Istruhla kost

Istruhla kost

 

Jednog lijepog medinskog dana, Imam Ali, a.s., je razgovarao sa svojim ashabima. Nebo je bilo neuobičajno vedro, a sunce  je svojom svjetlošću činilo sve ljude razdraganim.
Odjedanput se začula galama.
Prišao je čovjek noseći u ruci istruhlu kost i ironično pitao:
Je li kažeš da će ovo pričati, ti si to rekao?! – drsko je govorio.
Svima je bilo jasno da je pitanje upućeno Imamu Aliju, a.s., Začuđeni i zatečeni čekali su šta će Imam reći.
Neki su se čak i uplašili strahujući da li će Imam ponuditi dobar odgovor.
Međutim, Imam je ostao potpuno smiren i nije ništa rekao. Samo je naredio prisutnima da mu donesu dva kamena kremenca. Niko nije znao šta želi uraditi sa njima.
Neizvijesnost je rasla, a i drskost neučtivog arapa.
Napokon su pronašli odgovarajuće kamenje…

Dakle, čovjek, došavši Imam Aliju u namjeri da ga ponizi, počeo je sa podsmijehom da porigovara Imamu kako je moguće da će na Sudnjem danu, i truhla kost moći svjedočiti. Imam je strpljivo pričekao da mu donesu dva kamena kremenca…
Uzevši kamen u ruku Imam je upitao tog čovjeka:

Ima li ovdje vatre? Vidiš li je?

Svi su se pitali čemu takvo neobično pitanje.

Otkud vatra?! Jasno da nema.

Tako je odgovorio i čovjek koji je i dalje držao truhlu kost u ruci i čekao da mu neko da odgovor na ovo, za mnoge nerješivo, pitanje.

Ni sam nije bio svjestan s kim razgovara i koga želi poniziti. Lava Božijeg, riznicu Njegovih tajni, nepresušno more znanja! Baš iz te riznice i iz tog mora on vadi kapljicu i pred svima je pokazuje.

Udara kamenom od kamen i iz njih izbijaju varnice.

Gle vatra!

Stvarno vatra!

Svi su začuđeni, a naročito onaj koji je mislio da je konačno ponizio i porazio Imama. Ponižen i potišten je napustio Medinu, a taj veliki događaj se prepričavao dugo, pa ga i mi prepričavamo danas.