Požrtvovanost na putu Imama Husejna, a.s.

Kada je Imama Husejn održao govor noć uoči Ašure okrenuo prema Akilovim sinovima i rekao:

“O sinovi Akilovi, od vas je dovoljna Muslimova pogibija. Ja sam vas ostavio slobodne. Idite.”

Oni su odgovorili: “Slavljen nek’ je Allah! Šta će ljudi reći ako mi svoga velikana i predvodnika i svoje najbolje amidžiće ostavimo i odemo i uz njega ne upotrijebimo strijele, koplja i sablje i ne budemo znali šta se dešava između njih i neprijatelja? Tako nam Boga, nećemo uraditi takvo što, već ćemo svoje živote, imetke i porodice dati na Božijem putu i putu pomaganja tebe. Ratovat ćemo uz tebe dok ne dosegnemo ponos šehadeta. Ružan li je život poslije tebe bez tebe.”

Potom je ustao Muslim ibn Avsadže i rekao:

“Ako mi odustanemo od tvoga pomaganja i ostavimo te sama, šta će biti naš izgovor pred Bogom? Tako mi Boga, neću otići i neću se odvojiti od tebe dok ne zabijem svoje koplje u grudi tvojih neprijatelja i dok, koliko budem mogao, ne napojim svoju sablju njihovom krvlju. Kada nestane oružja u mojim rukama, kamenicama ću ratovati. Tako mi Boga, mi nećemo dići ruke od tebe i nek nam Bog bude svjedok da smo ispoštovali pravo sina Božijeg poslanika i kada Poslanik nije bio tu. Tako mi Boga, kada bih i znao da ću biti ubijen, potom oživljen i da će me onda u vatri sagorjeti i opet oživjet i na koncu moj prah vjetrovi rasuti te da ću sedamdeset puta na ovaj način umirati i biti oživljavan, neću se odvojiti od tebe sve dok na tvom putu ne položim svoj život. Zašto ne bih uradio to kada ću jednom biti ubijen, a poslije toga zauvijek ću biti ponosan i sretan.”

Kada je Muslim ibn Avsadže završio obraćanje, ustao se Zuhejr ibn Kejn Bedželi, isti onaj čovjek koji je nekada bio neprijatelj Imama Husejna i izbjegavao ga dok su putovali prema Iraku. Na tom putu uopće se nije htio sresti s Imamom Husejnom. Ali, šta se može kada Bog želi da Zuhejr na Njegovu putu uz Imama padne kao šehid, da zauvijek bude ponosan i da njegovo lijepo ime protkano ponosom bude ukras historije Ašure.

Zuhejr se ustao i rekao:

“Tako mi Boga, volim da budem pogubljen, a potom ponovo oživljen, potom ponovo pogubljen i tako hiljadu puta, da to bude sredstvo kojim će Bog čuvati Tebe i mladiće iz tvoje porodice, a da vi ostanete živi.”

I ostali su govorili u tom smislu. Imam je za njih proučio hair-dovu i vratio se u svoj šator.

Imam Sedžad kaže:

“Bio sam bolestan one noći u čije je svitanje moj otac postao šehid. Mene je pazila moja tetka Zejneba. U tom stanju moj otac osamio se u svom posebnom šatoru. Jedino je Dževn ibn Dževn, prethodni sluga Ebu Zerra Gaffarija, bio s njime. Popravljao je sablju moga oca. Moj otac učio je stihove:

O vremenu, jadno li je tvoje prijateljstvo,

Koliko li samo svakog jutra i popodneva ubiješ svojih prijatelja i onih koji te žele,

I ne zadovoljiš se time!

I na kraju se sve predaje Bogu,

Svako ko je živ ide svojim putem.”

Dva-tri puta Imam Husejn ponovio je ove stihove, a njegov sin Imam Sedžad znao je šta je namjera njegova oca. Tim stihovima htio je ukazati na dolazak kraja ovome svijetu, njegovoj nevjernosti i nemilosrdnosti koji se nekada smješka čovjeku kao ljubazni prijatelj i ljude čini opčinjenim svojim dopadljivim izgledom kao da će uvijek biti onakav kakvim ga žele. Međutim, odjedanput mijenja svoj izgled i kazuje o nevjernosti. U ona usta koja je nekada sladila svojom medovinom sipa svoj gorki otrov. Tjera sve prijatelje i pomagače za koje se mislilo da će zauvijek biti prijatelji, koji su, kada je situacija bila pogodna, govorili o privrženosti, prijateljstvu i saosjećajnosti. Štaviše, mnoge od tih prijatelja kao krvoločne i ratoborne neprijatelje postavlja naspram čovjeka. Niko ne zna šta će ga sutra zadesiti i ko će mu oduzeti čast, moć i zdravlje koji su mu podareni. Ko to još nije izgubio u igri sa svojim vremenom? Koji je to junak bio, a da ga povjetarac događaja nije ojačao?

Imam Husejn, mir s njime, kroz svoje stihove kazuje koji će ljudi sutra kasnom zorom pasti kao šehidi. Događaje koji nas prate kroz vrijeme ne mogu se od sebe prebaciti drugima i druge postaviti umjesto sebe na putu tih događaja tokom vremena. Konačnica je u rukama Božijim. Svako živo biće treba preći taj put. Ne samo da smo ja i moji prijatelji danas suočeni s neprijatnim licem vremena, već će ovaj svijet svima jednoga dana pokazati to lice.

Imam Sedžad kaže: “Shvatio sam namjeru svoga oca kako nagovještava svoj šehadet. Plač se stegao u grlu, ali sam se suzdržao. Prešutio sam i znao sam da se nadaća spustila. Međutim, moja tetka Zejneba čula je ono što sam i ja čuo. Budući da je ona bila žena, a žene obično imaju mehkoću srca i pokazuju nestrpljenje, nije se uspjela suzdržati. Ustala je s mjesta i bez pokrivača otišla do svoga brata i rekla:

‘Teško li je biti bez brata. Kamo sreće da sam umrla prije ovoga. Danas ću ostati bez oca, bez majke i bez brata. O nasljedniče prethodnih i utočištu onih koji ostaju!’

Imam Husejn vidio je svoju sestru zabrinutu i uznemirenu, te reče:

‘O sestro, neka ti šejtan ne oduzme strpljenje.’”[1]

 

 

[1]Lehuf, str. 82.