Stav Božijeg Poslanika, s.a.v.a., o Ebu Talibu

Stav Božijeg Poslanika, s.a.v.a., o Ebu Talibu

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je volio Ebu Taliba i cijeli ga je život hvalio. Nije moguće razdvojiti život Ebu Taliba od Poslanikove, s.a.v.a., časne sire, u šta smo se uvjerili u prethodnim poglavljima. Ovdje ćemo ukratko navesti neke predaje koje pokazuju stav Poslanika, s.a.v.a., o Ebu Talibu i razinu odnosa između njih dvojice. Zatim ćemo navesti kako su Imami Ehli bejta, a.s., i ashabi branili Ebu Taliba.

Mu'tezilijski učenjak Ibn Ebu-l-Hadid u svom komentaru na Nehdžu-l-belagu naveo je: “Kada je Ebu Talib preselio na Ahiret, Ali, a.s., je došao kod Poslanika, s.a.v.a., i obavijestio ga o njegovoj smrti. Poslanik, s.a.v.a., se jako uznemirio i jako rastužio. Rekao je Aliju: ‘Idi i okupaj ga i obavijesti me kada ga položiš na krevet.’ Imam Ali, a.s., je tako i uradio. Onda je Poslanik, s.a.v.a., došao i zatekao kako njegovo tijelo ljudi nose na ramenima. Božiji Poslanik, s.a.v.a., je tada rekao:

وَصَلَتْكَ رَحِمٌ يَاعَمِّ، وَجُزِيتَ خَيرًا، فَلقَد رَبَّيْتَ وَكَفَلْتَ صَغِيرًا، وَنَصَرتَ وَآزَرْتَ كبِيرًا.

‘Dobar si bio rođak, amidža. Neka te Allah nagradi dobrom. Zbilja, odgojio si me i preuzeo si brigu o meni dok sam bio maloljetan, pomagao mi i podržavao me kad sam odrastao.’ Pratio je dženazu do njegovog kabura pa je stao pored njega i rekao:

أمَا وَاللهِ لَأَستَغفِرَنَّ لَكَ وَلَأَشفَعَنَّ فِيكَ شَفاعَةً يُعْجِبُ لهَا الثَّقَلانِ.

‘Tako mi Allaha, tražit ću od Allaha oprost za tebe i zagovarat ću se za tebe tako da će se i džini i ljudi oduševiti.’”^[1]

Šejh Mufid, r.a., je krasno prokomentarisao ovaj hadis: “U ovom hadisu nalaze se dva dokaza o Ebu Talibovom vjerovanju u islam: prvo, Poslanik, s.a.v.a., je naredio upravo Imamu Aliju, a.s., da ga okupa i opremi za ukop, a ne ostalim prisutnim Ebu Talibovim sinovima, jer su svi prisutni sinovi, osim Zapovjednika vjernika, a.s., još bili u džahilijjetu, zato što je Džafer, r.a., tada bio u Abesiniji, a ‘Akil i Talib još nisu bili postali muslimani. Zapovjednik vjernika, a.s., je vjerovao u Allaha i Njegovog Poslanika, s.a.v.a., i zato je Poslanik, s.a.v.a., od svih njih, izdvojio upravo njega da opremi Ebu Taliba, smatrajući ga pogodnijim od njih dvojice, zbog njegovog imana i zajedništva s Ebu Talibom u vjeri.

Da je Ebu Talib, r.a., umro kao nevjernik, kako tvrde nasibije, ‘Akil i Talib bi bili prikladniji od Alija, a.s., da ga opreme, a njegovom djetetu koje je prešlo na islam ne bi bilo dozvoljeno da ga opremi zbog prekida veze među njima.

Dakle, u Poslanikovoj, s.a.v.a., odredbi Alija, a.s., umjesto druge dvojice sinova, da sprovede islamske propise kupanja, čišćenja, stavljanja hunuta[2], oblačenja ćefina i ukopa, istinsko je svjedočenje njegovog imana, kao što smo objasnili.

Drugo, Poslanikova dova za njegovo dobro, obećanje da će zagovarati za njega kod Allaha, pohvala, zahvala i dova, predstavljaju namaz koji je tada bio propisan za umrle muslimane. Da je Ebu Talib umro kao nevjernik, ne bi ga Poslanik, s.a.v.a., nakon smrti tako opširno hvalio i molio dobro za njega, nego upravo suprotno tome: izbjegao bi to i uputio pokudu i grdnju što je za sobom ostavio ružno djelo vezano za njegovu vjeru, kao što ga je Allah obavezao da čini s nevjernicima, kada kaže:

﴿وَلَا تُصَلِّ عَلَىٰ أَحَدٍ مِنْهُمْ مَاتَ أَبَدًا وَلَا تَقُمْ عَلَىٰ قَبْرِهِ﴾

 Ti nikada nemoj niti jednome od njih kad umre molitvu obaviti ni dženazu klanjati, niti mu sahrani njegovoj prisustvovati!^[3] i kaže:

﴿وَمَا كَانَ اسْتِغْفَارُ إِبْرَاهِيمَ لِأَبِيهِ إِلَّا عَنْ مَوْعِدَةٍ وَعَدَهَا إِيَّاهُ فَلَمَّا تَبَيَّنَ لَهُ أَنَّهُ عَدُوٌّ لِلَّهِ تَبَرَّأَ مِنْهُ﴾

A Ibrahimovo traženje oprosta za oca njegova bilo je samo zbog obećanja koje mu je Ibrahim dao. A kad mu jasno bi da je otac njegov Allahov neprijatelj, on ga se odrekao tad.^[4]

Ako je bilo tako kako smo opisali, onda možemo pouzdano ustvrditi da je Ebu Talib, r.a., umro kao vjernik, kako se vidi iz djela i govora Božijeg Poslanika, s.a.v.a., o njemu.”^[5]

U Taberijevoj historiji stoji: “Kada je Ebu Talib preselio na Ahiret, Božijeg Poslanika, s.a.v.a., Kurejšije su počele uznemiravati tako kako se to za života Ebu Taliba nije moglo ni zamisliti. Čak ga je jednom jedan od kurejšijskih glupaka zaustavio i prosuo mu zemlju po glavi. Poslanik, s.a.v.a., je ušao u kuću s tom zemljom na glavi pa je jedna od njegovih kćerki ustala da mu opere tu zemlju plačući. Poslanik, s.a.v.a., joj je rekao:

لا تَبْكِي يا بُنَيَّةَ فَإنَّ اللهَ مانِعٌ أبَاكَ، ما نَالتْنِي قُريْشٌ شَيئًا أَكْرَهُهُ حَتَّى ماتَ أَبو طَالبٍ.

‘Kćerkice moja, doista, Allah štiti tvog oca. Zbilja, ništa loše mi nije stiglo od Kurejša dok Ebu Talib nije preselio na Ahiret.’”^[6]

Od Zapovjednika vjernika Alija, a.s., je preneseno da je Božiji Poslanik, s.a.v.a., rekao:

هَبَطَ عَلَيَّ جِبْرئِيلُ فَقالَ لِي: يَا مُحمَّدُ إِنَّ اللهَ، عَزَّ وَجَلَّ، شَفَّعَكَ فِي سِتَّةٍ: بَطْنٍ حَملَتْكَ آمِنةَ بِنتِ وَهْبٍ، وَصُلْبٍ أَنْزَلَك عَبدِ اللهِ بنِ عبْدِ المُطَّلِب، وَحِجْرٍ كَفَلَكَ أبُو طَالبٍ، وَبيْتٍ آوَاكَ عَبدِ المُطَّلِب، وَأَخٍ كانَ لَكَ فِي الْجَاهِلِيَّة، وَثَدْيٍ أَرْضعَتْكَ حَلِيمةِ بِنتِ أَبي ذُؤَيْبٍ.

“Džibrail je silazio i rekao: ‘Muhammede, doista te Allah, nek je Slavljeni Uzvišen, učinio zagovornikom šest ljudi: utrobe koja te nosila – Amine bint Vehb, kičme koja te spustila – Abdullaha ibn Abdulmuttaliba, naručja koje se staralo o tebi – Ebu Taliba, kuće koja ti je pružila utočište – Abdulmuttaliba, brata kojeg si imao prije islama i prsa koja su te dojila – Halime bint Ebu Zuejb.’”^[7]

[1] Šerhu Nehdži-l-belaga, sv. 14, str. 76, pismo 9. Vidi također: Tarihu Bagdad, sv. 13, str. 198; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 3, str. 125; Tezkiretu-l-havas, str. 6; El-Isabe, sv. 4, str. 116; Šerhu ševaihidi-l-mugni, str. 136; Tarihu-l-Ja'kubi, sv. 1, str. 355; Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 1, str. 206; Ibn ‘Asakir, El-Hasaisu-l-kubra, sv. 1, str. 87.

[2] Dijelove tijela kojima se činila sedžda obavezno je namazati razrijeđenim kamforom prije umotavanja u ćefine.

[3] Et-Tevbe, 84.

[4] Et-Tevbe, 114.

[5] Šejh Mufid, Imanu Ebi Talib, str. 27.

[6] Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 80, izdanje Muessetu-l-a'lemi; Tarihu Ibn ‘Asakir, sv. 1, str. 284; El-Mustedreku ‘ala-s-sahihajn, sv. 2, str. 622, Kitabu-t-tarih; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 3, str. 122 i 134; Ibn-l-Dževzi, Es-Safve, sv. 1, str. 21; Zemehšeri, El-Faik, sv. 2, str. 213; Tarihu-l-hamis, sv. 1, str. 253; Es-Siretu-l-halebijje, sv. 1, str. 375; Fethu-l-bari, sv. 7, str. 153; Šerhu ševaihidi-l-mugni, str. 136, prenoseći od Bejhekija; Esna-l-metalib, str. 11 i 21; Talebetu-t-talib, str. 4 i 54; El-Gadir, sv. 7, str. 376.

[7] Sujuti, Et-Te'zim ve-l-minne, str. 25. Vidi također: Zehairu-l-‘ukba, str. 7; Sujuti, Ed-Duredžu-l-mutebekkije, str. 7; Mesaliku-l-hunefa, str. 14.