Odlike i kirameti Imama Hasana ‘Askerija, a.s. – 2
Odlike i kirameti Imama Hasana ‘Askerija, a.s. – 2
Navođenje nekih odlika Imama Askerija, a.s., pokazatelja imameta i njegovih mudžiza
…
- Ahmed ibn Haris Kazvini prenosi:
Sa ocem sam bio u Samari. Moj otac se bavio timarenjem konja i mazgi Imama Askerija, a.s. On kaže:
„Halifa Musta'in je imao mazgu kojoj nije bilo ravne u ljepoti. Bila je velika i niko nije mogao da uzjaše na nju i da joj stavi brnjicu i sedlo. Sve one koji su je htjeli ukrotiti dovela je u bezizlaznu situaciju. Niko nije imao rješenje. Jedan od prisnih prijatelja halife je rekao:
‘Zašto ne pošaljete nekoga kod Hasana ibn Ride da dođe, ili će je uzjahati ili će ga ona ubiti (i ti ćeš se razrahatiti)?’
Halifa je poslao čovjeka po Imama, a.s. Moj otac je otišao sa njim. Ja sam krenuo za ocem. Kada je Imam ušao u halifinu kuću bacio je pogled na mazgu koja je stajala u avliji. Prišao joj je i stavio ruku na njeno čelo. Pogledao sam i vidio da se mazga toliko puno znoji da joj se znoj slijeva niz tijelo. Imam je potom došao kod Musteina i poselamio ga. Musetin mu je izrazio dobrodošlicu, oslobodio mu mjesto kod sebe, posjeo ga i rekao:
‘O Ebu Muhammede (priime Imama Askerija, a.s.) Priveži ovu mazgu.’
Imam je mom ocu rekao:
‘Slugo, priveži mazgu.’
Mustein je rekao: ‘Ti sam je priveži.’
Imam je skinuo ogrtač i spustio ga na zemlju. Ustao se i privezao mazgu, onda se vratio na svoje mjesto i sjeo. Musetin je rekao:
‘O Aba Muhammede, osedlaj je!’ Imam je rekao mom ocu:
‘Slugo, osedlaj je.’
Mustein je rekao:
‘Ti sam je osedlaj.’
Imam se ponovo ustao i osedlao mazgu. Musetin je rekao:
‘Možeš li je uzjahati?’
Rekao je: ‘Da.’
Imam je uzjahao a da se ona nije nimalo opirala. Prošao je žurno na njoj između kuća, potakao je potom na brzo hodanje, a onda na umjereno hodanje i na kraju se vratio i sjahao. Mustein je rekao:
‘Kakva je bila?’
‘Nisam vidio ljepšu i da bolje hoda.’
‘Zapovjednik vjernika ti je poklonio!’
Imam je mom ocu rekao:
‘O slugo, uzmi mazgu.’
Moj otac je uzeo i odveo je Imamovoj kući.'“
- Ebi Hašim Džaferi prenosi:
Požalio sam se Imamu Askeriju na neimaštinu i siromaštvo. Imam je svojim bičem zagrebao po zemlji i iz nje je izvukao polugu od zlata koja je vrijedila otprilike 500 dirhema. Rekao je:
‘O Ebu Hašime, uzmi ovi i izvinite me…
- Ebu Ali Mutahari prenosi da je iz grada Kadisije (nalazi se na sredini puta Kufe i Mekke) stiglo pismo Imamu. U njemu su ga obavijestili da ljudi (iz straha od žeđi) odustaju od hadždža (i da se vraćaju). Čovjek koji je pisao pismo saopštio je da se i on plaši od žeđi da nastavi put. Imam mu je napisao:
„Idi, ako Bog da, za tebe nema straha.“
Kada je stiglo Imamovo pismo (Ebu Ali Mutahari i) oni koji su ostali u Kadisiji su bezbjedno otišli u Mekku i u putu nisu ožednili.
- Jemani prenosi da je jedna skupina stalno napadala jednog džaferiju, tj. čovjeka iz Džaferove porodice, i on nije imao snage da im se suprotstavi. Stoga je napisao pismo Imamu Askeriju i požalio mu se. Imam, a.s., mu je napisao: „Vi ćete se odbraniti od njihovog zla, ako Bog da.“
On kaže: „Potom je taj džaferija sa malom skupinom izašao da se bori sa njima, a njih je bilo više od dvadeset hiljada, unatoč tome on ih je razbio.
- Muhammed ibn Ismail Alevi prenosi:
Imam Askerija su smjestili u zatvor kod Alija ibn Evtaša (ili Ali ibn Narmeša kao što se u nekim predajama navodi), a taj čovjek je bio najljući neprijatelj Poslanikove porodice i vrlo okrutno je postupao prema Ebu Talibovim potomcima i porodici. Naredili su mu da bude maksimalno okrutan prema Imamu i da ga uznemirava koliko može.
On kaže:
„Nije prošlo više od jednog dana a taj čovjek je spustio obraze na zemlju pred Imamom, a.s., (što aludira na veliku skrušenost). Zbog poštovanja i uvažavanja Imama, a.s., obarao je pogled i glavu pred njim. Kada je Imam izašao i rastao se sa njim taj čovjek je bio jedan od najboljih šija koji je gajio lijepo vjerovanje i koji je hvalio Imama.
- Ebu Hašim prenosi:
Požalio sam se Imamu, a.s., na tjeskobu zatvora, pritiske i lance (u koji sam bio zapao). Imam mi je napisao: Danas ćeš podne namaz klanjati u svojoj kući.
On kaže:
„U podne sam oslobođen i tačno kako je Imam rekao podne sam klanjao u svojoj kući. Bio sam pod pritiskom i u neimaštini. Htio sam u onom pismu kojeg sam mu poslao iz zatvora da tražim pomoć, ali sam se stidio. Čim sam stigao kući Imam mi je poslao stotinu dinara i napisao mi:
‘Kad ti god nešto treba nemoj da se stidiš. Traži jer ono što želiš doći će do tebe, ako Bog da.'“
- Nasir Hadim prenosi: Više puta sam čuo od Imama Askerija da priča sa svojim slugama na njihovom jeziku, a među njima je bilo turaka, rimljana i slavena. (sa svakim od njih je pričao na njihovom jeziku). Ja sam bio začuđen i u sebi sam rekao:
„On je rođen u Medini i dok mu njegov otac, Imam Hadi, a.s., nije preselio nikome ga nije pokazao i niko njega nije vidio! Kako ovo?!“
Imam se okrenuo prema meni i rekao:
„Zaista Uzvišeni Gospodar Svoj dokaz čini očevidnim i daje mu prednost nad ostalim stvorenjima. Njemu daje znanje prepoznavanja svih stvari. On zna jezike, porijekla i događaje. A da nije tako ne bi bilo nikakve razlike između dokaza Božijeg, tj. Imam i ostalih ljudi.“
- Husejn ibn Zarif (u nekim predajama se navodi Hasan ibn Zarif i možda je upravo to ispravno) prenosi:
„Dva pitanja su mi prolazila mislima. Htio sam napisati pismo Imamu Askeriju, a.s., i tražiti odgovor. Napisao sam i pitao za jedno od ta dva pitanja. Pitanje je bilo:
Imam koji će se ustati i podići revoluciju kako će on suditi? Gdje je to mjesto na kojem će on suditi?
Drugo pitanje je bilo sljedeće: htio sam pitati Imama za groznicu i malariju (koja se periodično javlja kod bolesnika), ali sam zaboravio i nisam to ni spomenuo. Došao je odgovor na moje pitanje u kojem je pisalo:
Pitao si za Imama Kaima. Kada on podigne ustanak sudit će među ljudima po svome znanju kao što je sudio hazreti Davud, a.s., i neće tražiti svjedoka. Htio si pitati o groznici i malariji, ali si zaboravio. Da bi se izliječio od te bolesti napiši na papir ovaj ajet i podaj ga oboljelom da nosi sa sobom:
يَا نَارُ كُونِي بَرْدًا وَسَلَامًا عَلَى إِبْرَاهِيمَ
“O vatro postani hladna, i spas Ibrahimu!”[1]
- Ismail ibn Muhammed prenosi:
Sjedio sam na sred puta kuda je prolazio Imam Askeri, a.s. Kada je prošao pored mene požalio sam mu se na siromaštvo. Zakleo sam mu se da nemam jedan dirhem, a kamoli više. Rekao sam da nemam hrane za užinu i večeru. Imam mi je rekao:
„Da li se lažno kuneš Bogom, a zakopao si dvijestotine dinara? To ne govorim da ti ne bih dao. O slugo, daj mi ono što imaš sa sobom.“
Sluga mi je dao stotinu dinara. Potom se okrenuo prema meni i rekao:
„Ostat ćeš bez onih dinara koje si sakrio pod zemlju kada budeš imao veliku potrebu prema njima. Bio je u pravu, jer ja sam potrošio one pare koje je meni Imam dao i bio sam u teškoj situaciji da sam trebao pare, ali su vrata nafake bila preda mnom zatvorena. Bio sam primoran da uzmem one pare koje sam bio zakopao, ali te pare nisam našao. Poslije se ispostavilo da je moj sin znao gdje sam iz zakopao. Uzeo ih je i pobjegao. Nisam našao ništa od tih para.“
- Ali ibn Zejd ibn Ali ibn Husejn prenosi:
Ja sam imao konja kojeg sam volio i na svakom skupu sam pričao o njemu. Jednoga dana sam sa tim konjem otišao kod Imama Askerija, a.s. Imam mi je rekao:
„Šta bi sa konjem?“
„Imam ga još i sada sam pred vašom kućom sjahao sa njega.“
Imam je rekao:
„Ako možeš prije nego nastupi noć zamijeni ga sa nekim ko je zainteresovan da ga uzme.“
O tome smo razgovarali kada je kod Imama došao čovjek i prekinuo razgovor. Ja sam se ustao zamišljen i otišao sam kući. Bratu sam ispričao šta se desilo. On je rekao:
„Ne znam šta da kažem u vezi toga. Ma koliko sam razmišljao bilo mi je žao i nisam bio zadovoljan da ga prodam sve dok nije nastupila noć. Kada sam obavio jaciju namaz čovjek koji je timario konje je došao i rekao:
„Gospodine moj, konj je crkao!“
Ja sam se rastužio i znao sam da je Imam aludirao na ovaj događaj. Prošo je nekoliko dana i ja sam otišao kod Imama, a.s. U sebi sam govorio:
„Kame sreće da mi namjesto one jahalice da drugu.“
Čim sam sjeo, prije nego sam išta rekao, Imam je rekao:
„Da dat ću ti namjesto nje drugu. O slugo, podaj mu onog tovarnog konja.“
Potom je rekao: „Ovo je bolje od tvoga konja. Leđa su mu ravnija i život duži.“
- Ahmed ibn Muhammed prenosi:
Mehdi Abbasi je počeo da ubija one koji su pomagali turke i svoje srodinke. Ja sam napisao pismo Imamu Askeriju sljedećeg sadržaja:
„Zahvaljujem se Gospodaru što ga je zabavio o sebi da se on ne bavi nama, jer ja sam čuo da vam je prijetio i da je rekao: ‘Ja ću ga skloniti sa lica zemlje.’
Imam Askeri mi je napisao:
„Te njegove riječi su mu skratile život. Od danas broji pet dana. Šesti dan nakon što ga snađe poniženje bit će ubijen.“
Desilo se upravo tako kao što je rekao.
- Muhammed ibn Ismail prenosi:
„Kada su Imama Askerija bacili u zatvor abbasije su otišle kod Saliha ibn Vasifa (u čijoj kući je Imam bio zatvoren) i rekli su mu:
„Budi strog i oštar prema njemu i nemoj da mu olakšavaš!“
Salih je rekao:
„Šta da radim sa njim? Ja sam za njega postavio dvojicu od najgorih ljudi koje sam imao na raspolaganju. Usljed sabesjedništva sa njim počeli su da se posvećuju ibadetu, namazu, postu… Potom sam njih dvojicu pozvao kod sebe i rekao im: Teško vama, šta radite sa tim čovjekom? Rekli su: Šta da kažemo o čovjeku koji danima posti, a noću sve do jutra stoji u ibadetu. On nema druge zaokupiranosti osim ibadetom. Kada nas pogleda tijelo nam zadrhti i takav strah se uvuče u naša srca da se ne možemo suzdržati.“
Kada su abasije čule ove riječi vratili su se beznadežni i pokunjeni.
- Skupina ashaba prenosi da je Imam Askeri, a.s., predat Nahriru (posebnom slugi abbasijskog halife). On je okrutno postupao prema Imamu i uznemiravao ga. Njegova žena mu je rekla:
„Boj se Boga, ti ne znaš ko je u tvojoj kući.“
Ona mu je objasnila kakva sva dobra djela i kakve sve ibadete on obavlja. Potom je dodala:
„Ja sam često zamišljenja i duboko zabrinuta za tebe u vezi njega.“
Nahrir je rekao:
„Tako mi Boga bacit ću ga pred divlje zvijeri.“
Od halife je zatražio dozvolu za to i on mu je odobrio. On je Imama bacio među divlje zvijeri (koje su bile smještene na određenom mjestu gdje su se mučili i vješali zločinci). Nije imao nikakve sumnje da će ga pojesti. Da bi saznao kako će se to desiti bacio je pogled prema njima i vidio Imama kako stojeći obavlja namaz, dok su ga divlje zvijeri opkolile. Nakon toga je naredio da Imama odvedu kući.
Mnogo je predaja o ovome, ali za dokazivanje onoga što se željelo reći ovo je sasvim dovoljno.
[1] El-Enbija, 69.
