Kurejšijske velike zavjere za razdvajanja Ebu Taliba od Poslanika (II)

Kurejšijske velike zavjere za razdvajanja Ebu Taliba od Poslanika (II)

 

Stav Ebu Taliba spram ovih odluka

Prvi slučaj

Ebu Talib je ovim riječima odbio ponudu Kurejša u vezi s Ammareom: “Tako mi Boga, loša vam je nagodba koju mi nudite! Zar da mi date svog sina da ga ja hranim, a da ja vama dam svog da ga ubijete?! To se, Boga mi, nikad neće desiti!” Mut'im ibn ‘Adi ibn Neufil mu je rekao: “Tako mi Boga, Ebu Talibe, tvoj je narod pravedno postupio i pokušao te osloboditi od onog što ne voliš, ali ja ne vidim da si ti spreman išta prihvatiti od njih!” Ebu Talib mu je odgovorio: “Tako mi Boga, nisu bili pravedni, ali si ih ti okupio da mene ostaviš na cjedilu i da ih nahuškaš protiv mene. Radi šta god možeš!”

Ebu Talib je u ovom teškom vremenu sročio stihove i ukazao na raskol među Kurejšijama u vezi s poslanstvom, objasnivši svoj stav o tome:

“O ti, ‘Amru, Velidu i Mut'imu prenesi:

kamila da pažnja je vaša meni, da se desi,

slabo bi devče bila, što mnogo samo riče,

i kao mokraća njena po nogama nas se tiče.

Dvojicu svoje braće po ocu i majci vidim

što odgovor im je svaki: ‘Stvar je u rukama tuđim!’

Dakako, ovlast imaju, al’ koja im je svrha,

kad pali su ko stijena sa Zi-Aleka vrha!

Abdušems i Neufil posebno se tu izdvajaju –

baš ko da smo žeravica, tako nas odbacuju!

I protiv braće svoje svijetu išaret dadoše,

pa među njima sami, ruku praznih ostadoše.

Za sudionike plemenitosti njih dvojica uzeše one

ni za šta dostojne osim da ih se tiho spomene!

Ogranak Tejm, Mehzum i Zuhre su jedni od takvih,

a kad je pobjeda ostvarena, ipak zaštitili smo ih.

Tako mi Boga, neće prestati naše neprijateljstvo s njima,

Niti njihovo s nama, sve dok ikoga od nas ima.

Zbilja, ideale svoje i pamet oni su upropastili,

a bili su poput gatara – kako su loše gatali!

Ovo je naše gospodstvo, kojim je nas izdvojio

Gospodar robova, i za ovakav nas ponos odabrao.

Zavidni, puni mržnje prema uzvišenima se okupiše

pa među njima tako zauvijek usamljen ostaše

Velid, čiji je otac rob našeg djeda bio

i koji je s plavom, bezbožnom nearapkom završio!”

Drugi slučaj

Ebu Talib je žestoko uzvratio na napad Abdullaha ibn Zibi'rija koji je potaknuo Ebu Džehl. Čim je Poslanik, s.a.v.a., rekao svom amidži: “Amidža, vidi šta mi je učinjeno?”, Ebu Talib ga je upitao ko mu je to uradio. Kad ga je Poslanik, s.a.v.a., izvijestio da je to bio Abdullah ibn Zibi'ri, Ebu Talib je odmah ustao, stavio sablju na rame i krenuo s njim do tih ljudi. Ebu Talib je znao ko je potaknuo tog maloumnika. Kad su vidjeli da Ebu Talib ide prema njima, ljudi su počeli ustajati, a Ebu Talib im je zaprijetio: “Tako mi Boga, ako iko ustane, svojom ću ga sabljom raskomadati!” pa su svi ponovo sjeli. Približivši im se, Muhammeda je opet upitao: “Sine, ko je to uradio s tobom?” i on mu je opet odgovorio da je to bio Abdullah ibn Zibi'ri. Ebu Talib je onda uzeo iznutricu i krv životinje pa im namazao lica, bradu i odjeću, uputivši im teške riječi.^[1]

Treći slučaj

Jednom je Božiji Poslanik, s.a.v.a., izašao iz Ebu Talibove kuće i nije se vratio na vrijeme. Ebu Talib i njegovi ostali amidže otišli su do njegove kuće, ali ga tamo nije bilo. Ebu Talib je, misleći da su Kurejšije napravile neku spletku za Poslanika, s.a.v.a., okupio mladiće Beni Hašima i Beni Muttaliba i rekao im: “Nek svaki od vas uzme neko oštro željezo i nek pođe sa mnom. Kad ja uđem u džamiju, nek svaki mladić gleda da sjedne kod jednog od njihovih velikana, od kojih je jedan i sin Hanzalije – Ebu Džehl, jer on ne može biti nevin ako Muhammed bude ubijen.” Mladići su se složili. Tada je došao Zejd ibn Harise i vidio zabrinutog Ebu Taliba, koji ga je odmah upitao je li mu vidio bratića. Zejd mu je odgovorio da je maloprije bio s njim, ali je Ebu Talib bio odlučan da ne uđe u kuću dok ga ne vidi.

Zejd je onda brzo otišao do Poslanika, s.a.v.a., koji je bio u jednoj kući kod brda Safa i razgovarao sa svojim ashabima, pa ga obavijestio o tome. Poslanik, s.a.v.a., je došao do Ebu Taliba i on ga je upitao gdje je bio i je li s njim sve u redu, na što je ovaj odgovorio da jest.

Ebu Talib mu je onda rekao da uđe u svoju kuću i on ga je poslušao. Sutradan je Ebu Talib došao kod Poslanika, s.a.v.a., uzeo ga za ruke i s njim stao iznad sastajališta Kurejšija, a uz njega su bili mladići iz Beni Hašima i Beni Muttaliba. Obratio im se: “Kurejšije! Znate li šta sam bio naumio?”

Rekli su: “Ne.”

Tad ih je obavijestio šta se desilo i, kao dokaz, mladićima naredio: “Pokažite to što držite u rukama!” Svaki je od njih pokazao po komad oštrog željeza!

Onda je rekao: “Tako mi Boga, da ste ga ubili, ne bih ostavio nijednog od vas, makar se iskorijenili i mi i vi.” Ljudi su stajali kao utučeni, a Ebu Džehl je bio najviše slomljen.^[2]

Četvrti slučaj

Kad je Ebu Talib vidio koliko Kurejš insistira, rekao je Poslaniku, s.a.v.a.: “Bratiću, tvoj mi je narod došao i govorio tako i tako… pa čuvaj i sebe i mene i ne opterećuj me onim što ne mogu izdržati.” Poslanik, s.a.v.a., mu je odgovorio objašnjavajući da će se on nastaviti suprotstavljati Kurejšu sve dok vjera ne pobijedi:

يَا عَمّ وَاللهِ لَوْ وَضَعُوا الشّمْسَ فِي يَمِينِي، وَالْقَمَرَ فِي يَسَارِي عَلَى أَنْ أَتْرُكَ هَذَا الْأَمْرَ حَتّى يُظْهِرَهُ اللّهُ أَوْ أَهْلِكَ فِيهِ مَا تَرَكْتُهُ.

“Amidža, kad bi mi oni stavili Sunce u desnu, a Mjesec u lijevu ruku da odustanem, ne bih to uradio, sve dok mi Allah ne dadne pobjedu ili dok ne izgubim život na tom putu!”

Tad su mu krenule suze niz obraze, rasplakao se. Ustao je da ide. Kada je krenuo, Ebu Talib ga je pozvao da se vrati. Kad je došao, amidža mu je rekao: “Idi, bratiću, i govori šta želiš. Tako mi Boga, ni za šta te neću dati!”^[3]

Peti slučaj

Kada je Ebu Talib saznao da Kurejšije hoće da sprovedu svoje odluke o bojkotovanju, obratio se Beni Hašimu i Beni Muttalibu i nastojao ih uvjeriti u istinitost Poslanikovog poziva, nužnosti međusobnog dogovora i jedinstva.

Ebu Talib je u ovom pokušaju ipak uspio, pa su mu se svi, osim Ebu Leheba, pridružili i ušli s njim u opsadu koja je trajala dvije i po ili tri godine. U toj su opsadi pretrpjeli razne vrste nedaća.

Šesti slučaj

Ebu Talib je odlučio da se sa svojim bratićem suprotstavi odlukama bojkota, zato ih je dočekao s velikom snagom i strpljivošću i nije pokleknuo pod pritiscima Kurejša. On je odigrao vrlo jasnu, odgovornu ulogu za vrijeme boravka muslimana u Klancu.

1. Ebu Talib je svaku noć pazio na mjesto spavanja Božijeg Poslanika, s.a.v.a., da ne bi bio na meti zlih namjera Kurejša.
2. U vrijeme spavanja, Ebu Talib bi naredio svojim sinovima, braći i amdžićima da neko od njih legne u postelju Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i tražio bi od Poslanika, s.a.v.a., da spava u postelji nekog od njih. On je time želio sačuvati život Božijeg Poslanika, s.a.v.a.^[4]

Nakon što je prošlo puno vremena od opsade u Klancu, Poslanik, s.a.v.a., je jednom došao Ebu Talibu, koji je bio osovina oko koje su kružila sva dešavanja u Klancu, i rekao mu: “Allah me je obavijestio da je crv pojeo Dokument – dokument u kojem su bile napisane odluke – i da nije ostavio ništa od njega osim imena Božijeg.”

Ebu Talib je shvatio značenje toga, kao što se i inače pouzdavao u riječi Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i apsolutno ga potvrđivao. Zato je krenuo prema Kurejšijama kako bi iskoristio ovaj veliki Božanski događaj kao dokaz i pomoć za ukidanje opsade, da bi Poslanik, s.a.v.a., mogao nastaviti svoj poziv. Ebu Talib je krenuo prema Kurejšijama kao pregovarač koji predstavlja Poslanika, s.a.v.a., ne bi li Kurejšije prihvatile njegov novi prijedlog i odustale od bojkota. Ebu Talib je obavijestio Kurejš o ovome i dodao: “Ako Muhammed u ovome bude u pravu, nećemo vam ga predati čak i da svi umremo, a ako ne bude u pravu, predat ćemo vam ga.” Jasno je da je Ebu Talib bio siguran da je Poslanik, s.a.v.a., u pravu. Kao rezultat Ebu Talibovog zalaganja, Kurejšije su pristale na ponudu.

Provjerom dokumenta, vidjeli su da ga je stvarno pojeo crv i da ništa osim Božijeg imena nije ostavio. Poslanik, s.a.v.a., i Ebu Talib su uz Božiju pomoć pobijedili. Utvrđena je istinitost Poslanikove tvrdnje. Običnim ljudima je postalo jasno da su Kurejšije nepravedni u protivljenju Poslaniku, s.a.v.a.

Nakon ukidanja bojkota, Ebu Talib je otišao do Ka'be da moli Allaha. Kada su Kurejšije vidjeli ono o čemu ih je Poslanik, s.a.v.a., bio obavijestio, Ebu Talib im je rekao: “Zašto da mi budemo oštećeni i zatočeni? Stvar je postala jasna i očito je da ste vi preči da budete optuženi za nasilje i prekidanje rodbinskih veza.” Oni su onda s njim ušli iza zastora Ka'be, pa je on rekao: “Bože, pomozi nam protiv onih koji su nam učinili nepravdu i dozvolili da nam rade ono što im je zabranjeno.”^[5]

Ebu Talibova podrška Poslaniku, s.a.v.a., trajala je otkako je on izabran za vjerovjesnika, bez umora, klonulosti i odustajanja u bilo kakvoj situaciji sve do njegovog zadnjeg daha, a to je bilo tri godine prije hidžre.^[6]

On nije ni u posljednjem momentu svog života zaboravio da pomaže Poslanika, s.a.v.a., pa se okrenuo onima oko sebe pred svoju smrt i poručio im da paze na njega, s.a.v.a.:

وَإِنّي أُوصِيكُمْ بِمُحمَّدٍ خَيرًا فَإِنَّهُ الْأمِينَ فِي قُرَيش وَالصِّدِّيقَ فِي العَربِ، وَهُو الجَامِعُ لِكُلِّ مَا أُوصِيكُم بِهِ، … وَاللهِ لا يَسْلُكُ أَحدٌ مِنكُم سَبِيلَهُ إِلَّا رَشَدَ وَلا يَأْخُذُ أحَدٌ بِهَدْيِهِ إِلَّا سَعَدَ وَلوْ كَانَ لِنَفسِي مُدَّةٌ وَلِأَجَلِي تَأْخِيرٌ لَكَفَيتُ عَنهُ الْهَزَاهِزَ وَلدَافَعْتُ عَنْه الدَّوَاهِي، إِنَّ مُحمَّدًا هُو الصَّادِقُ فأجِيبُوا دَعْوَتَه، وَاجْتَمِعُوا عَلَى نُصْرَتِه، فإِنَّهُ الشَّرَفُ البَاقِي لَكُم عَلى الدَّهْرِ.

“Poručujem vam dobro u vezi s Muhammedom, jer je on povjerljiv u Kurejšu, istinoljubiv među Arapima, posjednik svega što vam oporučujem… Tako mi Boga, niko neće ići njegovim putem, a da se neće uputiti i niko se neće uputiti njegovom uputom, a da se neće usrećiti. Da mi je život još trajao, udaljio bih od njega sve nevolje, uklonio sve nesreće. Doista, Muhammed je istiniti vjerovjesnik, pa odazivajte se njegovom pozivu, okupite se u pomaganju njemu, jer vam je to čast koja zauvijek opstoji.”^[7]