Imam Bakir, a.s., i Hasan Basri
Imam Bakir, a.s., i Hasan Basri
Hasan Basri je došao kod Imama Bakira, a.s. i rekao:
“Došao sam da vam postavim neka pitanja.”
“Zar ti nisi učenjak (fakih) među stanovnicima Basare?” – upitao ga je Imam, a.s.
“Pa tako kažu.” – odgovorio je.
Imam, a.s. mu je rekao:
“Veliku stvar si preuzeo na sebe. Čuo sam da govoriš da je Bog ljude prepustio njima samima?!”
Hasan Basri se ušutio.
Imam, a.s. je rekao:
“Ako Bog nekome obeća sigurnost da li se taj čovjek treba više plašiti nečega?”
“Ne.”
“Sada ću ti proučiti ajet kojeg si ti pogrešno tumačio.”
“Koji ajet?”
وَجَعَلْنَا بَيْنَهُمْ وَبَيْنَ الْقُرَى الَّتِي بَارَكْنَا فِيهَا قُرًى ظَاهِرَةً وَقَدَّرْنَا فِيهَا السَّيْرَ سِيرُوا فِيهَا لَيَالِيَ وَأَيَّامًا آمِنِينَ
A između njih i gradova koje smo blagoslovili izgradili smo bili naselja povezana i odredili im potrebnu udaljenost. “Putujte kroz njih i po noći i po danu, bezbjedni!”[1]
“Čuo sam da si mjesto sigurnosti ili bezbjednosti tumačio kao Mekku? Teško tebi! Kakva je to sigurnost kada se imovina i članovi porodice tamo kradu i stalno neko biva ubijen?”
Potom je Imam Bakir, a.s. pokazao na svoje mubarek grudi i rekao:
“To blagoslovljeno područje (kura) smo mi!”
Hasan Basri je rekao:
“Žrtvovao bih se za tebe, da li u Kur’anu postoji ajet koji za ljude koristi tu riječ (karje, tj jednina riječi kura)?”
Imam, a.s. je rekao:
Da, to je 8. ajet sure Talak.
وَكَأَيِّن مِّن قَرْيَةٍ عَتَتْ عَنْ أَمْرِ رَبِّهَا وَرُسُلِهِ فَحَاسَبْنَاهَا حِسَابًا شَدِيدًا وَعَذَّبْنَاهَا عَذَابًا نُّكْرًا
A koliko se sela i gradova oglušilo o naređenje Gospodara njihova i poslanika Njegovih; Mi ćemo od njih zatražiti da nam potanko račun polože i užasnom kaznom ćemo ih kazniti;[2]
“Da li su se oni koji se se oglušili bili vrata i zidovi ili ljudi?”
Hasan Basri je rekao: “Da, misli se na ljude.”
Imam, a.s. je rekao:
“Da li se u suri Jusuf u 82. ajetu postavlja pitanje gradu (selu, naselju) ili ljudima?!”
وَاسْأَلِ الْقَرْيَةَ الَّتِي كُنَّا فِيهَا وَالْعِيْرَ الَّتِي أَقْبَلْنَا فِيهَا وَإِنَّا لَصَادِقُون
Pitaj grad u kome smo boravili i karavanu s kojom smo došli. Mi zaista govorimo istinu![3]
Potom je rekao:
“Kura znači učenjaci naših šija, a pod sejrom (Saba, 18) se mislim na znanje. Znači ko god dođe nama i nauči od nas šta je halal, a šta haram on će biti zaštićen od sumnje i zalutalosti[2], zato što je propise naučio odande odakle ih treba učiti, jer su članovi Ehli bejta nasljednici znanja i odabrani potomci a ti odabrani potomci smo mi, a ne ti i slični tebi! Ne do Bog da kažeš da je Bog prepustio robove njima samima, jer Bogu nije pripisiva slabost i nemoć da bi ljudima prepustio poslove. Njih ne primorava na ni na šta jer bi im se u tom slučaju nanosila nepravda. Bog ne postupa prema Svojm robovima ni po džabru ni po tafvizu (ni po prilisli ni po slobodi), već sa nečim između toga dvoga.
Biharu-l-anvar, sv. 24, str. 232, hadis, 1.
Ibid, sv. 24, 235, hadis 4.
[1] Saba, 18.
[2] Et-Talak, 8.
[3] Jusuf, 82.
