Noć uoči Ašure

Noć uoči Ašure

Noć uoči Ašure, posljednje noći, Imam se nakon akšam-namaza svojoj rodbini i prijateljima obratio ovim riječima:

“Hvala pripada Allahu koji je dostojan najljepših hvala. Zahvaljujemo Mu se u blagostanju i teškoćama. Bože, Tebi hvala što si nas počastvovao putem poslanstva, poučio nas Kur'anu, obavijestio nas o vjeri. Dao si nam uši, oči i srce i nisi nas učinio mušricima. Uistinu, ja ne poznajem prijatelje uzvišenije i bolje od mojih prijatelja, niti porodicu dobrostiviju i vjerniju od moje porodice. Bog da vam s moje strane podari najbolje nagrade. Uistinu, moj djed Poslanik Božiji, s.a.v.a., obavijestio me da ću biti odvučen u Irak i zaustaviti se na zemlju zvanoj Amura^[1] i Kerbela. Upravo tu ću doživjeti šehadet i sada se približio taj čas. Znajte, pretpostavljam da je sutra taj naš obećani dan s neprijateljima i ja vam svima dajem dozvolu da idete. Nikakav zavjet s moje strane vam se ne stavlja na teret. Sada vas je noć prekrila svojom tminom, okoristite se tom prilikom. Svaki od vas neka uzme po jednog mog člana porodice za ruku i neka ga izvede odavde. Da vas sve Bog dobrom nagradi. Razbježite se po vašim selima i gradovima jer ovi ljudi traže mene. Kad do mene dođu, okanit će se ostalih.”^[2]

Ove potresne riječi su među Imamovom porodicom i prijateljima izazvale čudan osjećaj. Svako je trebao slobodno i s potpunom odgovornošću donijeti odluku, i time ovo najljepše ljudsko blistanje učiniti ljepšim i očaravajućim. Abbas, Imamov brat je rekao:

“Da Bog da, da ne osvane takav dan da tebe ostavimo i svojim zavičajima odemo.”

U drugoj predaji stoji:

“Ne dao Bog takav dan da mi budemo živi bez tebe. Nama ne treba život poslije tebe!”^[3]

Potom je govorio svaki Imamov rođak iz porodice Beni Hašima i naglasio svoju vjernost do kraja života. Imam je pogledao sinove svoga amidže Akila i rekao:

“Muslimovo ubistvo od vas je dovoljno i ja sam vam dopustio da idete.”

Oni su ga onda upitali:

“Šta ćemo reći ako nas upitaju zašto smo odustali od pomaganja svome vođi i predvodniku? Ne, tako nam Boga, nikad nećemo nešto tako uraditi. Žrtvovat ćemo naše bogatstvo, život i djecu na tvom putu i do zadnjeg trena bit ćemo uz tebe.”^[4]

Muslim ibn ‘Avsadže, jedan od Imamovih prijatelja, rekao je:

“Kako da odustanemo od pomaganja tebi? Kakav ćemo izgovor u tom slučaju imati kod Boga? Tako mi Boga, ja se neću odvojiti od tebe dok svojim kopljima ne rascijepim grudi tvojim neprijateljima i želim da ratujem s njima dok je sablja u mojim rukama. Ako ne budem imao nikakvog oružja, kamenjem i grumenjem zemlje ići ću rat s njima dok ne predam dušu Stvoritelju duše.”^[5]

Sa'id ibn Abdullah el-Hanefi, jedan od Imamovih prijatelja, također je rekao:

“Tako mi Boga, mi nećemo odustati od pomaganja tebi dok ne dokažemo da smo ispoštovali Poslanikovo pravo u vezi s tobom. Tako mi Boga, kada bih znao da ću sedamdeset puta biti ubijen i da će mi tijelo biti spaljeno i u prah pretvoreno i ponovo oživljeno, opet ne bih odustao od pomaganja tebi. Nakon svakog ponovnog proživljenja hitao bih tebi u pomoć. Ja znam da smrt nije više od jedanput, a nakon toga su beskrajne blagodati Bo-žije.”^[6]

Zuhejr ibn el-Kajn, Imamov prijatelj, odvratio mu je:

“O, sine Božijeg Poslanika, tako mi Boga, volio bih da na putu podržavanja tebe hiljadu puta budem ubijen i ponovo oživljen i ponovo ubijen i opet bih imao želju da se mojom pogibijom spasiš ti, ili jedan od mladića Beni Hašima.”^[7]

Još neki od Imamovih prijatelja su govorili, ali svi su bili složni u jednom:

“Tako nam Boga, nećemo se odvojiti od tebe. Dat ćemo život za tebe. Branit ćemo te grlom, čelom, rukama i tijelima i kad budemo ubijeni, tada smo odradili svoju zadaću i ispunili svoj dug.”^[8]

Do Imama je potom došla vijest da je sin jednog njegovog prijatelja, po imenu Muhammed ibn Bešir Hazremi, zarobljen na jednom pograničnom području. Imam Husejn mu je rekao:

“Ti si slobodan, idi i traži rješenje za oslobađanje svoga sina.”

Muhammed ibn Bešir mu je na to rekao:

“Tako mi Boga, nikada neću odustati od pomaganja tebi. Pustinjske zvijeri me iskomadale ako odustanem od toga!”

Imam mu je zatim dao nekoliko kompleta odjeće u vrijednosti hiljadu dinara da pošalje za oslobađanje svoga sina.^[9]

Nakon toga, imam Husejn je naredio svojim prijateljima da u potpunosti primaknu šatore jedan uz drugi i da zatvore sve prolaze kroz njih tako da za sutra šatori budu i na desnoj i na lijevoj strani i iza njihovih leđa, a s neprijateljima da se suoče samo s jedne strane. Iza šatora su iskopali kanal i pripremili suharke da bi ujutro, na dan Ašure, zapalili vatru i time spriječili napad neprijatelja sleđa.^[10]

Te noći Imam je s nekoliko svojih prijatelja bio u šatoru. Dževn, Ebu Zerov sluga, sređivao je Imamovu sablju. Imam je tiho pjevušio ove stihove:

 

Ah zemane, gorak li si dost,

noć i jutro, smrti su ti most,

kojim šalješ prijatelje svoje,

ne primaš zamjene, što je – to je.

Sve što jeste u Bož'joj je moći,

svako živi tim će putem poći!

 

Imam Ali ibn Husejn poslije je to objasnio:

“Ja sam iz ovih stihova shvatio Imamov cilj. Shvatio sam da želi nagovijestiti svoju smrt. Suzdržao sam se i moj se plač nije čuo. Ali moja tetka Zejneb, čuvši to, nakon što su otišli ostali muškarci, došla je do šatora i plačući zavikala: ‘Teško meni, da sam Bogdo umrla i da nisam dočekala ovakav dan. O, uspomeno na moje minule! O, utočištu onih koji ostaju poslije tebe! Kao da danas izgubih sve svoje drage. Ovaj događaj mi oživi žalost moga oca Alija, moje majke Fatime i moga brata Hasana.’ Imam je milostivo pokušao smiriti sestru i zamoliti je za strpljenje: ‘… Sestro moja, znaj da će svi na zemlji umrijeti, a ni stanovnici nebesa nisu vječni. Sve će nestati, osim Boga Velikog, Koji je stvorio zemlju svojom snagom i Koji će ljude ponovo oživjeti. On je Sam i Jedan. Moj otac je bio bolji od mene. Moja majka je bila bolja od mene. Moj brat je bio bolji od mene. Najbolji primjer meni, njemu i svakom muslimanu je časni Poslanik, s.a.v.a. … Sestro! O, Umm Kulsum! O, Fatima! O, Rebab! Poslušajte me, kada ja poginem, nemojte rastrgati odjeću, nemojte praviti ogrebotine na licu i ne govorite nešto što ne priliči…’”^[11]

Noć uoči Ašure u šatoru imama Husejna bila je neobična noć.

“Zvuk koji se dizao iz šatora, poput zvuka koji se diže iz košnica pčela, milovao je uši. Neki su bili na kijamu, neki na sjedenju, neki na ruku'u. Jedna skupina je bila na sedždi.”^[12] „Kada je crnilo noći spustilo svoj zastor na Husejna i njegove prijatelje, svi su do svitanja ostali zaokupljeni obavljanjem namaza, slavljenjem Boga, učenjem dove, traženjem oprosta i iskazivanjem poniznosti pred Svevišnjim Bogom.”^[13] “Husejn i njegovi prijatelji su cijelu noć proveli u namazu, dovi, istigfaru i poniznosti pred Svevišnjim Bogom, dok su neprijateljski konjanici dolazili u izviđanje.”^[14] Zatim su pripremili svoje oružje i ratnu opremu.

U noći je nekoliko mladića uspjelo donijeti malo vode iz Eufrata i uzeti njome gusul šehadeta. To se desilo ovako: kada je žeđ otežala Husejnu i njegovim prijateljima, on je naredio svom bratu da s trideset konjanika i dvadeset pješaka ode do Eufrata i napuni dvadeset mješina vode. Nafi’ ibn Hilal je nosio barjak. Kada su stigli do Eufrata, Amr ibn Hadždžadž, postavljen da ih spriječi da uzmu vode, upitao je zašto su došli. Nafi’ mu je rekao da su došli da se napiju vode. Amr ibn Hadždžadž im je to dozvolio: “Pijte i neka vam bude prijatno.” Nafi’ je uzvratio: “Ne, tako nam Boga, nećemo popiti ni kap vode dok su Husejn i njegovi prijatelji žedni.” Amr ibn Hadždžadž im je odvratio: “Mi smo ovdje zaduženi da spriječimo odnošenje vode i to vam nećemo dozvoliti.” Pješaci su ipak napunili mješine vodom, a kada su se Amr ibn Hadždžadž i njegovi vojnici približili, Abbas ibn Ali i Nafi’ ibn Hilal su ih napali, udaljili ih i stali pred njih da pješaci mogu prenijeti vodu. U ovom sukobu jedan vojnik iz Ibn Zijadove vojske je ranjen i kasnije je umro od tih rana.^[15]

Sluga Abdurrahmana ibn Abdurabbiha, koji je bio s njim na Kerbeli, prenosi šta se dešavalo kad su donijeli vodu:

“… Imam Husejn je otprije naredio da se podigne šator u kojem će se obavljati gusul i održavati higijena.^[16] Imam je bio u šatoru, a vani su čekali moj vlasnik, Abdurrahman, i Burejr ibn Hudejr da poslije Imama uđu zbog gusula i higijene. Počeli su se gurkati ko će prvi poslije Imama ući. Burejr se kroz smijeh i radost šalio s Abdurrahmanom. Abdurrahman ga je pitao: ‘Kakvo je ovo vrijeme za šalu, o, Burejre?’, na što je ovaj odgovorio: ‘Tako mi Boga, moja porodica zna da ja nikada, ni kao dijete ni kao odrastao, nisam bio šaljivdžija, ali sad se radujem zbog onoga što nas čeka. Tako mi Boga, između nas i hurija nema rastojanja osim toga da se oni obruše na nas sa svojim sabljama i kako li je ugodno da to urade!’”^[17]

 

---

[1]Vjerovatno je to stariji naziv Kerbele, jer je u Murudž-z-zeheb (sv. 1, str. 57), spomenut kao naziv jednog od četri ili pet naselja za koje je hazreti Lut, a.s., bio poslan. Vidjeti: El-Bed'u vet-tarih, sv. 3, str. 57; El-Kases, str. 137.

[2]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 185; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 177; Taberi, sv. 5, str. 419; El-Kamil, sv. 4, str. 59; El-Luhuf, str. 90.

[3]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 419; El-Kamil, sv. 4, str. 59; El-Futuh, sv. 5, str. 96; El-Luhuf, str. 91.

[4]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 419; El-Kamil, sv. 4, str. 59.

[5]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 185; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 420; El-Kamil, sv. 4, str. 59; El-Luhuf, str. 91.

[6]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 420; El–Luhuf, str. 92.

[7]Taberi, sv. 5, str. 420; El-Luhuf, str. 92; Biharu-l-envar, sv. 44, str. 393; El-Iršad, sv. 2, str. 91; I'lamu-l-verā’, str. 238.

[8]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 421; El–Luhuf, str. 94.

[9]Et-Tebekatu-l-kubra, sv. 5, str. 469; Mektelu-l-Husejn (Harezmi), sv. 1, str. 103; El-Luhuf, str. 94.

[10]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 179; Taberi, sv. 5, str. 422; El-Kamil, sv. 4, str. 60; El-Futuh, sv. 5, str. 96.

[11]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 187; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 421; El-Kamil, sv. 4, str. 60; El-Iršad, sv. 2, str. 93; I'lamu-l-verā’, str. 239.

[12]El–Futuh, sv. 5, str. 100; El–Luhuf, str. 94.

[13]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 187; Taberi, sv. 5, str. 421; El-Kamil, sv. 4, str. 60.

[14]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 178; Taberi, sv. 5, str. 422.

[15]Taberi, sv. 5, str. 414; El-Kamil, sv. 4, str. 55; El–Futuh, sv. 5, str. 93.

[16]Ensabu–l–ešraf, sv. 3, str. 188; Taberi, sv. 5, str. 423.

[17]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 179; Taberi, sv. 5, str. 423; El-Kamil, sv. 4, str. 61; El-Luhuf, str. 94. U knjizi El-Luhuf i nekim drugim izvorima ovaj događaj je zabilježen za dan Ašure ujutro.