Poslanikov grad u žalosti

Poslanikov grad u žalosti

Ubejdullah je naredio osobi po imenu Abdulmelik ibn Haris da hitro ide u Medinu, Poslanikov, s.a.v.a., grad. Rekao mu je da ode Amru ibn Saidu, namjesniku tog grada, i dostavi vijest o pogibiji imama Husejna i njegovih prijatelja. Abdulmelik je poslije o tome pričao:

“Kada sam stigao u Medinu, sreo me jedan čovjek iz plemena Kurejš i upitao kakve vijesti nosim. Rekao sam mu da je ta vijest za upravitelja Medine i on je odmah shvatio: ‘Svi smo Božiji i Njemu se vraćamo. Dakle, Husejn je ubijen.’ Kada sam Amru ibn Saidu dostavio vijest, on je naredio da to obznanimo ljudima vičući ulicama pa sam to razglasio po gradu. Tako mi Boga, nikada nisam čuo takav plač i naricanje kao što je tog dana bio plač Beni Hašimovih žena za Husejnom. Među ženama je Zejneb, kćerka Akila ibn ebi Taliba, potresno jecala:

 

 

Šta mislite Poslaniku reći,

kad upita za vaša nedjela:

šta mi ummet od Ehla učini,

šta učini kada mene ne bi?

Jedne od njih u lancima vodiše,

druge od njih u krvi pobiše.

da sam kaz’o mučite mi čeljad,

ne bi takvu nagradu mi dali.”^[1]

Amr ibn Said, upravitelj Medine, čuvši ovaj plač i naricanje, nasmijao se i veselo skladao stih, dodavši da su ove suze odmazda onim suzama koje su njihove žene prolile zbog Osmanovog ubistva!^[2]

Zatim se popeo na Poslanikov minber i zvanično ljudima obzanio pogibiju imama Husejna. On je još ranije, nakon odlaska imama Husejna iz Medine, bio naredio svojim sigurnosnim snagama da poruše kuće Beni Hašima,^[3] što su i uradili veoma ih uznemirivši.^[4]

Kada se u Medini saznalo za pogibiju imama Husejna i njegovih prijatelja, neki su došli kod Abdullaha ibn Džafera, Imamovog amidžića i supruga hazreti Zejnebe, da mu izraze saučešće zbog pogibije dva njegova sina na Kerbeli. Jedan od njih je tokom razgovora rekao: “Sve nam se ovo desilo zbog Husejna!”, a Abdullah ibn Džafer se razljutio, svojom cipelom ga udario u glavu i rekao: “O sine smrdljive žene, tako govoriš o Husejnu? Tako mi Boga, da sam bio s njim, nikad se ne bih od njega odvojio dok ne bih bio ubijen s njim. Tako mi Boga, umjesto njih, dao bih svoju dušu za njega. Ali sada mi je tuga za njima dvojicom lahka, jer su dostojanstveno poginuli s mojim bratom i amidžićem i na njegovom putu.”^[5]

El-Kelbi je pričao: “Jezid je blagoslovljenu glavu imama Husejna poslao u Medinu, Poslanikov grad. Jedno vrijeme je u tom gradu stajala na drvenom stubu koji je bio postavljen da bi je ljudi gledali. Nakon toga je ponovo vraćena u Šam i sahranjena u jednom zidu.”^[6]

 

---

[1]El–Bidajetu ven–nihaje, sv. 8, str. 198, sv. 6, str. 233; El–Ensab sv. 8, str. 187; Ensabu–l–ešraf, sv. 3, str. 221; Taberi, sv. 5, str. 390; Subulu-l-huda, sv. 11, str. 77; El-Kamil, sv. 4, str. 89; Murudž-z-zeheb, sv. 3, str. 68; El–Muntezem, sv. 5, str. 344.

[2]El–Bidajetu ven–nihaje, sv. 8, str. 197; Ensabu–l–ešraf, sv. 3, str. 217; Taberi, sv. 5, str. 467; El–Kamil, sv. 4, str. 88.

[3]Taberi, sv. 5, str. 467; El-Kamil, sv. 4, str. 89.

[4]El-Aġani, sv. 4, str. 155.

[5]Taberi, sv. 5, str. 467; Tarihu-l-islam, sv. 5, str. 21; El-Kamil, sv. 4, str. 89.

[6]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 220; Tarihu-l-islam, sv. 5, str. 20; Et-Tebekatu-l-kubra, sv. 5, str. 185, 492; El-Muhebber, str. 491.