Ebu Bekrova i Omerova posjeta hazreti Fatimi, s.a.
Zehra, s.a., nakon oca
Ebu Bekrova i Omerova posjeta hazreti Fatimi, s.a.
Ashabi i njihove žene svakog su trena dolazili u posjetu hazreti Fatimi, s.a. Budući da je ona prekinula odnose s Ebu Bekrom i Omerom, nije ih primala kod sebe niti im dozvoljavala posjetu, njih dvojica nisu došla da je posjete. Međutim, kada je bolest uznapredovala i hazreti Fatima se našla pred preseljenjem, bili su prinuđeni da joj dođu u posjetu kako bi prije preseljenja uspjeli vidjeti dio tijela Božijeg Poslanika koji je otvoreno ispoljavao svoju srdžbu prema njima da mrlja sramote ne bi ostala na kruni hilafeta i aparata njegove vlasti sve do Sudnjega dana. Htjeli su da dobijanjem hazreti Fatiminog zadovoljstva stave prekrivač na svoje zastranjenje, da se time sve završi i da se tuga i nedaća od zločina koje su počinili malo-pomalo prepuste zaboravu.
Prenosi se da je Omer rekao Ebu Bekru: „Dođi da idemo u posjetu Fatimi jer smo je naljutili.“
Obojica su krenula. Zatražili su od hazreti Fatime dozvolu za ulazak. Ona im nije dala dozvolu pa su otišli kod hazreti Alija, a.s., tražeći od njega da im on od nje zatraži dozvolu za posjetu. Imam je dobio od nje dozvolu i uveo ih je u kuću. Njih dvojica su poselamila hazreti Zehru, s.a., a ona im nije odgovorila. Ebu Bekr je počeo da govori. Rekao je: „O omiljena osobo Poslanikovog srca, kunem se Gospodarom da su bliski srodnici Božijeg Poslanika meni draži od mojih bliskih srodnika. Ti si meni draža od moje kćerke Aiše. Kamo sreće da sam onoga dana kada je tvoj plemeniti otac preselio i ja preselio i da nisam ostao poslije njega. S obzirom na to da ja vas poznajem i da sam obaviješten o vašoj veličini, kako je moguće da vas lišim nasljedstva Božijeg Poslanika? Ja sam čuo od Božijeg Poslanika da je rekao: ‘Mi poslanici ne ostavljamo naslijeđe. Ono što ostaje poslije nas je sadaka.’“
Hazreti Fatima je rekla:
أَرَأَيْتُكُمَا إِنْ حَدَّثْتُكَمَا حَدِيثًا عَنْ رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ (وَآلِهِ) وَسَلَّمَ، تَعْرِفَانِهِ وَتَفْعَلَانِ بِهِ؟ قَالَا: نَعَم. فَقَالَتْ: نَشَدْتُكُمَا اللهَ أَلَمْ تَسْمَعَا رَسُولَ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ (وَآلِهِ) وَسَلَّمَ، يَقُولُ: رِضَا فَاطِمَةَ مِنْ رِضَاي، وَسَخَطُ فَاطِمَةَ مِنْ سَخَطِي، فَمَنْ أَحَبَّ فَاطِمَةَ ابْنَتِي فَقَدْ أَحَبَّنِي، وَمَنْ أَرْضَى فَاطِمَةَ فَقَدْ أَرْضَانِي وَمَنْ أَسْخَطَ فَاطِمَةَ فَقَدْ أَسْخَطَنِي؟ قَالَا: نَعَمْ، سَمِعْنَاهَا مِنْ رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ (وَآلِهِ) وَسَلَّمَ، قَالَتْ: فَإِنِّي أُشْهِدُ اللهَ وَمَلَائِكَتَهُ أَنَّكُمَا أَسْخَطْتُمَانِي وَمَا أَرْضَيْتُمَانِي وَلَئِنْ لَقِيتُ النَّبِيَّ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ (وَآلِهِ) وَسَلَّمَ، لَأَشْكُوَنَّكُمَا إِلَيهِ، فَقَالَ أَبُوبَكْرٍ: أَنَا عَائِذٌ بِاللهِ تَعَالَى مِنْ سَخَطِهِ وَسَخَطِكِ يَا فَاطِمَةُ! ثُمَّ انْتَحَبَ أَبُوبَكْرٍ يَبْكِي حَتَّى كَادَتْ نَفْسُهُ أَنْ تَزْهَقَ وَهِيَ تَقَولُ: وَاللهِ، لَأَدْعُوَنَّ اللهَ عَلَيكَ فِي كُلِّ صَلَاةٍ أُصَلِّيهَا.
„Ako vam prenesem hadis od Božijeg Poslanika, hoćete li ga prihvatiti i postupati u skladu s njim?“
Rekli su: „Da.“ Ona je rekla: „Zaklinjem vas Allahom, jeste li vas dvojica čuli Božijeg Poslanika da je rekao: ‘Fatimino zadovoljstvo je dio mog zadovoljstva i Fatimina srdžba je dio moje srdžbe. Pa ko voli Fatimu, moju kćerku, on voli mene. Ko učini zadovoljnom Fatimu, uistinu je učinio zadovoljnim mene, a ko rasrdi Fatimu, rasrdio je mene?’“
Rekli su: „Tako je, mi smo taj hadis čuli od Božijeg Poslanika.“
Ona je rekla: „Zaista uzimam za svjedoka Allaha i meleke Njegove da ste vas dvojica mene rasrdili i da niste nastojali da me učinite zadovoljnom. Ako se sretnem sa svojim ocem, požalit ću mu se na vas dvojicu.“
Ebu Bekr je rekao: „O Fatima, ja se utječem Gospodaru od tvoje i Njegove srdžbe.“ Potom se rasplakao.
Hazreti Fatima je rekla: „Kunem se Gospodarom da ću vas dvojicu proklinjati nakon svakog namaza koji obavim.“
Ebu Bekr je uplakan izašao, a ljudi su se okupili oko njega. Rekao im je: „Svako od vas noći provodi mirno pored svoje porodice i dane provodi u veselju, a nas ste ostavili upletene u mnoštvo problema. Ja sad ne želim vašu prisegu. Povucite svoju prisegu koju ste mi dali.“[1]
[1] El-Imametu ves-sijase, sv. 1, str. 31.
