Sahifa, potpuna knjiga Sedžadova
Sahifa, potpuna knjiga Sedžadova
Naziv Al-Sahifa al-Sedžadija prosto znači “Sedžadova knjiga“. Al-Sedžad je jedno od imena imama Zejnul Abidina, a.s., u značenju “onaj koji je neprestano na sedždi“ (tj čije je čelo na zemlji tokom molitve). Knjiga se često naziva Savršena ili Potpuna Knjiga Sedžadova. Sahifi su davani različiti počasni nazivi, kao što je ‘sestra Kur'ana’, ‘Jevanđelje Čiste porodice’, i ‘Psalmi Muhammedove porodice’. Imam Sedžad, a.s., je u njoj pretočio svoj unutrašnji život u simfoniju predivnih molitvi, što je uzrokovalo da ovo delo bude nazvano “Psalmi Poslanikove porodice”. Ove molitve čine deo religijskog života ne samo šiita, već i sunita, koji ih nalaze u mnogim najpoznatijim molitvenicima u sunitskom svetu.
Prema šiitskoj tradiciji, Zejnul Abidin, a.s., je sakupio svoje molitve i podučio je njima svoju decu, posebno Muhammeda Bakira, a.s., i Zejda. Tekst je u kasnijim vremenima postao široko rasprostranjen među različitim orijentacijama šiitskog pravca. Autoriteti iz oblasti hadisa tvrde da je tekst mutevatir[1], drugim rečima, da je opšte poznat od najranijih vremena i da je prenet preko brojnih lanaca prenošenja, dok njegova autentičnost nikada nije dovedena u pitanje.
Arapski tekst „Sahife al-Kamela“, koji čini osnovu prevoda, utvrdio je al-Šahid al-Aval (Prvi mučenik). Moderna iranska izdanja uglavnom su zasnovana na verziji ovog teksta prenetog od oca Muhammeda Bakira Madžlisija, mula Muhammed Taki Madžlisiju (u. 1070/1659-60), takođe važnog naučnika safavidske ere, i drugog sina, mula Abdulaha (u. 1084/ 1673); ali barem jedna od ovih redakcija seže do čuvenog safavidskog pravnika, filozofa, arhitekte, pesnika i matematičara šejh Baha'ija (u. 1031/1621-2). Stariji Madžlisi je imao na raspolaganju brojne rukopise teksta koje je dobio od najistaknutijih šiitskih autoriteta njegovog vremena. U jednom od svojih radova on se poziva na sve lance prenošenja preko kojih je dobio Sahifu, a kojih je, kako navodi, više od milion.
Pitanje koje se logično nameće je zašto je Madžlisi izabrao određeni lanac prenosilaca pomenutih u predgovoru među brojnim koje je imao na raspolaganju, pogotovo jer je sam lanac izuzetno slab (na šta su ukazali komentatori i zabeleženo je u napomeni uz prevod). Izgleda da razlog za to leži u tačnosti ove verzije koja seže unazad do al-Šahid al-Avvala, što potvrđuje i jedan drugi poseban ’pravac’ preko kojeg je Madžlisi primio Sahifu. Ovaj poseban pravac zaslužuje da bude pomenut detaljno, jer daje dobar primer aure kojom je tekst okružen u šiitskim krugovima.
Jednog dana, ležeći u svom krevetu, Madžlisi je u snoviđenju ugledao sebe u dvorištu džamije Atik u Isfahanu, a pred njim je stajao dvanaesti imam, Mahdi, a.s.. Madžlisi ga upita za neka stručna pitanja koja su ga mučila neko vreme, a čije rešenje nije znao, pa mu imam Mahdi, a.s., objasni kako da ih reši. Madžlisi ga zatim upita za knjigu koju bi mogla da se upražnjava, a imam Mahdi, a.s., mu odgovori da potraži Mevlanu Muhammeda al-Tadža. Madžlisi je u snoviđenju našao knjigu, i izgledalo je da je knjiga molitvi. Probudivši se, video je da mu je ruka bila prazna, i zbog njenog gubitka do jutra je ostao uplakan. Kada je svanulo, pade mu na pamet da je imam Mahdi, a.s., mislio na šejha Muhammeda Mudarisa nazvavši ga po tituli ’Tadž’ (kruna), jer je bio veoma čuven među učenjacima. Otišao je da vidi šejha Muhammeda, i kada je ušao u njegov krug, video je da u ruci ima kopiju Sahife. Ispričao je svoju viziju šejhu Muhammedu, koji mu je rekao da to znači da će dostići visoke stupnjeve gnostičkog znanja. Madžlisi nije bio zadovoljan ovim objašnjenjem, i smeten i tužan je lutao po bazaru. Stigavši do dela gde se prodaju dinje, naleteo je na pobožnog starca, Aga Hasana, koga su zvali Tadž (kruna). Madžlisi ga je pozdravio i Aga Hasan mu tada reče da ima veliki broj knjiga, ali da u većinu studenata nema poverenja da ih mogu pravilno koristiti. „Dođi“, reče, “uzmi koju god želiš od ovih knjiga za koju misliš da može da se upražnjava.”
Čim je ušao u Aga Hasanovu biblioteku, Madžlisi odmah ugleda knjigu koju je video u svom snu, pa reče:
„Ovo je dovoljno za mene“.
To je bila kopija Sahife. Potom se vratio šejh Muhammedu i počeo da upoređuje novostečenu kopiju sa primerkom šejha Muhammeda; obe su sačinjene prema rukopisu al-Šahid al-Avvala. Ukratko, Madžlisi nam govori da je lično Mahdi potvrdio autentičnost njegove kopije Sahife.
Od safavidske ere (907-1125/1502-1722) do danas napisano je najmanje četrdeset tumačenja i komentara na Sahifu. Među poznatim safavidskim učenjacima koji su pisali komentaru su šejh Baha'i, filozof Mir Damad (u 1040/1630), i mlađi Madžlisi. Jedan od najpoznatijih komentara je „Rijaz al-Salekin“ koji je napisao Sejid Husein Alihan Hasan Širazi (u. 1120/1708-9).
[1] Hadisi koje su mnogi ashabi čuli od Božijeg poslanika s.a.v.s. i koje je od njih čulo puno sveta i koji su zapisani u knjige, nakon što su ih masovno čuli, od osoba koje ne bi rekle neistinu.
