَإِنَّ الشَّيْطَانَ مَعَ مَنْ عَصَاهُ فَاسْتَفْتِحُوا أَعْمَالَكُمْ بِالصَّبْرِ عَلَى الْجِهَادِ وَالْتَمِسُوا بِذَلِكَ مَا وَعَدَكُمُ اللهُ وَعَلَيْكُمْ بِالَّذِي أَمَرَكُمْ بِهِ فَإِنِّي حَرِيصٌ‏ عَلَى رُشْدِكُمْ إِنَّ الِاخْتِلَافَ وَالتَّنَازُعَ وَالتَّثَبُّطَ مِنْ أَمْرِ الْعَجْزِ وَالضَّعْفِ وَهُوَ مِمَّا لَا يُحِبُّهُ اللهُ وَلَا يُعْطِي عَلَيْهِ النَّصْرَ وَالظَّفَر.

“Ljudi, poručujem vam ono što mi je Allah poručio u Svojoj Knjizi, a to je da pristupimo u pokornost Njemu i udaljimo se od Njegovih zabrana. Vi ste danas na položaju nagrade i spremanja zalihe za Sudnji dan, za svakog ko se sjeti obaveze koju ima, a potom prikloni svoju dušu strpljivosti, uvjerenju, ozbiljnosti i radu. Jer doista je džihad protiv neprijatelja težak, mrzak i malo je onih koji ga mogu izdržati osim onih čiju je odlučnost Svevišnji Allah učvrstio. Doista je Allah s onima koji Mu se pokoravaju. Šejtan je s onima koji Mu ne pokazuju poslušnost. Budite strpljivi u džihadu, tražite ono što vam je Allah obećao, ali i držite do onog što vam je On naredio. Doista, ja brinem za vašu uputu, a razilaženje, međusobno prepiranje i obeshrabrivanje su slabost i nemoć jer je to ono što Svevišnji Allah ne voli i neće s time podariti pomoć niti pobjedu.”^[7]

Mnogobošci su rasporedili redove za borbu koja je ubrzo počela i nije dugo potrajalo, a snage nevjerstva su se povukle jer je malo falilo da muslimani zarobe njihove žene. Na bojnom polju pobjeda muslimana je bila očita sve dok šejtan nije došapnuo nekim strijelcima koje je Božiji Poslanik, s.a.v.a., bio postavio na brdo i naredio im da ne napuštaju svoja mjesta, bez obzira na ishod borbe, sve dok ne dobiju novu naredbu od njega samog, pa su prekršili zapovijed Allahovog Poslanika, s.a.v.a., i napustili svoje položaje pokušavajući doći do ratnog plijena. Onda su snage mnogoboštva pod komandom Halida ibn Velida ponovo izvršile napad prošavši kroz uvalu za koju je Poslanik, s.a.v.a., bio naredio da se ne napušta.

Muslimani su se iznenadili i rasuli, a poražene kurejšijske jedinice ponovo su se vratile u borbu. Veliki broj muslimana je poginuo. Neprijatelj je proširio glasine o pogibiji Allahovog Poslanika, s.a.v.a., i jedinice mnogobožaca bi i dospjele do njega da nije bilo požrtvovanosti Alija ibn Ebu Taliba, Hamze ibn Abdulmuttaliba, Sehla ibn Hunejfa^[8] i jedne male skupine koja je ostala na bojnom polju kada su ostali muslimani, a među njima i velikani ashaba,^[9] pobjegli.^[10] Čak se kod nekih od njih javila pomisao da se ograde od islama te je jedan od njih rekao: “Kamo sreće da smo mogli poslati izaslanika do Abdullaha ibn Ubejja pa da nas uzme pod zaštitu Ebu Sufijana.”^[11]

Hamza ibn Abdulmuttalib, Poslanikov amidža, postao je šehid. Poslanik, s.a.v.a., je bio ranjen. Slomljen mu je jedan donji sjekutić, usne su mu bile rasječene i dok je krv tekla niz njegovo časno lice, počeo ju je brisati govoreći: “Kako će se spasiti narod koji je natopio lice svog Poslanika krvlju, a on ih poziva ka Allahu?”^[12] On sam se borio sve dok mu se luk nije slomio. Zadao je smrtonosan udarac Ubejju ibn Halefu, kada ga je ovaj napao da ga ubije. Ali ibn Ebu Talib je pokazao neviđenu hrabrost. On bi svojom sabljom udaljio svakoga ko bi se približio Poslaniku, s.a.v.a. Utom je Džibril sišao Poslaniku, s.a.v.a., i rekao mu: “Allahov Poslaniče, ovo je suosjećanje!” On je rekao: “Doista je on od mene i ja sam od njega.” Džibril je rekao: “Ja sam od vas dvojice.” Pa su začuli glas koji je govorio:

لَا سَيْفَ‏ إِلَّا ذُو الْفَقَارِ وَلَا فَتَى إِلَّا عَلِي.

“Prava sablja samo je Zulfikar i pravi junak samo je Ali!”^[13]

Poslanik, s.a.v.a., se s muslimanima koji su bili ostali s njim povukao na brdo i borba je prestala. Ebu Sufijan je onda počeo ismijavati muslimane i rugati im se riječima: “Neka je uzvišen Hubel!” Poslanik, s.a.v.a., je na te riječi naredio muslimanima da poglavaru nevjerstva uzvrate ovim riječima: اللهُ أعْلَى وَأَجَلّ.  “Allah je najuzvišeniji i najveličanstveniji!”, dajući im do znanja da poraz u boju ne znači i poraz ideologije. Na ponovno Ebu Sufijanovo izazivanje: “Mi imamo Uzaa, a vi nemate!” Poslanik, s.a.v.a., je naredio muslimanima da uzvrate ovim riječima:

أللهُ مَولانَا وَلا مَولى لَكُمْ!

“Allah je naš zaštitnik, a vi nemate zaštitnika.”^[14]

Mnogobošci su se vratili prema Mekki, a Poslanik, s.a.v.a., i muslimani su ostali da ukopaju šehide. Potresao ih je strašan prizor unakaženih tijela koja su Kurejšije ostavili za sobom. Kada je Poslanik, s.a.v.a., u dubini doline ugledao Hamzu ibn Abdulmuttaliba kojem su izvadili jetru i divljački unakazili tijelo, jako se rastužio i rekao: “Nisam se nikad našao u situaciji da me nešto uznemiri kao što je ovo.”^[15]