Veza između Ebu Taliba i Poslanika, s.a.v.a.

Veza između Ebu Taliba i Poslanika, s.a.v.a.

 

Ebu Talib je nastavio iskreno brinuti o Poslaniku, s.a.v.a. Pazio je na njega, vidio je veliku budućnost u njemu, potpomagao ga je, nije ga ni trena ostavljao u kakvoj nevolji niti je odustajao od pomoći njemu, a na sve važnije događaje vodio ga je sa sobom.

Poslanik, s.a.v.a., nije imao više od dvanaest godina kada je Ebu Talib odlučio da s kurejšijskim karavanom otputuje u Šam. Kada se spremio da ide, Poslanik, s.a.v.a., je odjednom uhvatio za uzde devu na kojoj je bio njegov amidža i staratelj Ebu Talib i sa suzama u očima ga upitao: “Amidža, kome me ostavljaš, ja nemam ni oca ni majke?”

Kada je Ebu Talib vidio Poslanikove, s.a.v.a., uplakane oči, to ga je dirnulo i on je odmah, bez imalo razmišljanja, odlučio da Muhammeda, s.a.v.a., svog bratića, povede sa sobom na put. Na tom putovanju vidio je toliko kerameta i nadnaravnih stvari od njega, da je oduševljen i začuđen time sročio ovu kasidu:

“Doista, vjerovjesnik Muhammed, sin Amine,

iznad mojih sinova položaj ima kod mene.”^[1]

Ebu Talib je razmišljao o Muhammedovom životnom stanju i nužnosti pronalaska nekog posla za njega, pa mu je predložio da radi i trguje s imovinom trgovkinje Hatidže bint Huvejlid, ugledne i imućne gospođe, koja je unajamljivala muškarce za trgovinu ili se dogovarala za dioničarski rad s njima, da kapital bude od nje, rad od njih, a zarada se dijeli po dogovoru.

Ebu Talib je rekao Poslaniku: “Bratiću, evo Hatidža, čijom su se imovinom mnogi okoristili, traži nekog povjerljivog za posao. Pa kad bi otišao do nje i ponudio se da radiš, ona bi to jedva dočekala i, zbog svega što je čula o tvojoj čistoti, ona bi ti dala prednost nad drugima.”

Međutim, Poslanikov, s.a.v.a., ponos i uzvišenost osjećaja nisu mu dopustili da sam i bez prethodnog uvoda poduzme nešto takvo, i zato je rekao amidži: “Možda će ona poslati po mene.”

Hatidža je čula za razgovor Poslanika, s.a.v.a., i njegovog amidže Ebu Taliba, pa je odmah poslala nekog da mu poruči: “Ono što me navelo na to da nekog pošaljem po tebe jeste to što čujem da govoriš istinu, da si vrlo povjerljiv i plemenit. Ja bih ti platila dvostruko više nego nekom drugom iz ovog naroda, a poslala bih s tobom dvojicu sluga koji bi izvršavali tvoje zapovijedi na putu.”

Kad je Božiji Poslanik, s.a.v.a., obavijestio svog amidžu o tome, on mu je rekao: “To je opskrba koju ti je Bog dao.”^[2]

Hatidža je bila oduševljena veličanstvom mladića Kurejša, uzvišenošću njegovog morala i sposobnošću u trgovini, do te mjere da mu je iz zahvalnosti i oduševljenja htjela dati više od dogovorenog, ali se on zadovoljio onim kako su se bili dogovorili. Zatim je krenuo kući svog amidže i sve što je dobio od Hatidže predao je amidži Ebu Talibu, kako bi olakšao njegovoj porodici.

Ebu Talib se obradovao kad je vidio svog bratića – tu živu uspomenu na svog oca Abdulmuttaliba i brata Abdullaha. Oči mu su se ispunile suzama i bio je jako sretan zbog njegove uspješne trgovine. Naumio mu je dati dvije deve, koje bi koristio za put i trgovinu, te dva konja, kako bi popravio svoje ekonomsko stanje i stekao nešto imovine da amidža dočeka da ga oženi.

U takvim okolnostima, Božiji Poslanik, s.a.v.a., je odlučio da se oženi. Jednom prilikom otvorio je priču o tome sa svojim amidžom i odabir je pao na Hatidžu.

Tada je Ebu Talib održao govor u kojem je rekao:^[3]

“Neka je hvala Allahu Koji nas je učinio potomstvom Ibrahima, djecom Ismaila, dao nam sveti grad i Kuću koja je mjesto hodočašća i učinio nas vladarima nad ljudima. Muhammed, sin mog brata Abdullaha, ne može se uporediti ni s jednim od mladića Kurejša, a da ne bude iznad njih po dobročinstvu, vrlinama, odlučnosti, pameti, mišljenju, plemenitosti. Ako i nije imućan, doista, imovina je kao sjena koja nestaje, povratni zalog. On bi se želio oženiti Hatidžom bint Huvejlid, a i ona udati se za njega. Šta god želite kao vjenčani dar, to će biti iz moje imovine. Za njega će se, tako mi Boga, nadaleko čuti i veliki će položaj steći.”^[4]

Ovaj govor sadrži nekoliko stvari koje otkrivaju intelektualni nivo i psihičku inteligenciju Ebu Taliba:

1. On ukazuje na to da su i on i Poslanik, s.a.v.a., potomstvo Ibrahima, a.s., što je poznata monoteistička linija.
2. Priznaje svetost Ka'be i njenih znamenitosti za monoteizam.
3. Objasnio je da mu je poglavarstvo nad Kurejšom dato Božijom odredbom, a ne na osnovu idolopoklonstva, imovine i slično.
4. Ebu Talib vjeruje da je Poslanik, s.a.v.a., čovjek kome nijedan kurejšijski mladić ne može biti ravan, i to ne na osnovu srodstva ili pristrasnosti, već iz svijesti i spoznaje ličnosti Poslanika, s.a.v.a.
5. Ebu Talib je objasnio moralna i vrednosna mjerila po kojima Muhammed, s.a.v.a., prednjači nad drugima, a to pokazuje Ebu Talibovu moć izvorne spoznaje i njegovo vjerovanje u te vrijednosti koje je kasnije potvrdila islamska Poslanica.
6. Ebu Talib, uprkos svojoj neimaštini, preuzeo je na sebe da plati sve što je potrebno za Poslanikovu ženidbu. Prema tome, on je taj koji se zalagao za Poslanikovu ženidbu, a ne neko drugi.

Ebu Talibovo preuzimanje odgovornosti i obaveza prema Poslaniku, s.a.v.a., nije proizišlo iz tog što mu je on amidža, pa da bi ga kasnije pristrasnost navela i na zaštitu Poslanika, jer ako bi se tako gledalo, zašto onda ova plemenska pripadnost i pristrasnost nije navela njegovog amidžu Ebu Leheba na to? Ono što je u Ebu Talibovom umu i srcu našlo mjesta jest veličanstvo Poslanika, s.a.v.a., i njegova Božanska budućnost, a Ebu Talib je čuo i od svog oca Abdulmuttaliba da će u njegovom potomstvu biti vjerovjesništvo, a čuo je i potvrde monaha kao što je Buhajra, koji je Ebu Talibu rekao: “Vrati svog bratića kući i pazi se Jevreja. Tako mi Boga, ako bi ga vidjeli i saznali o njemu ono što ja znam, sigurno bi mu neko zlo nanijeli, jer će doista ovaj tvoj bratić imati veliki položaj. Zato ga odmah vrati kući.”^[5]

Prema tome, ova pažnja i briga ima vjersku pozadinu koju je Ebu Talib nosio u sebi, jer je on bio u vjeri svog oca Abdulmuttaliba. Čak kad je Imam Ali, a.s., bio upitan: “Ko je bio posljednji vesijj – nasljednik Božijih poslanika?”, odgovorio je: “Moj otac!”^[6]

Zato Ali ibn Jahja El-Bitrik o tajni veze između Ebu Taliba i Poslanika, s.a.v.a., kaže: “Da nije bilo svojstva vjerovjesništva i njegove tajne, ne bi neko poput Ebu Taliba, a on je bio velikan, poglavar i časnik Kurejša, hvalio svog bratića još dok je bio mlad.”^[7]