Pokušaj otkopavanja mezara hazreti Fatime, s.a.

Zehra, s.a., nakon oca

Pokušaj otkopavanja mezara hazreti Fatime, s.a.

Dan poslije preseljenja hazreti Fatime, s.a., kada su se ljudi okupili da isprate hazreti Fatimino tijelo, saznali su da je Poslanikova draga kćerka noću i u tajnosti ukopana.

Imam Ali, a.s., je u Baki’u napravio sedam ili možda čak i više oblika mezara. Budući da je Baki’ i u to vrijeme i do dan danas groblje za stanovnike Medine, ljudi su krenuli ka Baki’u tražeći njen mezar. Međutim, suočili su se s poteškoćama i nisu pronašli istinski mezar najbolje žene oba svijeta. Ljudi su se naljutili okrivljavajući jedni druge i govoreći: „Vaš Poslanik je ostavio samo jednu kćerku koja je preselila i koja je ukopana, a niko od vas nije bio uz nju prilikom preseljenja i nije prisustvovao njenoj dženazi. Ne znate ni gdje je njen mezar.“ Neki rekoše: „Dovest ćemo skupinu muslimanski da iskopaju ove mezare i izvade njeno tijelo pa ćemo joj klanjati dženazu.“

Prenosi se da su Ebu Bekr i Omer došli i da su ljudi htjeli da klanjaju dženazu namaz hazreti Fatimi. Mikdad im je rekao: „Mi smo sinoć ukopali čisto Fatimino tijelo.“

Omer se okrenuo prema Ebu Bekru i rekao: „Zar ti nisam rekao da će ovo uraditi?“

Abbas ibn Abdulmuttalib im je rekao: „Hazreti Fatima je oporučila da joj vas dvojica ne klanjate dženazu.“

Omer je rekao: „Vi Hašimije nikada ne odustajete od svoje stare zavisti. Vaša prikrivena mržnja nikada neće izaći iz vaših srca. Tako mi Gospodara, ja sam odlučio da otkopam Fatimin mezar, izvadim joj tijelo i klanjam dženazu.“[1]

Do Imama Alija, a.s., je stigla vijest o namjeri ljudi da otkopaju mezar. Imam je obukao žućkasti ogrtač koji je oblačio u ratovima i uzeo sablju Zul-Fikar. Imam, a.s., kojem su od silne ljutnje pocrvenile oči i nabrekle vene na vratu, krenuo je prema Baki’u.

Vijest o Alijevom dolasku je na Baki’ stigla prije njega. Glasnik je obznanio:

„Evo ga Ali ibn Ebu Talib, kao što vidite, dolazi. Zakleo se Allahom da će, ako pomjerite jedan kamen s ovih kaburova, probosti oštricom onoga ko bude naredio da se to uradi.“

Jedan čovjek (Omer) mu je rekao: „Šta ti je, Ebul-Hasane? Allaha mi, otkopat ćemo njen mezar i klanjati joj dženazu.“

Imam je rukom uhvatio za njegovu odjeću i bacio ga na zemlju rekavši mu:

يَا ابْنَ السَّوْدَاءِ، أَمَّا حَقِّي‏ فَقَدْ تَرَكْتُهُ‏ مَخَافَةَ أَنْ يَرْتَدَّ النَّاسُ عَنْ دِينِهِمْ، وَأَمَّا قَبْرُ فَاطِمَةَ، فَوَالَّذِي نَفْسُ عَلِيٍّ بِيَدِهِ لَئِنْ رُمْتَ وَأَصْحَابُكَ شَيْئًا مِنْ ذَلِكَ لَأَسْقِيَنَّ الْأَرْضَ مِنْ دِمَائِكُمْ

„O sine tamnopute žene, što se moga prava tiče, prošao sam ga se iz bojazni da se ljudi ne bi okrenuli od svoje vjere, ali što se Fatiminog mezara tiče, kunem se Onim u Čijoj je ruci Alijeva duša, ako ti i tvoje pristalice učinite i najmanji pokret, natopit ću zemlju vašom krvlju.“

Ebu Bekr je rekao Imamu, a.s.: „O Ebul-Hasane, zaklinjem te pravom Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i dušom Fatiminom, s.a., pusti ga. Nećemo uraditi ništa čime ti ne budeš zadovoljan.“ Ali ga je pustio, a ljudi su se razišli.[2]

[1] Ibid., str. 199.

[2] Taberi, Delailul-imame, str. 46-47.