Naknadno obavljanje umre

Naknadno obavljanje umre

Dani primirja su prolazili. Poslanik, s.a.v.a., i muslimani su neprestano, uporno radili na učvršćivanju stubova islamske vlasti. Osim izlaska nekoliko misionarskih jedinica ili jedinica koje su kaznile neke grupice koje su izazivale nemir, nakon osvajanja Hajbera nisu se dogodili važnija vojna dešavanja.

Prošla je godina od primirja na Hudejbiji tokom koje su se obje strane pridržavale stavki sporazuma i nastupilo je vrijeme u kojem su Poslanik, s.a.v.a., i muslimani bili slobodni da posjećuju časnu Božiju Kuću pa je Poslanikov glasnik pozvao muslimane da se spreme da obave naknadnu umru. S Poslanikom, s.a.v.a., je krenulo dvije hiljade muslimana, ne noseći drugo oružje osim sablji u koricama, ali Božiji Poslanik, s.a.v.a., je iz predostrožnosti i opreznosti, zbog moguće iznevjere, spremio jednu vojnu jedinicu kod Merru-z-zehran,^[1] kako bi bila spremna za odbranu u slučaju potrebe.

Kada je Poslanik, s.a.v.a., stigao u područje Zu-l-hulejfa,^[2] on i njegovi ashabi su obukli ihrame i vodeći šezdeset kurbana, stavio je ispred sebe konjanike kojih je bilo oko stotinu pod komandom Muhammeda ibn Meslemea. Čelnici Mekke i njihovi sljedbenici su izašli na vrhove planina i okolne brežuljke koji su gledali na Mekku govoreći da ne žele gledati u lice Allahovog Poslanika niti njegovih ashaba. Međutim, veličanstvo Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i dostojanstvo prizora muslimana koji su bili okružili Poslanika, s.a.v.a., izgovarajući telbije^[3] zaokupili su i zaprepastili njihove poglede dok su ih gledali u obavljanju njihovih obreda.

Poslanik, s.a.v.a., je činio tavaf oko Ka’be na svojoj jahalici koju je vodio Abdullah ibn Revaha, a muslimanima je naredio da visokim glasom izgovaraju:

لا إِلهَ إِلَّا الله وَحدَهُ، صَدَقَ وَعْدَهُ، وَنَصَرَ عَبدَهُ، وَأعَزَّ جُندَه وَهزَمَ الأحْزَابَ وَحْدَهُ.

“Nema božanstva osim Allaha Jedinog, Koji je obistinio Svoje obećanje, pomagao Svom robu, ojačao njegovu vojsku i Sam porazio sve stranke.”

Uzvici su odjekivali Mekkom i dolinama. Srca mnogobožaca su strepila od straha, srdžba i zloba je zaposjela njihove duše zbog očite Božije pomoći Svom Poslaniku, koji ih je prognan napustio prije sedam godina.

Poslanik, s.a.v.a., i muslimani su obavili obrede umre i Kurejšije su se uvjerile u moć islama i muslimana kao i u neistinost glasina da su Poslanik, s.a.v.a., i oni koji su uz njega u teškoćama, umoru, tjeskobi i neugodnosti zbog odlaska u Medinu.

Bilal se popeo na krov Ka’be i razglasio jednoću Boga pozivajući na podne namaz u izuzetno lijepom duhovnom prizoru koji je rasrdio čelnike nevjerstva iz Kurejša… Mekka je bila u potpunosti na raspolaganju muslimanima.

Muhadžiri su se razišli po Mekki u pratnji svoje braće ensarija kako bi otišli do svojih kuća koje su na Allahovom putu napustili i susreli se sa svojom familijom i porodicom nakon dugog rastanka.

Muslimani su tri dana ostali u Mekki, a potom je napustili po ugovoru koji je bio potpisan između njih i Kurejšija nakon što su Kurejšije odbile Poslanikov zahtjev da se izvrši njegovo vjenčanje s Mejmunom, bojeći se da će se dužim zadržavanjem Poslanika, s.a.v.a., u gradu povećati njegova moć i da će islam prodrijeti unutar društva Mekke.

Poslanik, s.a.v.a., je ostavio Ebu Rafi'a kako bi poveo njegovu suprugu Mejmunu kada padne noć, jer su muslimani bili napustili Mekku prije podne namaza.^[4]