Sahifa i islamska duhovnost

Sahifa i islamska duhovnost

 

Nije mali broj onih koji na jedan prilično stereotipan način smatraju da ’istinski islam’ leži u jednostavnosti, strogosti, legalizmu, formalizmu, a Allaha doživljavaju kao Pravedno i Transcendentno Biće.  Iako je ovakav pogled donekle legitiman, mora se naglasiti da se njim relativizuju svi oni elementi islamske civilizacije koji ukazuju na složenost, suptilnost, toplinu, ljubav, unutrašnjost, duhovnost, i na Boga milosti, saosećanja i imanencije. Sahifa je delo koje više nego bilo koji drugi rani tekst upućuje na unutrašnju dimenziju islama.

Oni ’naučnici’ koji islam posmatraju spolja, mogu da vide samo ono što je vidljivo na prvi pogled, pre svega događaje, zabeleženu istorijsku građu, društvene odnose i slično. Nije lako zaviriti u ljudska srca ili istražiti njihov odnos sa Bogom, zašta, uostalom, većina ljudi ni nije zainteresovana. Ako postoji put koji vodi u srca, on svakako vodi preko uvida u najunutrašnjije brige pojedinaca koje se ogledaju u njihovim spoljašnjim postupcima i zapisima. Ali one dimenzije islama koje su privukle najveći deo pažnje spoljašnjih posmatrača su spoljašnje i očigledne, i takođe se dešava da su lišene ljubavi i topline koje su normalno na Zapadu povezane sa duhovnošću.

Islamska civilizacija u celini podseća na tradicionalni muslimanski grad, čiji spoljašnji bedemi, koji možda deluju monotono i turobno, otežavaju pristup svetu koji se krije iza njih. Ako nekom pođe za rukom da se zbliži s njegovim žiteljima, biće mu otkrivena predivna dvorišta i bašte pune mirisnih cvetova, voćnjaka i penušavih fontana. Oni koji pišu o islamskoj istoriji, političkim događajima i institucijama bave se zidovima, jer nemaju pristup vrtu. Neki vrtovi se otvaraju proučavanjem sufizma, umetnosti i arhitekture, poezije i muzike, ali pošto su se svi pojavili u određenim istorijskim oblicima pod uticajem okruženja, njihovi duboki islamski koreni lako se mogu izgubiti iz vida. Oni vrtovi koji su najviše tradicionalni i autentični, i kojima je pristup najteži, jesu srca najvećih predstavnika civilizacije. To su mesta gde su molitve koje su preneli stubovi ranog islama u stanju da bace potpuno nov pogled na životvorni duh islama, jer pružaju direktan pristup viđenjima koja su preduslov za pun procvat islamskog ideala.

 

Druge dimenzije

Ovo bi moglo stvoriti utisak da se Sahifa bavi isključivo islamskom duhovnošću. Međutim, Sahifa se bavi i drugim oblastima. Kao što je ranije istaknuto, u velikim muslimanskim autoritetima spojeni su svi nivoi islamskih učenja, na isti način kao što su objedinjena Kur’anom i hadisom. Ako se u slučaju Sahife akcenat stavlja na duhovnost, to je zbog toga što je ona zbirka molitvi, a to pretpostavlja određene stavove prema Božanskoj realnosti koja se ne može razumeti izvan konteksta duhovnosti.

Međutim, Sahifa takođe sadrži učenja koje se mogu primeniti na različitim nivoima, od teoloških (u najširem smislu te reči) do društvenih. Pošto bi njihova detaljna analiza zahtevala daleko obimniju knjigu od same Sahife, ovde ćemo pomenuti samo ona najznačajnija.

Islam je životna stvarnost koja objedinjuje tri osnovne dimenzije: praksu ili šerijat (islam), verovanje (iman, koje obuhvata doktrinu i intelektualna učenja) i duhovnost (ihsan). U živom iskustvu zajednice, ove dimenzije su blisko povezane, čak i ako različiti institucionalni oblici imaju tendenciju da se odvojeno bave njima. Najraniji izvori, kao što su poslanički hadisi ili Nehdžul belaga imama Alija a.s. bave se sa sve tri dimenzije, iako se mogu izdvojiti različiti delovi koji naglašavaju jedan aspekt više nego drugi. Nehdžul belaga se približava Sahifi po tome što objedinjuje izreke o svim vrstama pitanja, od metafizike i bogospoznaje, do prirode ispravne vladavine i ljudskih karakteristika. Iako u osnovi svega što je imam Ali a.s. rekao leže svetost i duboka duhovnost, u njoj duhovnost nije naglašena, jer je očigledno da je ona jedna među drugim dimenzijama islama.

Nasuprot  tome, po molitvenoj formi i sadržaju, Sahifa naglašava najdublju dimenziju islama, i u isto vreme se dotiče i njegovih drugih dimenzija. Na primer, tradicionalna kategorija “vere” bavi se Bogom, melecima, poslanicima, pismima, sudnjim danom i merenjem dobra i zla. To je ono što čini osnovni predmet većeg dela islamske misli koji je razvijen u okviru filozofije kalama i teorijske gnoze. Sve ovo imam Zejnul Abidin a.s. u Sahifi razmatra ponekad kratko, a ponekad u pojedinostima. On tako često pominje meleke, a njegov „Blagoslov na nosioce Prestola“ (3) pruža najbolji dostupan pregled muslimanskih verovanja u vezi sa njima.

Imam takođe često pominje područje prakse, odnosno verozakonskih propisa u najširem smislu, ističući apsolutnu nužnost sleđenja Božijih uputa na individualnom i društvenom nivou utvrđenih ​​Kur'anom i hadisom. Zato Sahifa pruža mnoge specifična društvena učenja kao i opšte zabrane, kao što je nužnost uspostavljanja pravde u društvu. Ali, pošto se socijalna učenja bave područjem prakse, spoljašnjom dimenzijom islama, ona treba da se posmatraju u kontekstu imamovih doktrinarnih i duhovnih učenja. Kao što pojašnjava u „Poslanici o pravima“, mora se ispoštovati hijerarhija prioriteta: pojedinačni dolaze pre društvenih, duhovni pre praktičnih, a znanje pre delovanja. Svako ljudsko biće ima dugi niz društvenih obaveza, ali to zavisi od njegovih bitnijih dužnosti, od kojih je prva vera u Boga, a druga, ostvarivanje ispravnog odnosa sa Božanskom realnošću.

Moljenja imama Zejnul-Abidina a.s. moraju se čitati u kontekstu krize čoveka na ličnom i individualnom nivou. Gledano iz ovog ugla, ona se obraćaju, u svojoj suštini, unutrašnjim problemima ljudi svih epoha i starosti, svih područja rasa, ubeđenja i veroispovesti. Tu je čovek suočen sa neprijateljskim snagama u sebi i iz svog okruženja, i svestan svojih ograničenja, on gori u silovitoj strasti posvećenog molitelja, traži vezu sa Stvoriteljem i poverava Mu svoje najskrivenije tajne. U njima je čovek uhvaćen u raljama života, sukobu između emocija i interesa, i, iznad svega, u potrazi za duhovnim zadovoljenjem; čovek koji usamljen i bespomoćan stoji pred svojim Stvoriteljem u direktnom opštenju i poziva ga iz dubine svog srca.

Kroz svoje molitve Zejnul Abidin a.s. je podučavao muslimane suštini islamske duhovnosti. One nisu samo molitve, već suptilna sašaptavanja s Bogom, u kojima se nalaze utešni odgovori na mnoga pitanja sa kojima se susreće čovek i njegovog i sadašnjeg vremena. One se bave krizama kroz koje mora da prođe svaki vernik, krizama koje su posledica mnoštva pritisaka i opterećenja koja dolaze iznutra i spolja, onda kada snage zla, mržnje, nepravde, tiranije, izdaje i laži nadjačaju ljubav, pravdu, milost, odanost, dobrotu i istinu.