Ibadet i bogobojaznost

Ibadet i bogobojaznost

 

Ebu Abdullah el-Husejn ni u jednom trenutku života ni tren nije prekinuo vezu sa svojim Gospodarom. Ovu vezu je utjelovio u obliku robovanja Allahu, učvršćivao je veze sa Stvoriteljem, neka Mu je veličanstvena moć, ojačao je požrtvovanost pokornošću i potpunom predanošću pred Allahom i radi Njega. Njegovo robovanje je bilo plod istinske spoznanje Svevišnjeg Allaha.

Kratak pogled na njegovu dovu na dan Arefe nam jasno pokazuje dubinu njegove spoznje Allaha i čvrstinu njegove veze s Njim, a ovdje ćemo citirati jedan odlomak iz nje:

 كَيْفَ يُسْتَدَلُّ عَلَيْكَ بِمَا هُوَ فِي وُجُودِهِ مُفْتَقِرٌ إِلَيْكَ أَ يَكُونُ لِغَيْرِكَ مِنَ الظُّهُورِ مَا لَيْسَ لَكَ حَتَّى يَكُونَ هُوَ الْمُظْهِرَ لَكَ مَتَى غِبْتَ حَتَّى تَحْتَاجَ إِلَى دَلِيلٍ يَدُلُّ عَلَيْكَ وَ مَتَى بَعُدْتَ حَتَّى تَكُونَ الْآثَارُ هِيَ الَّتِي تُوصِلُ إِلَيْكَ عَمِيَتْ عَيْنٌ لَا تَرَاكَ وَ لَا تَزَالُ عَلَيْهَا رَقِيباً وَ خَسِرَتْ صَفْقَةُ عَبْدٍ لَمْ تَجْعَلْ لَهُ مِنْ حُبِّكَ نَصِيبا…

„Kako može poslužiti kao dokaz o Tebi ono što u svom postojanju ovisi o Tebi? Ima li nešto mimo Tebe takvu jasnoću koju Ti nemaš da bi ono ukazivalo na Te? Kada si bio odsutan pa da treba dokaz da upućuje na Te i kada si bio dalek da bi tragovi bili oni što će odvesti do Tebe? Slijepo je oko koje ne vidi da Ti bdiješ nad njim, propala je pogodba roba za kojeg nisi odredio udio Svoje ljubavi…

 إِلَهِي، هَذَا ذُلِّي ظَاهِرٌ بَيْنَ يَدَيْكَ وَ هَذَا حَالِي لَا يَخْفَى عَلَيْكَ مِنْكَ، أَطْلُبُ الْوُصُولَ إِلَيْكَ وَ بِكَ أَسْتَدِلُّ عَلَيْكَ، فَاهْدِنِي بِنُورِكَ إِلَيْكَ وَ أَقِمْنِي بِصِدْقِ الْعُبُودِيَّةِ بَيْنَ يَدَيْك‏…

Bože moj, evo ova moja poniznost pred Tobom je očita i ovo moje stanje nije Ti skriveno, od Tebe tražim dostizanje do Tebe i Tobom tražim put do Tebe, pa uputi me svojom svjetlošću ka Sebi i učvrsti me pred Sobom iskrenošću robovanja…

 أَنْتَ الَّذِي أَشْرَقْتَ الْأَنْوَارَ فِي قُلُوبِ أَوْلِيَائِكَ حَتَّى عَرَفُوكَ وَ وَحَّدُوكَ وَ أَنْتَ الَّذِي أَزَلْتَ الْأَغْيَارَ عَنْ قُلُوبِ أَحِبَّائِكَ حَتَّى لَمْ يُحِبُّوا سِوَاكَ وَ لَمْ يَلْجَئُوا إِلَى غَيْرِكَ أَنْتَ الْمُونِسُ لَهُمْ حَيْثُ أَوْحَشَتْهُمُ الْعَوَالِم‏…

Ti si Taj Koji je obasjao svjetlošću srca Svojih prijatelja sve dok Te nisu spoznali i potvrdili Tvoju jednoću i Ti si Taj Koji je otklonio strance iz srca svojih poklonika sve dok nisu odbacili ljubav prema drugima i potragu za utočištem kod nekog mimo Tebe. Ti si drug njihov kada ih ljudi ostave u osamljenosti…

 مَا ذَا وَجَدَ مَنْ فَقَدَكَ؟ وَ مَا الَّذِي فَقَدَ مَنْ وَجَدَكَ؟ لَقَدْ خَابَ مَنْ رَضِيَ دُونَكَ بَدَلًا وَ لَقَدْ خَسِرَ مَنْ بَغَى عَنْكَ مُتَحَوَّلا…

Onaj ko je Tebe izgubio, šta je našao?! A šta je izgubio onaj ko je Tebe našao?! Zasigurno je propao onaj ko je zadovoljan nečim osim Tobom! I doista je gubitnik onaj koji se okrenuo od Tebe…

 يَا مَنْ أَذَاقَ أَحِبَّاءَهُ حَلَاوَةَ الْمُؤَانَسَةِ، فَقَامُوا بَيْنَ يَدَيْهِ مُتَمَلِّقِينَ وَ يَا مَنْ أَلْبَسَ أَوْلِيَاءَهُ مَلَابِسَ هَيْبَتِهِ، فَقَامُوا بَيْنَ يَدَيْهِ مُسْتَغْفِرِين‏…

O, Ti, Koji si dao svojim poklonicima da okuse slast bliskosti pa su stali pred Tobom umiljavajući Ti se. O, Ti, koji si odjenuo svoje prijatelje odjećom Svog strahopoštovanja pa su stali pred Tobom tražeći oprost…“[1]

Doista se na njemu (imamu Husejnu) vidjela veličina straha od Allaha i jačina opreznosti prema Njemu, dotle da su ga upitali: „Koliko li je velik tvoj strah od tvog Gospodara?“, a on je odgovorio:

 لَا يَأْمَنُ‏ يَوْمَ‏ الْقِيَامَةِ إِلَّا مَنْ خَافَ اللَّهَ فِي الدُّنْيَا.

„Neće biti u miru na Sudnjem danu niko do onaj ko se bude bojao Allaha na ovom svijetu.“[2]

 

Neki primjeri njegovih ibadeta

 

Ibadet je za Poslanikovu porodicu bio postojanje i život. Njihov užitak bio je u šaputanju sa Svevišnjim Allahom, a njihov ibadet se nije prekidao ni danju ni noću, ni tajno ni javno. Imam Husejn, a.s.,, koji je bio jedan od stubova ove časne porodice, pred Svemoćnim je stajao onako kako stoji učeni pobožnjak sa spoznajom i uvjerenjem. Kada bi uzimao abdest, boja lica bi mu se promijenila i zadrhtali bi njegovi udovi i, kad su ga pitali za razlog, odgovorio je:

 حَقٌّ عَلَى كُلِّ مَنْ وَقَفَ بَيْنَ يَدَيْ رَبِّ الْعَرْشِ أَنْ‏ يَصْفَرَّ لَوْنُهُ‏ وَ تَرْتَعِدَ مَفَاصِلُهُ.

„Dostojno je onome ko stoji pred Svemoćnim da mu boja lica požuti i udovi zadrhte.“[3]

Trudio se da obavi namaz čim nastupi vrijeme, čak i u najtežim situacijama: stao je da klanja podne namaz u vrhuncu krvavog sukoba desetog dana muharrema,[4] kada ga je vojska zablude bila opkolila i gađala strijelama sa svih strana.

Izlazio je ponizno pred Bogom idući prema Njegovoj časnoj kući i obavljao je obrede hadždža ponizno i skrušeno. Na hadždž je išao pješice dvadeset i pet puta.[5] Među šijskim poznavaocima hadisa u svim generacijama dobro je poznata njegova skrušenost na Arefatu u danima hadždža i njegovim dugim šaputanjima s Gospodarom dok je stajao na putu prema brdu kada su se ljudi okupljali oko njega.

Puno je činio dobročinstvo i udjeljivao sadaku. Preneseno je da je bio naslijedio neku zemlju i neke stvari pa je sve udijelio kao sadaku prije nego što ih je i preuzeo. Imao je običaj u tmini noći nositi hranu bijednima u Medini ne želeći time ništa osim nagrade kod Allaha i Njegovu bliskost.[6]