Mirovni sporazum na Hudejbiji

Autor: Grupa autora
Izvor: Znamenja Upute 1
Share

Mirovni sporazum na Hudejbiji

Bilo je pred kraj šeste godine po hidžri, godine koja je za muslimane bila godina neprekidnih borbi i odbrane, u kojoj su pridavali veliku pažnju širenju islamske Poslanice, izgradnji kako pojedinaca, tako i dobrog islamskog društva i ostvarivanju islamske civilizacije. Svi stanovnici Arapskog poluotoka su shvatili veličinu ove vjere i uvjerili su se da je nije moguće iskorijeniti niti uništiti, budući da  sukobi s Kurejšijama, koji su tada bili najjača politička i vojna sila, s jevrejima i ostalim mnobožačkim snagama nisu spriječili širenje islama, blistanje njegovih vrijednosti i ostvarivanje njegovih ciljeva.

Časna Kuća tada nije bila ničije vlasništvo niti je bila u posjedu neke religije ili pripadnika nekog određenog ubjeđenja. U njoj su se nalazili različiti kipovi koje su hodočastili oni koji su vjerovali u njih. Samo što oholost i arogancija Kurejšija su spriječili Poslanika, s.a.v.a., i muslimane da posjete časnu Kuću.

U to vrijeme je Božiji Poslanik, s.a.v.a., shvatio neugodnost Kurejšija u svom stavu prema islamu, pa odlučio povesti muslimane na vjersko putovanje radi obavljanja umre da bi tako obznanio da će nastaviti pozivati u islam, da bi objasnio pojmove i znamenje islamskog vjerovanja te poštovanje i svetost koje u njemu uživa časna Kuća. Ovaj korak bi bio nova etapa poslaničke otvorenosti i razdoblje prelaska sa etape odbrane na etapu širenja i napada.

Poslanik, s.a.v.a., i njegovi ashabi putovali su neprohodnim putevima i konačno zastali na jednom zaravljenom mjestu koje se zvalo Hudejbija[1], gdje se spustila Poslanikova deva. Poslanik, s.a.v.a., je rekao:

وَمَا ذاكَ لَها بِخُلقٍ وَلكِنْ حَبَسَهَا حَابِسُ‏ الفِيلِ‏ بِمَكَّةَ.

“Ovo nije njena navika. Nju je zaustavio Onaj koji je zaustavio slona u Mekki” te naredio muslimanima da se tu zaustave rekavši im:

لاتَدْعُونِى قُرَيش الْيومَ إِلى خُطَّة يَسْأَلُونَنِى‏ فِيهَا صِلَةَ الرَّحِمِ إِلَّا أَعْطَيتُهُم إِيَّاهَا.

“Ako danas Kurejšije budu od mene tražili nešto zbog čuvanja rodbinskih veza, šta god to bilo, ja ću im dati.” Međutim, Kurejšije su se zadovoljili praćenjem kretanja muslimana i u određenom trenutku poslali konjanike da im prepriječe put. Potom su do Poslanika, s.a.v.a., poslali Budejla ibn Verkāa u jednoj delegaciji iz plemena Huza'e da sazna cilj njegovog dolaska i da ga spriječi da uđe u Mekku.

Delegacija se vratila uvjeravajući Kurejšije da su samo mir i umra Poslanikovi, s.a.v.a., ciljevi.[2]

Na to su se Kurejšije uzoholili pa poslali drugu delegaciju na čelu s Hulejsom, poglavarom Ahabiša[3]. Kad ga je Poslanik, s.a.v.a., ugledao kako ide, rekao je: “Ovaj je od onih koji veličaju Boga.” Hulejs[4] je kod muslimana vidio životinje za kurban i vratio se ne susrevši se s Poslanikom, s.a.v.a., kako bi ubijedio Kurejšije da su muslimani došli radi umre. Međutim, Kurejšije se nisu zadovoljili ni time pa su poslali Mes'uda ibn Urve Es-Sekefija, koji je bio zapanjen vidjevši muslimane kako se natječu da uhvate kapi vode koje su se rasprskivale od Poslanikovog abdesta pa se vratio Kurejšijama govoreći: “Skupino Kurejšija, ja sam posjetio Perzijskog kralja u njegovoj vlasti i Rimskog cara u njegovoj vlasti i Nedžašija u njegovoj vlasti i, tako mi Boga, ni u jednom narodu nisam vidio što sam vidio kod Muhammeda i njegovih ashaba. Doista sam vidio narod koji ga neće zamijeniti ni s čim. Pa vi vidite šta vam je činiti.”[5]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je pokazao svoje poštovanje prema svetim mjesecima kroz vjersko putovanje muslimana koji nisu sa sobom ponijeli naoružanje osim oružja putnika, kao što je pozvao i susjedna plemena da im se pridruže u ovom putovanju uprkos tome što oni još nisu bili muslimani, dajući time do znanja da odnos između islama i drugih nije zasnovan na ratu.

Poslanik, s.a.v.a., je predvodio najmanje hiljadu i četiri stotine muslimana i ispred sebe gonio kurbane (sedamdeset deva). Kako su Kurejšije saznali za Poslanikovu namjeru da s ostalim muslimanima obavi umru, našli su se u neugodnoj situaciji. Imali su pred sobom samo dva puta: da dozvole muslimanima da obave umru, čime bi se ostvarila želja muslimana da posjete časnu Kuću, a muhadžiri bi stupili u kontakt sa svojima i vjerovatno ih pozvali u islam ili da spriječe muslimane da uđu u Mekku i time svoj položaj dovedu u opasnost i budu na udaru prijekora ostalih plemena zbog lošeg postupanja prema mirnim ljudima koji žele obavljati obrede umre i veličati Ka’bu.

Međutim, Kurejšije, ogrezli u sili i neprijateljstvu, poslali su grupu svojih ratnika s oko dvije stotine konjanika pod komandom Halida ibn Velida da se bori s Poslanikom i muslimanima. Budući da je Božiji Poslanik, s.a.v.a., bio došao u ihramu, a ne s namjerom ratnog pohoda, rekao je:

يَا ويحَ قريشٍ لقَد أَكَلَتْهُمُ الْحَربُ، مَاذَا عَلَيهِمْ لَو خَلُّوا بَينِي وَبَينَ سَائرِ العَرَبِ، فَإنْ هُم أَصَابُونِي كَان ذلكَ الَّذي أَرادُوا! وَإنْ أَظْهرَنِي اللهُ عَلَيهِمْ دَخَلُوا في الإسْلامِ وَافِرِين، وَإنْ لمْ يفْعَلُوا قَاتَلُوا وَبِهِمْ قُوةٌ، فَمَا تَظُنُّ قُريشٌ؟ فَوَاللهِ، لا أَزَالُ أُجَاهِدُ عَلى الَّذِي بَعثَنِي اللهُ بِهِ حَتَّى يُظْهِرَهُ اللهُ أَو تَنْفَرِدُ هَذِه السَّالِفَةُ.

“Teško Kurejšijama! Doista ih je rat izjeo. Šta bi im bilo da su me ostavili s drugim Arapima? Ako bi me oni ubili, to bi bilo ono što oni i žele, a i ako bi meni Allah dao pobjedu (nad drugim Arapima), oni bi ušli u islam uživajući izobilje. Čak i da to ne učine (uđu u islam), ratovali bi, moćni. Pa šta Kurejšije misle, tako mi Allaha, neprestano ću se boriti na putu onog zbog čega me je Allah odabrao sve dok mi Allah ne dadne pobjedu ili dok ne dam život na ovom putu.”

Potom je muslimanima naredio da se sklone s puta Kurejšijskih ratnika kako bi izbjegli izbijanje sukoba kojeg bi Kurejšije uzele kao opravdanje za ispravnost svog stava i ponosili se time. Božiji Poslanik, s.a.v.a., je poslao Haraša ibn Umejje El-Huza'ija da pregovara s Kurejšijama pa su oni ubili njegovu devu i zamalo su i njega ubili. Kurejšije, po običajima i tradiciji, nisu poštovali svetost niti su se pridržavali obaveza prema nosiocu poruke. Oni su odmah zadužili pedeset muškaraca da izazivaju muslimane, ne bi li oni napravili kakav ispad koji bi pokazao da oni nisu miroljubivi. Međutim, plan im je propao jer su muslimani uspjeli njih zarobiti, ali Božiji Poslanik, s.a.v.a., im je oprostio potvrđujući time svoj miroljubivi cilj.[6]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je htio poslati prema Kurejšijama još jednog izaslanika. Taj predstavnik nije mogao biti Ali ibn Ebu Talib jer je upravo on ubio čelnika Kurejšija u borbama odbrane islama. Zato je zatražio od Omera ibn Hattaba da ode. Međutim, Omer se bojao Kurejšija i odbio je ići,[7] iako nije bio ubio nikoga od njih pa je predložio Poslaniku, s.a.v.a., da pošalje Osmana ibn Affana zato što je on emevija i ima srodstvo s Ebu Sufijanom. Osman je otišao, ali se zadugo nije vraćao pa se proširila vijest da je ubijen. To je bilo upozorenje na neuspjeh svih miroljubivih napora za ulazak u Mekku. Božiji Poslanik, s.a.v.a., nije imao drugog izbora osim da se pripremi za borbu. Tu se desio Bej'etu ridvan, kada je Poslanik, s.a.v.a., sjeo ispod drveta a njegovi ashabi mu počeli jedan po jedan davati zavjet i prisegu o istrajnosti i otporu, koliko god da to koštalo. Stanje muslimana se smirilo kad se Osman vratio.[8]

Kurejšije su onda poslali Suhejla ibn Amra radi pregovora s Poslanikom, s.a.v.a.

 

Sporazum i njegove stavke

Zbog Suhejlove strogoće u stavkama mirovnog sporazuma umalo nisu završili neuspjehom, ali ipak se dogovorilo o sljedećim stavkama:

  1. Obje strane se obavezuju da će napustiti međusobno ratovanje narednih deset godina, u kojima će ljudi biti u miru i niko nikoga neće dirati.
  2. Ako Muhammedu dođe neko od Kurejšija bez dozvole svog staratelja, on će ga vratiti njima, ali ako Kurejšijama dođe neko od onih koji su uz Muhammeda, oni nisu obavezni da mu ga vrate.
  3. Ko god želi da uđe u dogovor i zavjet s Muhammedom, slobodan je i ko god želi da uđe u dogovor i zavjet s Kurejšijama, također je slobodan.
  4. Muhammed će te godine vratiti svoje ashabe prema Medini i neće ući u Mekku. Sljedeće godine će moći ući u Mekku i boraviti u njoj tri dana, a uz sebe neće smjeti imati drugog oružja osim oružja jahača i sablje u koricama.
  5. Niko neće biti prisiljen da napusti svoju vjeru. Muslimani će robovati Allahu u Mekki javno i slobodno i islam će u Mekki biti javan, nikog neće uznemiravati niti grditi.
  6. Neće biti krađe niti iznevjere, već će obje strane poštovati imovinu drugih.
  7. Kurejšije nikome neće pomagati, ni ljudima ni oružjem, protiv Muhammeda i njegovih ashaba.[9]

Grupa muslimana nije prihvatila sve stavke primirja pa je kritikovala Božijeg Poslanika, s.a.v.a, misleći da je on popustio pred Kurejšijama,[10] ne shvatajući da je Božiji Poslanik, s.a.v.a., podržan od Allaha i da on gleda na stvari očima punim nade za budućnost islamske Poslanice i njenih uzvišenih interesa. Božiji Poslanik, s.a.v.a., je onima koji su ga kritikovali odgovorio ovim riječima: “Ja sam Allahov rob i Njegov Poslanik i nikada neću odstupiti od Njegove naredbe niti će On mene upropastiti.”[11]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je potvrdio ono što neki muslimani nisu voljeli jer su smatrali da je Poslanik, s.a.v.a., popustio u korist Kurejšija i kada su Ebu Džendelu[12] predali Kurejšijama[13] nakon što je bio došao da se pridruži muslimanima poslije primirja, to je izazvalo novu reakciju u okolnostima punih psihičkih napetosti kod nekih muslimana.

Međutim, ovo primirje je bilo očita pobjeda za muslimane, kako god to nekima od njih izgledalo iz vanjštine stavki primirja, jer se poslije kratkog vremena pokazalo da su stavke u potpunosti u korist muslimanima.

Na putu povratka prema Medini objavljeni su časni kur'anski ajeti[14] kako bi potvrdili istinsku dimenziju ovog primirja s glavom višeboštva i oni su obradovali muslimane skorim ulaskom u Mekku.

Rezultati primirja

  1. Kurejšije su priznali muslimane kao uređenu vojnu i političku silu i kao novu stvarnu državu.
  2. Strah se uvukao u srca mnogobožaca i licemjera, smanjena im je uloga i slabost se pojavila kod njih prilikom suočavanja s muslimanima.
  3. Primirje je ostvarilo priliku za širenje islama i mnoga plemena su ušla u islam. Božiji Poslanik, s.a.v.a., je od početka poslaničkog pokreta očekivao da mu Kurejšije daju priliku u kojoj će on slobodno obrazložiti svoj stav i sa sigurnošću predočiti islam ljudima.
  4. Muslimani su postali sigurni od Kurejšija pa su se dali na suočavanje s jevrejima i ostalim protivnicima.
  5. Pregovori o primirju su naveli saveznike Kurejšija da shvate stav muslimana i da se priklone njima.
  6. Primirje je Poslaniku, s.a.v.a., pružilo priliku da uputi pismo vladarima i čelnicima država izvan Arapskog poluotoka kojim ih je pozvao u islam i da se spremi za pohod na Mu'ti kao sljedeći korak ka prenošenju islama izvan područja Arabijskog poluotoka.

Primirje je pripremilo teren za oslobađanje Mekke u narednom periodu, a Mekka je bila najvažnija tvrđava mnogoboštva u to vrijeme.

[1] Hudejbije: naselje oko 24 kilometara zapadno od Mekke; jedan dio naselja se nalazi unutar, a drugi izvan harema. Tu je sklopljeno primirje s Kurejšom 6. godine po hidžri, tu je objavljena časna sura El-Feth i tu je polagan zavjet na vjernost poznat kao Bej'etu-r-ridvan.

[2] El-Menakib – Ibn Šehr Ašub, sv. 1, str. 202; Biharu-l-envar, sv. 20, str. 330-331; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 3, str. 310-311; Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 2, str. 95-96.

[3] Ahabiš: naziv prvog saveza formiranog u džahilijetu, u vrijeme Abdimenafa, Poslanikovog trećeg djeda, u čiji sastav su ulazila plemena Mekke i okoline. Ovaj savez je trajao do iza pojave islama. Jedan od ciljeva tog saveza je bio uvažavanje hodočašća Ka'be i zaštita hodočasnika. Zato je Hulejs podržao u toj namjeri Poslanika, s.a.v.a., kada je došao da obavi umru, ni ne susrevši se s njim. O porijeklu ovog naziva postoji više pretpostavki.

[4] Hulejs ibn ‘Alkama El-Kinani

[5] Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 3, str. 312-314; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 4, str. 190-191.

[6] Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 270-271, 273 i 287; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 200-203.

[7] Božiji Poslanik, s.a.v.a., je izabrao Omera, a ne nekog drugog, možda zbog tog što je znao kako će Omer kasnije reagovati u vezi sa sporazumom i koliko će se suprotstavljati Poslaniku, s.a.v.a., optužujući ga za pristanak na poniženje i ponižavanje muslimana i “savjetujući” ga, govoreći mu, napominjući mu da se ne treba bojati Kurejša zato što su muslimani u pravu!

[8] Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 3, str. 315-316; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 279-280; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 203.

[9] Tefsiru-l-Kumi, sv. 2, str. 313; Medžme'u-l-bejan, sv. 9, str. 197-198; Biharu-l-envar, sv. 20, str. 352; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 3, str. 317-318; Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 2, str. 97; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 281; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 52.

[10] Jedan od vrlo teških slučajeva vrijeđanja i omalovažavanja Božijeg Poslanika, s.a.v.a., od strane njegovih ashaba desio se na Hudejbiji, konkretno, nakon potpisivanja sporazuma s izaslanikom idolopoklonika Mekke. Uzvišeni Allah je rekao: I nije dato ni vjerniku ni vjernici da imaju u nečemu izbor onda kada Allah i Njegov Poslanik odrede jednu stvar! A ko ne sluša Allaha i Njegovog Poslanika zalutao je očito s Pravog Puta! (El-Ahzab, 36) Međutim, Omer ibn Hattab, koji je prije potpisivanja sporazuma iz straha od smrti odbio odnijeti Poslanikovu poruku čelnicima Mekke, postao je hrabar odmah po potpisivanju tog sporazuma pa je napao Poslanika, s.a.v.a., optužujući ga za ponižavanje muslimana zato što je pristao na neke od zahtjeva čelnika Mekke. Božiji Poslanik, s.a.v.a., kao i uvijek, pokušavao ga je smiriti napominjući mu da je on poslanik, tj. I on ne zbori po žudnji svojoj, to samo Objava je koja mu se objavljuje. (En-Nedžm, 3 i 4) Međutim, on nije prihvatio te argumente, nego je otišao do svog saveznika Ebu Bekra i požalio mu se na Poslanika, s.a.v.a. I Ebu Bekr ga je pokušao smiriti, ali ni to mu nije bilo dovoljno pa je, po nekim predajama, otišao do jednog čovjeka koji je tek bio primio islam te ga huškao da ubije izaslanika/pregovarača mekanskih idolopoklonika kako bi poništio sporazum i izazvao veliku smutnju, ali je ovaj to odbio, govoreći da on sluša samo Poslanika, s.a.v.a. Omer ibn Hattab je kasnije više puta spomenuo ovaj bolni događaj izjavljujući da nikad nije sumnjao u vjerovjesništvo Muhammeda kao tog dana!

[11] Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 3, str. 316-317; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 52.

[12] Ebu Džendel: Abdullah ibn Suhejl ibn ‘Amr ibn El-Kureši El-‘Amiri, vrlo rano je primio islam, ali ga je otac zatvorio, okovao i nije mu dao da učini hidžru. Uspio je pobjeći iz očevog zatvora i, dok se pisalo primirje Hudejbije, on se tu pojavio sa svojim okovima.

Otac mu je bio prisutan kao druga strana sporazuma s Kurejšom. Kad ga je vidio, njegov otac Suhejl mu je prišao, ošamario ga i uhvatio za okove govoreći Poslaniku, s.a.v.a.: “Muhammede, dogovor između mene i tebe je stupio na snagu prije nego što se ovaj pojavio!” Poslanik, s.a.v.a., mu je to potvrdio. Nakon toga je Ebu Džendel iz sveg glasa povikao: “Muslimani, zar da budem vraćen mušricima koji će me okrenuti od moje vjere?” To je pobudilo još veću mržnju u dušama onih koji nisu bili predani Božijem Poslaniku, s.a.v.a. Poslanik, s.a.v.a., je na to rekao: “Ebu Džendele, budi strpljiv i nadaj se nagradi za to, doista, Allah će tebi i onim potlačenima uz tebe dati olakšanje i izlaz. Mi smo dogovorili primirje s Kurejšom i ne možemo ih iznevjeriti.”

[13] Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 281-282; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 204-205; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 4, str. 193.

[14] El-Feth, 1-7 i 18-28.

  • 27 Jula, 2019