Prvo Imamovo obraćanje na dan Ašure

Prvo Imamovo obraćanje na dan Ašure

Imam je, nakon postrojavanja svojih snaga, uzjahao na konja, odmakao se od šatora, a zatim je glasno i jasno, obraćajući se vojnicima Omera Sa’da, ovako rekao:

“Ljudi! Poslušajte moje riječi i ne žurite u borbu i krvoproliće kako bih ja ispunio svoju obavezu, a to je da vas uputim i opomenem i objasnim razlog svog dolaska na ovo mjesto. Ako prihvatite moje razloge i budete pravedni prema meni, pronašli ste put sreće i nećete imati razlog da se borite protiv nas, a ako moj razlog ne prihvatite i ne budete pravedni, onda pružite ruke jedan drugom i sprovedite sve one pogrešne odluke i zablude koje imate o meni i ne odugovlačite. Ali u svakom slučaju nisu vam skrivene činjenice, moj pomoćnik i saveznik je Bog Koji je spustio Kur'an, a On pomaže dobre.” [1]

يَا أَهْلَ الْعِرَاقِ، وَ جُلُّهُمْ يَسْمَعُونَ، فَقَالَ: أَيُّهَا النَّاسُ، اسْمَعُوا قَوْلِي‏ وَ لَا تَعْجَلُوا حَتَّى أَعِظَكُمْ بِمَا يَحِقُّ لَكُمْ عَلَيَّ وَ حَتَّى أُعْذِرَ إِلَيْكُمْ مِن مَقْدِمِي عَلَيكُم، فَإِنْ قَبِلْتُم عُذْرِي و صَدَّقْتُمْ قَوْلِي وَ أَعْطَيْتُمُونِي النَّصَفَ كُنْتُمْ بِذَلِكَ أَسْعَدَ وَ لَمْ يكُن لَكُمْ عَلَيَّ سَبِيلٌ وَ إِنْ لَمْ تُعْطُونِي النَّصَفَ مِنْ أَنْفُسِكُمْ، فَأَجْمِعُوا رَأْيَكُمْ،‏ ثُمَّ لا يَكُنْ أَمْرُكُمْ عَلَيْكُمْ غُمَّةً، ثُمَّ اقْضُوا إِلَيَّ وَ لا تُنْظِرُونِ،‏ إِنَّ وَلِيِّيَ اللَّهُ الَّذِي نَزَّلَ الْكِتابَ وَ هُوَ يَتَوَلَّى الصَّالِحِينَ

Upotpunjenje dokaza

Iako je Husejn ibn Ali vidio da je neprijatelj u potpunosti spreman na ratovanje, da je čak zabranio i vodu Imamovoj vojsci i porodici te samo čeka i najmanji izgovor da započne napad, on je postupio onako kako je po dolasku na Kerbelu i rekao – da neće započeti rat, već želi sve dok je to moguće da ih savjetuje i upućuje kako bi, s jedne strane, prepoznali put Istine i vrline od puta laži i neistine, a s druge strane, da ne bi među njima bilo i neobaviještenih i naivnih ljudi, koji ne žele učestvovati u prolijevanju njegove krvi, pa da se bez svoje želje i nesvjesno uvuku u vječnu nesreću.

Sibt ibn Dževzi u knjizi Tezkiretu-l-havas je zabilježio:

“Kada je Husejn ibn Ali vidio da su Kufljani odlučni da ga ubiju, uzeo je časni Kur'an, otvorio ga i stavio na glavu, stao ispred neprijateljskih redova i glasno im rekao: ‘Neka sudija između mene i vas bude ova Božija Knjiga i moj djed Božiji Poslanik, s.a.v.a. Ljudi, zbog kojeg to propusta prolijevanje moje krvi vi smatrate dozvoljenom? Zar ja nisam sin kćeri vašeg Poslanika? Jeste li čuli riječi moga djeda o meni i mom bratu: ‘Ova dvojica su poglavari mladića stanovnika Dženneta’? Ako meni ne vjerujete, pitajte onda Džabira, Zejda ibn Erkama i Ebu Seida Hudrija. Zar Džafer Tajjar nije moj amidža?’ Niko na ove riječi nije ništa rekao, jedino je Šimr povikao: ‘Sad ćeš ući u Džehnnem!’, a imam Husejn mu je odgovorio: ‘Allahu ekber! Djed me obavijestio da je sanjao da jedan pas liže krv njegove porodice i ja mislim da si ti upravo taj.’”[2]

Iz ovog se vidi ljubav i pažnja Imama i Božanskog vođe naspram svog krvoločnog neprijatelja i način postupanja hazreti Fatiminog sina, koji ni u najtežim okolnostima ne odustaje od putanje koju mu je Allah odredio kako ne bi neko pomislio:

 لَوۡلَآ أَرۡسَلۡتَ إِلَيۡنَا رَسُولاً۬ فَنَتَّبِعَ ءَايَـٰتِكَ مِن قَبۡلِ أَن نَّذِلَّ وَنَخۡزَىٰ

 Zašto nam Gospodaru naš, poslanika poslao nisi, i mi bismo Znakove Tvoje zbilja slijedili još prije negoli smo poniženi i osramoćeni bili?! (Ta Ha, 134)

Iako imam Husejn, s.a., nije imao mnogo prilika, ipak su se na sam dan Ašure više puta ponovili ovakvi govori i nastojanje da uputi i savjetuje.

Imam, s.a., je u uvodu ovog govora napomenuo da želi upotpuniti dokaze kako Kufljani i vojnici neprijateljske vojske ne bi pomislili da on njime želi pokazati svoju saglasnost i pristajanje na prijedlog neprijatelja, već je njegov cilj bio iznošenje određenih činjenica kako bi ih, kao Imam i zadužen za vođstvo i upućivanje ljudi, upoznao s istinom u njihovim životima.

“Poslušajte moj govor i nemojte žuriti da vas mogu posavjetovati…”

[1] Tarihe Taberi, sv. 7, str. 328 i 329; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 3, str. 287; El-Iršad, str. 234; Mektelu-l-Husejn (Harazmi), sv. 1, str. 253. Postoje neznatne razlike u tekstu u navedenim izvorima.

[2] Tezkiretu-l-havas, str. 262.