Besede Zapovednika vernika, a.s.

Beseda 159

Share

Beseda 159.

Hvaljenje Boga, veličina Boga, uzdanje u i svest o Bogu, primer Verovesnika Časnog

Božija velečina

أَمْرُهُ قَضَاءٌ وَحِكْمَةٌ، وَرِضَاهُ أَمَانٌ وَرَحْمَةُ، يَقْضِي بِعِلْمٍ، وَيَعْفُو بِحِلْمٍ

Odredba Njegova je presuda i mudrost, zadovoljstvo Njegovo je sigurnost i milost, On sudi znanjem i oprašta blagošću.

Hvaljenje Allahu

اللهُمَّ لَكَ الْحَمْدُ عَلَى مَا تَأْخُذُ وَتُعْطِي، وَعَلَى مَا تُعَافِي وَتَبْتَلِي، حَمْداً يَكُونُ أَرْضَى الْحَمْدِ لَكَ، وَأَحَبَّ الْحَمْدِ إِلَيْكَ، وَأَفْضَلَ الْحَمْدِ عِنْدَكَ، حَمْداً يَمْلَأُ مَا خَلَقْتَ، وَيَبْلُغُ مَا أَرَدْتَ، حَمْداً لَا يُحْجَبُ عَنْكَ وَلَا يُقْصَرُ دُونَكَ، حَمْداً لَا يَنْقَطِعُ عَدَدُهُ وَلَا يَفْنَى مَدَدُهُ، فَلَسْنَا نَعْلَمُ كُنْهَ عَظَمَتِكَ، إِلَّا أَنَّا نَعْلَمُ أَنَّكَ حَيٌّ قَيُّومُ، لَا تَأْخُذُكَ سِنَةٌ وَلَا نَوْمٌ، لَمْ يَنْتَهِ إِلَيْكَ نَظَرٌ وَلَمْ يُدْرِكْكَ بَصَرٌ، أَدْرَكْتَ الْأَبْصَارَ، وَأَحْصَيْتَ الْأَعْمَالَ، وَأَخَذْتَ بِالنَّوَاصِي وَالْأَقْدَامِ، وَمَا الَّذِي نَرَى مِنْ خَلْقِكَ، وَنَعْجَبُ لَهُ مِنْ قُدْرَتِكَ، وَنَصِفُهُ مِنْ عَظِيمِ سُلْطَانِكَ، وَمَا تَغَيَّبَ عَنَّا مِنْهُ، وَقَصُرَتْ أَبْصَارُنَا عَنْهُ، وَانْتَهَتْ عُقُولُنَا دُونَهُ، وَحَالَتْ سُتُورُ الْغُيُوبِ بَيْنَنَا وَبَيْنَهُ، أَعْظَمُ، فَمَنْ فَرَّغَ قَلْبَهُ وَأَعْمَلَ فِكْرَهُ لِيَعْلَمَ كَيْفَ أَقَمْتَ عَرْشَكَ، وَكَيْفَ ذَرَأْتَ خَلْقَكَ، وَكَيْفَ عَلَّقْتَ فِي الْهَوَاءِ سَمَاوَاتِكَ، وَكَيْفَ مَدَدْتَ عَلَى مَوْرِ الْمَاءِ أَرْضَكَ، رَجَعَ طَرْفُهُ حَسِيرًا وَعَقْلُهُ مَبْهُورًا وَسَمْعُهُ وَالِهًا وَفِكْرُهُ حَائِرًا

O, Bože moj! Zahvaljujem Ti za ono što uzimaš i daješ i za ono od čega Ti lečiš i čime iskušavaš, zahvalnošću kojom si Ti najzadovoljniji, koju najviše voliš i koja je najbolja kod Tebe, zahvalnošću koja ispunjava sve što si stvorio i dopire tamo gde želiš, zahvalnošću koja nije skrivena od Tebe i koja ne prestaje, zahvalnošću čije se trajanje ne prekida i čija snaga ne iščezava. Mi ne znamo stvarnost veličine Tvoje, osim što znamo da si Ti zaista Večno živi, Samoodržavajući i Sveodržavajući. Ne obuzima Te ni snenost, ni san, mišljenje se ne proteže do Tebe i pogled Te ne doseže. Ti obuhvataš poglede, brojiš dela i ščepavaš za kike i noge. Vidimo stvaranje Tvoje, ushićujemo se moći Tvojom i opisujemo ga kao veličinu vlasti Tvoje. A ono što je od nas skriveno, do čega pogledi naši ne dopiru, umovi naši ne stižu, i između čega i nas su stavljeni zastori nepoznatog, još je veće. Onome ko oslobodi srce svoje i napreže mišljenje svoje da bi spoznao kako si Ti postavio prestolje Svoje, kako si Ti stvorio stvorenja Svoja, kako si Ti postavio vazduh u nebesa Svoja i rasprostro zemlju Svoju po talasima vodenim, pogled njegov će se vratiti umoran, razum njegov poražen, uši njegove napete i misao njegova smušena.

Iz iste besede je o nadanju

يَدَّعِي بِزَعْمِهِ أَنَّهُ يَرْجُو اللهَ، كَذَبَ وَالْعَظِيمِ، مَا بَالُهُ لَا يَتَبَيَّنُ رَجَاؤُهُ فِي عَمَلِهِ، فَكُلُّ مَنْ رَجَا عُرِفَ رَجَاؤُهُ فِي عَمَلِهِ، وَكُلُّ رَجَاءٍ إِلَّا رَجَاءَ اللهِ تَعَالَى فَإِنَّهُ مَدْخُولٌ وَكُلُّ خَوْفٍ مُحَقَّقٌ إِلَّا خَوْفَ اللهِ، فَإِنَّهُ مَعْلُولٌ، يَرْجُو اللهَ فِي الْكَبِيرِ، وَيَرْجُو الْعِبَادَ فِي الصَّغِيرِ، فَيُعْطِي الْعَبْدَ مَا لَا يُعْطِي الرَّبَّ، فَمَا بَالُ اللهِ جَلَّ ثَنَاؤُهُ يُقَصَّرُ بِهِ عَمَّا يُصْنَعُ بِهِ لِعِبَادِهِ، أَ تَخَافُ أَنْ تَكُونَ فِي رَجَائِكَ لَهُ كَاذِبًا، أَوْ تَكُونَ لَا تَرَاهُ لِلرَّجَاءِ مَوْضِعًا، وَكَذَلِكَ إِنْ هُوَ خَافَ عَبْدًا مِنْ عَبِيدِهِ أَعْطَاهُ مِنْ خَوْفِهِ مَا لَا يُعْطِي رَبَّهُ، فَجَعَلَ خَوْفَهُ مِنَ الْعِبَادِ نَقْدًا، وَخَوْفَهُ مِنْ خَالِقِهِ ضِمَارًا وَوَعْدًا، وَكَذَلِكَ مَنْ عَظُمَتِ الدُّنْيَا فِي عَيْنِهِ، وَكَبُرَ مَوْقِعُهَا مِنْ قَلْبِهِ، آثَرَهَا عَلَى اللهِ تَعَالَى، فَانْقَطَعَ إِلَيْهَا وَصَارَ عَبْدًا لَهَا

On tvrdi, u skladu s mišljenjem svojim, da polažu uzdanje u Boga. Tako mi Boga Velikog, laže. Šta je s njim, pa se to njegovo uzdanje ne pokazuje u delu njegovom, jer se uzdanje svakog ko se uzda prepoznaje u delu njegovom. Svako uzdanje, osim uzdanje u Boga Uzvišenog, obmana je, svaki strah osim straha od Boga, nestvaran je. On se nada velikom od Boga, a malom se nada od ljudi. Ali on ljudima daje ono što ne daje Gospodaru. Zašto se Bogu, uzvišeno je veličanje Njega, čini manje od onoga što se čini robovima Njegovim? Da li se plašiš da budeš lažov u svome uzdanju u Njega? Ili Ga ne smatraš središtem uzdanja svoga?! Isto tako, ako se čovek plaši nekoga od robova Njegovih, iz straha mu daje ono što ne daje Gospodaru svome. Tako je strah svoj od ljudi učinio zbiljom, a strah svoj od Stvoritelja njihovog učinio odlaganjem i obećanjem. Isto je s onima u čijim je očima svet ovaj velik i u čijem srcu je položaj njegov golem. On ga uzdiže iznad Boga Uzvišenog, pa se samo njemu priklanja i postaje mu rob.

Božiji Poslanik

وَلَقَدْ كَانَ فِي رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِهِ، كَافٍ لَكَ فِي الْأُسْوَةِ، وَدَلِيلٌ لَكَ عَلَى ذَمِّ الدُّنْيَا وَعَيْبِهَا وَكَثْرَةِ مَخَازِيهَا وَمَسَاوِيهَا، إِذْ قُبِضَتْ عَنْهُ أَطْرَافُهَا، وَوُطِّئَتْ لِغَيْرِهِ أَكْنَافُهَا، وَفُطِمَ عَنْ رَضَاعِهَا، وَزُوِيَ عَنْ زَخَارِفِهَا

Zaista, u Poslaniku Božijem, mir i blagoslovi Božiji neka su nad njim i potomstvom njegovim, dovoljan ti je primer i dokaz za preziranje sveta ovog i nedostataka njegovih pred mnoštvom sramota i zala njegovih. Jer, strane njegove bejahu ustegnute za njega, a rastrte za druge. Bio je lišen dojenja njegovog i odvraćan od ukrasa njegovih.

O Musau

وَإِنْ شِئْتَ ثَنَّيْتُ بِمُوسَى كَلِيمِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِهِ، حَيْثُ يَقُولُ: رَبِّ إِنِّي لِما أَنْزَلْتَ إِلَيَّ مِنْ خَيْرٍ فَقِيرٌ، وَاللهِ مَا سَأَلَهُ إِلَّا خُبْزًا يَأْكُلُهُ، لِأَنَّهُ كَانَ يَأْكُلُ بَقْلَةَ الْأَرْضِ، وَلَقَدْ كَانَتْ خُضْرَةُ الْبَقْلِ تُرَى مِنْ شَفِيفِ صِفَاقِ بَطْنِهِ لِهُزَالِهِ وَتَشَذُّبِ لَحْمِهِ

Ako hoćeš, navešću ti, kao drugo, primer Muse, Bog ga blagoslovio i mir spustio nad njim, s kojim je Bog govorio, kada je rekao: „Gospodaru moj, potrebna su mi dobra koja mi spuštaš!” Boga mi, on ga je molio samo za hleb svagdašnji, jer je najčešće jeo bilje zemaljsko. Zelenilo bilja se ogledalo na koži tananoj stomaka njegovog, u mršavosti njegovoj i sićušnosti mišića.

O Davudu

وَإِنْ شِئْتَ ثَلَّثْتُ بِدَاوُدَ، صَلَوَاتُ اللهِ عَليهِ، صَاحِبِ الْمَزَامِيرِ وَقَارِئِ أَهْلِ الْجَنَّةِ، فَلَقَدْ كَانَ يَعْمَلُ سَفَائِفَ الْخُوصِ بِيَدِهِ، وَيَقُولُ لِجُلَسَائِهِ أَيُّكُمْ يَكْفِينِي بَيْعَهَا، وَيَأْكُلُ قُرْصَ الشَّعِيرِ مِنْ ثَمَنِهَا

Ako želiš, mogu ti navesti Davuda, Bog ga blagoslovio, kao treći primer. On je prenosilac pesama zanosnih o slavi Božijoj i kazivatelj među stanovnicima raja. Rukom je svojom pravio košare od lišća palme hurmonosne, a zatim bi upitao družinu svoju: “Ko će mi od vas pomoći da ih prodam?” Hranio se hlebom ječmenim od novca dobijenog za košare.

O Isau

وَإِنْ شِئْتَ قُلْتُ فِي عِيسَى ابْنِ مَرْيَمَ، عَلَيهِ السَّلامُ، فَلَقَدْ كَانَ يَتَوَسَّدُ الْحَجَرَ، وَيَلْبَسُ الْخَشِنَ، وَيَأْكُلُ الْجَشِبَ، وَكَانَ إِدَامُهُ الْجُوعَ، وَسِرَاجُهُ بِاللَّيْلِ الْقَمَرَ، وَظِلَالُهُ فِي الشِّتَاءِ مَشَارِقَ الْأَرْضِ وَمَغَارِبَهَا، وَفَاكِهَتُهُ وَرَيْحَانُهُ مَا تُنْبِتُ الْأَرْضُ لِلْبَهَائِمِ، وَلَمْ تَكُنْ لَهُ زَوْجَةٌ تَفْتِنُهُ، وَلَا وَلَدٌ يَحْزُنُهُ، وَلَا مَالٌ يَلْفِتُهُ، وَلَا طَمَعٌ يُذِلُّهُ، دَابَّتُهُ رِجْلَاهُ، وَخَادِمُهُ يَدَاهُ

Ako želiš, govoriću ti o Isau, sinu Merjeminom[1], mir neka je nad njima. On je koristio kamen za jastuk svoj, oblačio odeću grubo izrađenu i jeo hranu sirovu. Začin njegov bejaše glad, svetiljka njegova u noći bejaše Mesec. Staništa njegova zimi bejahu naprosto prostranstva zemaljska prema istoku i prema zapadu. Plodovi njegovi i bilje mirisno bejahu samo ono što raste iz zemlje za životinje. Nije imao žene da bi ga iskušavala, niti deteta da bi ga žalostilo, niti imetka da bi ga privlačio, niti pohlepe da bi ga ponižavala. Dve noge njegove bejahu prenosilac njegov, a dve ruke njegove bejahu sluga njegov.

 

Veliki Poslanik

فَتَأَسَّ بِنَبِيِّكَ الْأَطْيَبِ الْأَطْهَرِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِهِ، فَإِنَّ فِيهِ أُسْوَةً لِمَنْ تَأَسَّى، وَعَزَاءً لِمَنْ تَعَزَّى، وَأَحَبُّ الْعِبَادِ إِلَى اللهِ الْمُتَأَسِّي بِنَبِيِّهِ، وَالْمُقْتَصُّ لِأَثَرِهِ، قَضَمَ الدُّنْيَا قَضْمًا وَلَمْ يُعِرْهَا طَرْفًا، أَهْضَمُ أَهْلِ الدُّنْيَا كَشْحًا، وَأَخْمَصُهُمْ مِنَ الدُّنْيَا بَطْنًا، عُرِضَتْ عَلَيْهِ الدُّنْيَا فَأَبَى أَنْ يَقْبَلَهَا، وَعَلِمَ أَنَّ اللهَ سُبْحَانَهُ أَبْغَضَ شَيْئًا فَأَبْغَضَهُ، وَحَقَّرَ شَيْئًا فَحَقَّرَهُ، وَصَغَّرَ شَيْئًا فَصَغَّرَهُ، وَلَوْ لَمْ يَكُنْ فِينَا إِلَّا حُبُّنَا مَا أَبْغَضَ اللهُ وَرَسُولُهُ وَتَعْظِيمُنَا مَا صَغَّرَ اللهُ وَرَسُولُهُ، لَكَفَى بِهِ شِقَاقًا للهِ وَمُحَادَّةً عَنْ أَمْرِ اللهِ، وَلَقَدْ كَانَ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِهِ، يَأْكُلُ عَلَى الْأَرْضِ، وَيَجْلِسُ جِلْسَةَ الْعَبْدِ، وَيَخْصِفُ بِيَدِهِ نَعْلَهُ، وَيَرْقَعُ بِيَدِهِ ثَوْبَهُ، وَيَرْكَبُ الْحِمَارَ الْعَارِيَ، وَيُرْدِفُ خَلْفَهُ، وَيَكُونُ السِّتْرُ عَلَى بَابِ بَيْتِهِ فَتَكُونُ فِيهِ التَّصَاوِيرُ، فَيَقُولُ يَا فُلَانَةُ، لِإِحْدَى أَزْوَاجِهِ، غَيِّبِيهِ عَنِّي، فَإِنِّي إِذَا نَظَرْتُ إِلَيْهِ ذَكَرْتُ الدُّنْيَا وَزَخَارِفَهَا، فَأَعْرَضَ عَنِ الدُّنْيَا بِقَلْبِهِ، وَأَمَاتَ ذِكْرَهَا مِنْ نَفْسِهِ، وَأَحَبَّ أَنْ تَغِيبَ زِينَتُهَا عَنْ عَيْنِهِ، لِكَيْلَا يَتَّخِذَ مِنْهَا رِيَاشًا، وَلَا يَعْتَقِدَهَا قَرَارًا، وَلَا يَرْجُوَ فِيهَا مُقَامًا، فَأَخْرَجَهَا مِنَ النَّفْسِ، وَأَشْخَصَهَا عَنِ الْقَلْبِ، وَغَيَّبَهَا عَنِ الْبَصَرِ، وَكَذَلِكَ مَنْ أَبْغَضَ شَيْئًا أَبْغَضَ أَنْ يَنْظُرَ إِلَيْهِ وَأَنْ يُذْكَرَ عِنْدَهُ، وَلَقَدْ كَانَ فِي رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِهِ، مَا يَدُلُّكُ عَلَى مَسَاوِئِ الدُّنْيَا وَعُيُوبِهَا، إِذْ جَاعَ فِيهَا مَعَ خَاصَّتِهِ، وَزُوِيَتْ عَنْهُ زَخَارِفُهَا مَعَ عَظِيمِ زُلْفَتِهِ، فَلْيَنْظُرْ نَاظِرٌ بِعَقْلِهِ، أَكْرَمَ اللهُ مُحَمَّدًا بِذَلِكَ أَمْ أَهَانَهُ، فَإِنْ قَالَ أَهَانَهُ فَقَدْ كَذَبَ، وَاللهِ الْعَظِيمِ، بِالْإِفْكِ الْعَظِيمِ، وَإِنْ قَالَ أَكْرَمَهُ فَلْيَعْلَمْ أَنَّ اللهَ قَدْ أَهَانَ غَيْرَهُ، حَيْثُ بَسَطَ الدُّنْيَا لَهُ، وَزَوَاهَا عَنْ أَقْرَبِ النَّاسِ مِنْهُ، فَتَأَسَّى مُتَأَسٍّ بِنَبِيِّهِ وَاقْتَصَّ أَثَرَهُ وَوَلَجَ مَوْلِجَهُ، وَإِلَّا فَلَا يَأْمَنِ الْهَلَكَةَ، فَإِنَّ اللهَ جَعَلَ مُحَمَّدًا صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِهِ،، عَلَمًا لِلسَّاعَةِ وَمُبَشِّرًا بِالْجَنَّةِ وَمُنْذِرًا بِالْعُقُوبَةِ، خَرَجَ مِنَ الدُّنْيَا خَمِيصًا، وَوَرَدَ الْآخِرَةَ سَلِيمًا، لَمْ يَضَعْ حَجَرًا عَلَى حَجَرٍ حَتَّى مَضَى لِسَبِيلِهِ وَأَجَابَ دَاعِيَ رَبِّهِ، فَمَا أَعْظَمَ مِنَّةَ اللهِ عِنْدَنَا حِينَ أَنْعَمَ عَلَيْنَا بِهِ سَلَفًا نَتَّبِعُهُ، وَقَائِدًا نَطَأُ عَقِبَهُ، وَاللهِ لَقَدْ رَقَّعْتُ مِدْرَعَتِي هَذِهِ حَتَّى اسْتَحْيَيْتُ مِنْ رَاقِعِهَا، وَلَقَدْ قَالَ لِي قَائِلٌ: أَ لَا تَنْبِذُهَا عَنْكَ، فَقُلْتُ: اغْرُبْ عَنِّي فَعِنْدَ الصَّبَاحِ يَحْمَدُ الْقَوْمُ السُّرَى

Zato, sledi Verovesnika svoga, čistog i čestitog, neka Bog blagoslovi i njega i potomke njegove. U njemu je primer za onoga koji se ugleda i uteha za onoga koji utehu traži. A najdraži od ljudi Bogu jeste onaj koji se ugleda na Verovesnika Njegovog i koji korača stopama njegovim. Grickao je svet ovaj samo krajičcima zuba svojih i nije mu uputio nijedan pogled potpun. Od svih ljudi na svetu bejaše najmanje sit i stomaka najpraznijeg. Svet mu je ovaj bio ponuđen, ali je odbio da ga prihvati. Kada bi doznao da Bog Uzvišeni nešto mrzi i on bi to mrzeo, da Bog nešto drži niskim i on bi to držao niskim, da Bog nešto drži malim i on bi to držao malim. Ako volimo ono što Bog i Poslanik Njegov mrze i smatramo velikim ono što Bog i Poslanik Njegov smatraju malim, to je dovoljno odvajanje od Boga i kršenje naredbi Njegovih. Poslanik, mir i blagoslovi Božiji neka su nad njim i nad potomcima njegovim, obično je jeo na zemlji i sedeo poput roba. Rukom svojom popravljao je sandale svoje, krpio odeću svoju, jahao magare neosedlano sa još nekim iza sebe. Jednom je ugledao zavesu s likovima na vratima sobe svoje, pa je rekao jednoj od žena svojih: „Makni mi je ispred očiju jer, zaista, kada je gledam, sećam se sveta ovoga i primamljivih ukrasa njegovih.“ Tako je odvratio srce svoje od sveta ovoga i izbrisao spomen njegov u misli svojoj. Voleo je da mu ukrasi sveta ovog ne budu pred očima, da ne bi uzimao od njih odeću raskošnu, da ne bi smatrao svet ovaj mestom boravka trajnog i da ne bi gajio nadu da će u njemu stalno ostati. Zato ga je odstranio iz misli svoje, udaljio iz srca svoga i sklonio od pogleda svoga. Tako, kada neko nešto mrzi, mrzi gledanje i spominjanje toga pred sobom. Zaista, postoji u Poslaniku Božijem, neka Bog blagoslovi njega i potomke njegove, sve što će vas obavestiti o stranama lošim sveta ovoga i nedostacima njegovim, da je gladovao zajedno s najbližim drugovima svojim, a ukrasi sveta ovoga, i pored velike blizine njegove s njima, ostajahu daleko od njega. A sada neka svako razmotri razumom svojim je li Bog time počastio Muhameda, mir i blagoslovi Božiji neka su nad njim i potomcima njegoveim, ili ga je ponizio. Ako kaže da ga je Bog ponizio, on, Boga mi Velikog, laže. A ako kaže da ga je Bog počastio, onda neka zna da je Bog druge ponizio razastrevši im svet ovaj, a udaljivši ga od onoga koji Mu je bio najbliži od ljudi svih. Zato, neka onaj koji se ugleda na Poslanika Njegovog, korača stopama njegovim i ulazi kroz ulaz njegov. Inače se neće zaštititi od propasti. Zaista je Bog učinio Muhameda, neka Bog blagoslovi njega i potomke njegove, znakom časa poslednjeg, donosiocem vesti radosnih o raju i opominjačem o odmazdi. On je gladan napustio svet ovaj, ali je siguran ušao u budući. Nije polagao jedan kamen na drugi sve dok nije otišao putem svojim i odazvao se pozivaocu Gospodara svoga. Kako je velik blagoslov Božiji kada nam je podario njega kao prethodnika kojeg sledimo, i predvodnika za kojim u stopu koračamo.
[1] Marija.

  • 19 Marta, 2019

Oznake:

Možda će vas zanimati