Pripovjesti o etici i ponašanju Imama Sadika, a.s.

Pripovjesti o etici i ponašanju Imama Sadika, a.s.

Attar u knjizi Tezkiretu-l-evlija, navodi razgovor Davuda Taija i Imama Sadika, a.s. Njegov nadimak je Davud Ebu Sulejman, i spada u šejhove velikane, u zahide i pobožnjake drugog stoljeća po Hidžri.

Attar o ovome piše: „Prenosi se da je Davud Tai došao kod Imama Sadika, a.s., rekavši: „O sine Božijeg Poslanika, savjetuj me, srce mi je postalo crno.“

Imam reče: „O Ebu Sulejmane, ti si zahid svog vremena, šta će tebi moji savjeti?“

Tai: „O sine Božijeg poslanika, vi ste bolji od svih stvorenja, i obavezni ste svima davati savjete.“

Imam: „O Ebu Sulejmane plašim se da me na Sudnjem danu moj djed ne udari po ruci i upita zašto nisi čuvao pravo moga slijeđenja. A to nije po ispravnom odnosu i jakom srodstvu. To je po trgovanju koje dostoji Uzvišenog Allaha.“

Davud je zaplako i rekao: „Bože, onaj čija smjesa prirode od vode poslaničke a priroda mu je izgrađena na temeljima dokaza, čiji djed je Poslanik a majka Batula, i on je ovako zabrinut. Pa ko je onda Davud da bude zadivljen svojim djelovanjem!?“

Ukoliko je govor tekao ovako kako je Attar zabilježio, onda je odgovor Imama bio prijekor na račun zahida da se ne bi oholili svojim djelom i da bi se trudili da svoju pokornost i ibadete učine iskrenim.

*

Jedan hadžija u Medini je zaspao, kada se probudio pomislio je da su mu ukrali novčanik. Vidio je Džafer ibn Muhammeda na namazu, ali ga nije poznavao, prišao mu je i rekao ti si mi ukrao novčanik. Imam ga upita: „Šta je bilo u novčaniku?“ Hiljadu dinara reče on. On ga odvede svojoj kući i dade mu 1000 dinara. Kada se vratio kući, čovjek tamo vidje svoj novčanik. Vratio se da bi se izvinuo. Imam, nije htio prihvatiti ono što mu je dao, rekavši: „Ono što od mene ode, meni se više ne vraća.“

Čovjek se počeo raspitivati o njemu. Rekoše mu: „To je Džafer Sadik.“

On reče: „Tako što se i očekuje od njega.“

*

Kulejni svojim lancem prenosilaca prenosi od Ala'a ibn Kamila: „Sjedio sam kod Ebu Abdullaha. Čuo se ženski vrisak iz unutrašnjosti kuće. Imam je ustao, zatim sjeo, proučio ajet: Zaista mi smo Allahovi i zaista Njemu se vraćamo[1] – i nastavio je razgovor koji smo vodili i završio ga. Zatim je rekao: „Volimo da nas ne pogodi šteta u životima i imetku, ali kada stigne Božija odredba, tada ne bismo voljeliono što Bog ne voli za nas.“

*

Sufjan Sevri kaže: Otišao sam jednog dana kod Imama Sadika, a.s. Vidio sam da nije bio u dobrom stanju. Pitao sam za razlog, on reče: „Savjetovao sam da ne idu na krov. Danas sam došao kući, i vidjeo sam sluškinju, koja je pazila jedno od moje djece, kako ide stepenicama na krov. Kada me vidjela, zadrhtala je i dijete pored nje pade na zemlju i umrije. Zabrinut sam da se ne dao Bog nije uplašila zbog toga što je mene vidjela.“ Zatim joj je rekao: „Slobodna si na Božijem putu.“

*

Medžlisi svojim lancem prenosilaca bilježi predaju od Velida ibn Sabiha: „Bili sam uvečer kod Ebu Abdullaha kad neko pokuca na vrata. Imam reče svojoj sluškinji: „Vidi ko je.“ Ona ode i vrati se rekavši: „Tvoj amidža, Abdullah ibn Ali.“ On reče: „Uvedi ga u kuću.“ Mi odosmo u drugu sobu a on uđe u kuću i nije bilo ružne riječi a da je nije izgovorio, zatim je otišao. I mi iziđosmo iz sobe, a Imam je nastavio svoj govor tamo gdje smo bili stali.

Jedan od nas reče: „Ovaj čovjek vam je rekao riječi koje nismo očekivali da kaže, dotle da smo htjeli iziđi da se tučemo s njim.“ Imam reče: „Ne!“

Prošao je  dio noći, neko je pokucao na vrata, Imam reče sluškinji: „Vidi ko je.“ Ona se vrati i reče: „Abdullah.“

Imam nam reče: „Vratite se gdje ste bili.“ Onda ga je primio. Abdullah je ušao uplakan, rekavši: „Bratiću, oprosti mi.“ Imam reče: „Amidža, da ti Allah oprosti, šta je bilo pa ovako činiš?“

„Kada sam se vratio kući, zaspao sam, i usnio da me dva crna čovjeka zgrabiše, zavezaše mi noge. Jedan od njih reče bacite ga u Vatru. Dok su me nosili, naišli smo na Poslanika, rekao sam mu: „Vidiš li kako postupaju sa mnom?“ Reče: „Zar nisi ti onaj što si mome sinu rekao one riječi?“ Rekoh: „Neću više to činiti.“ On je naredio da me oslobode i oni me pustiše.“

Ebu Abdullah mu reče: „Učini oporuku.“ Kakvu oporuku? Imam dosta usta da hranim, a imam i dosta duga.“ „Tvoj dug je moja obaveza, a ja ću ih hraniti one koje hraniš. Čini oporuku.“

Nismo ni izišli iz Medine a on je umro, Imam Sadik je vratio njegov dug a one za koje se on brinuo priključio je svojoj porodici, a njegovu kćer je uzeo za svoga sina.“

*

Jednog dana je poslao slugu nekim poslom, pošto je kasnio sa povratkom, on ode za njim. Vidio ga je da spava. Sjeo je pored njega i puhnuo u njeg kad se on probudi. Tad mu reče: „Tako mi Boga nemaš pravo spavati i dan i noć. Noć je tvoja, a dan je moj.“

*

Imam Sadik, a.s., je u skladu sa metodom svojih uvaženih prethodnika udjeljivao na Božijem putu. O njegovom udjeljivanju je zapisano:

„Džafer ibn Muhammed, a.s., je hranio potrebite dotle da njegovim ukućanima nije ostajalo ništa, govoreći: „Činjenje dobra nije potpuno bez tri stvari: Žurbe da se učini, smatrati to neznatnim, i sakriti da se to učinilo.“

Pošto je njegov zuhd bio skriven tako mu je i udjeljivanje na Božijem putu bilo skriveno i oni koji su se okoristili njegovim davanjima nisu znali da im daje Imam Sadik, a.s.

Ebu Džafer Has'ami govori: „Imam Sadik mi je dao vrećicu i rekao mi: „Daj ovo tom i tom Hašimiji i nemoj mu reći da je od mene.“ Ja sam to i uradio.

Čovjek mi reče: „Nek Allah da dobro onome koji mi s vremena na vrijeme šalje ovakvu vrećicu i mi od toga živimo. A Džafer, pored svog imetka kojeg ima, ne daje mi ni dirhema.“

Nekada bi udjeljivao i onima koji su mu bili neprijatelji i koji su namjeravili ubiti ga.

*

Šejh Tusi prenosi od Imam Sadikove, a.s., sluškinje Salime: „Kada mu je stigla smrt bila sam blizu njega. Izgubio je svijest pa je došao sebi, te je rekao:

„Dajte Husejnu ibn Aliju ibn Aliju ibn Husejnu Aftasu 70 dinara, tome i tome dajte toliko i toliko.“ Rekla sam: „Daješ onome koji te htio ubiti nožem?“ On reče: „Želiš da ne budem od onih za koje Allah, dž.š., kaže: I oni koji sastavljaju ono šta je Allah naredio da se sastavi, i plaše se Gospodara svog i boje zlog obračuna.[2] Salime! Miris Dženneta ne stiže do onih koji su neposlušni roditeljima i onih koji prekidaju rodbinske veze.“

*

Mu'alla ibn Hanis govori: „Kišne noći Ebu Abdullah je pošao u sjenik Beni Sa'ide. Pošao sam za njim. Nešto mu je ispalo. Rekao je: „Bože, vrati nam to.“ Prišao sam mu i nazvao selam. On reče: „Ti si Mu'ala?“ Rekoh da, nek sam ti žrtva. „Potraži rukama, i daj mi to što nađeš.“ Tražio sam po mraku. Na zemlji su bile vekne hljeba, a našao sam i vreću. Rekoh: Da ja ponesem?“ On reče: „Ne. Dostojnije je da ja nosim, ali pođi sa mnom.“

Pošto smo stigli u sjenik Beni Sa'ide ugledao sam siromahe kako spavaju.

Imam je pod glavu svakog stavio po jedan ili dva hljeba. Kada smo se vratili upitah ga: „Poznaju li ovi istinu?“ Da su poznavali istinu s njima bismo dijelili sve pa čak i so.“

*

Svojim lancem prenosilaca Kulejni bilježi od Haruna ibn Isaa: „Ebu Abdullah Muhammed je rekao svome sinu: „Koliko kod tebe ima od onih para?“ On reče: „40 dinara.“

„Idi i to podijeli kao sadaku.“

Nemam ništa osim tih 40 dinara.“

„Daj to kao sadaku jer Allah, dž.š., će za to dati zamjenu. Zar ne znaš da sve ima svoj ključ, a ključ opskrbe je sadaka.“

On je tako i uradio. Nije dugo potrajalo kad mu iz jednog mjesta stiže 4000 dinara.

Imam reče sinu: „Na Božijem putu smo dali 40 a Allah, dž.š., nam je dao 4000 dinara.“

*

Prostirao bi svoj ogrtač, pa bi na njega stavljao vrećice s novcem govoreći svome slugi: „Ovaj novac daj tome i tome – rođaku – i reci mu da je to za njega poslato iz Iraka.“

On bi im taj novac davao a oni bi govorili: „Allah ti dobro dao jer pomažeš potomcima Božijeg poslanika. A što se Džafera tiče, e pa Bog će presuditi među nama.“

Kada bi Ebu Abdullah saznao sa njihove riječi, pao bi na sedždu govoreći: „Bože, učini me skrušenim prema potomcima moga oca.“