Ali, a.s., i prosidba Zehre, s.a.

Ali, a.s., i prosidba Zehre, s.a.

Imam Ali, a.s., je razmišljao o prosidbi hazreti Zehre, ali su ga siromaštvo, lišenost i oskudica koji su bili pogodili i njega i cjelokupno islamsko društvo nagnali da ne razmišlja o braku niti da brine o sebi i problemu osnivanja porodice. Ostao je da živi u svojoj stvarnosti kada je imao 21 godinu života.[1] To je bilo vrijeme kada je trebao da stupi u brak s Fatimom kojoj osim Alija nije bilo ravne osobe, a s druge strane, niko osim Fatime nije bio dostojan da bude Alijeva supruga, jer se u cijelom svijetu nije mogla naći osoba koja bi bila ravna hazreti Fatimi.

Jednoga dana, završivši sa svojim poslovima, hazreti Ali, a.s., je odvezao svoju kamilu kojom je pregonio vodu. Doveo je do svoje kuće i zavezao je. Potom je otišao kod Poslanika koji se tada nalazio u kući Ummu Seleme. Dok je Imam išao svojim putem, melek objave je s neba donio Božiju naredbu Poslaniku u kojoj mu je naredio da vjenča svjetlo sa svjetlom, tj. hazreti Fatimu s hazreti Alijem, a.s.[2]

Hazreti Ali je pokucao na vrata. Ummu Seleme je upitala: „Ko je?“

Božiji Poslanik joj je rekao: „Ummu Seleme, ustani, otvori vrata i dopusti mu da uđe. Ta osoba je čovjek kojeg vole Allah i Njegov Poslanik, a i on također voli Allaha i Njegova Poslanika.“

Ummu Seleme je rekla: „Oca i majku bih žrtvovala za tebe! Ko je taj kojeg si spomenuo tako ga opisujući, a još ga ni vidio nisi?“

On je odgovorio: „Ummu Seleme, stani malo. Ova osoba nije neobaviještena i lahkomislena osoba. To je moj brat, moj amidžić i najomiljenija osoba kod mene.“

Ummu Seleme kaže: „Tako sam hitro ustala da sam umalo stala nogom na čador i posrnula. Otvorila sam vrata i ugledala Alija ibn Ebu Taliba. Ušao je kod Poslanika i rekao:

„Mir tebi, Poslaniče Božiji, milost i blagoslov Njegov.“

Časni Poslanik je odgovorio:

„I tebi mir, o Ebul-Hasane (oče Hasanov), sjedi.“ Ali je sjeo naspram Božijeg Poslanika. Oborio je glavu i gledao u zemlju. Kao da je došao radi nekog posla, ali se stidio da to kaže. Upravo zato je držao oborenu glavu i gledao u zemlju. Časni Poslanik je bio obaviješten o onome što je prolazilo kroz Alijevo srce. Stoga mu je rekao: „Čini mi se da si ovdje došao nekim poslom? Reci šta želiš i iskaži ono što imaš u srcu. Kakvu god želju da imaš, ja ću ti je ispuniti.“

Ali, a.s., je rekao: „Oca i majku bih žrtvovao za tebe. Vi ste mene u djetinjstvu uzeli od vašeg amidže, tj. moga oca, i Fatime bint Esed, moje majke. Hranili ste me i u svom krilu odgajali kako ste htjeli. Vi ste u pogledu dobročinstva i ljubavi koju ste mi poklanjali iznad moga oca Ebu Taliba i majke Fatime bint Esed. Uzvišeni Gospodar me je preko vas i vašom rukom uputio na pravi put. Tako mi Gospodara, vi ste moje blago i moja zaliha i na ovom i na budućem svijetu. O Božiji Poslaniče, volio bih da uz podršku moju vama imam i dom i suprugu uz koju bih pronašao smiraj. Sada sam sa željom i čežnjom došao da isprosim Fatimu. Želiš li je udati za mene?“

Lice Božijeg Poslanika razvedrilo se od sreće i radosti. Otišao je kod Fatime i rekao joj:

„Ali je došao da te zaprosi, a ti ga dobro poznaješ. Šta je tvoje mišljenje?“

Hazreti Zehra je šutila, a Poslanik je rekao: „Allahu ekber, Fatimina šutnja je njeno zadovoljstvo (znak pristanka).“

Poslanik je otišao od Fatime i vjenčao je s Alijem, a.s.[3]

Ummu Seleme kaže:

„Blagoslovljeno lice Božijeg Poslanika od radosti se razvedrilo. Potom se osmjehnuo Aliju i rekao:

‘Imaš li imetka u svom posjedu kako bih te njime vjenčao s Fatimom?’

Imam Ali, a.s., mu je odgovorio: „Oca i majku bih žrtvovao za vas, ono što imam nije vam skriveno. Osim sablje, štita i kamile kojom nosim vodu, nemam ništa drugo.“

Božiji Poslanik je rekao: „Dragi Ali, tebi je potrebna sablja. S njom se boriš na Božijem putu i ratuješ s Njegovim neprijateljima. Svojom kamilom koja ti služi za nošenje vode dostavljaš vodu svojoj porodici i palminjacima. Teret i prtljag tovariš na nju kada putuješ. Prema tome, ja sam spreman ovim štitom udati svoju kćerku za tebe.“ Također je rekao:

„O Ebul-Hasane, zar da ti ne dam radosnu vijest?“

Ali, a.s., je rekao: „Oca i majku bih žrtvovao za vas, dajte mi radosnu vijest. Vaše biće je uvijek pratilo dobro i berićet. Vaši koraci su blagoslovljeni i protkani mudrošću. Neka je selam Božiji na vas.“

Božiji Poslanik je rekao:

أَبْشِرْ يَا عَلِيّ، فَإِنَّ اللهَ، عَزَّ وَجَلَّ، قَدْ زَوَّجَكَهَا فِي‏ السَّمَاءِ مِنْ قَبْلِ أَنْ أُزَوِّجَكَ فِي الْأَرْضِ، وَلَقَدْ هَبَطَ عَلَيَّ فِي مَوْضِعِي مِنْ قَبْلِ أَنْ تَأْتِيَنِي مَلَكٌ مِنَ السَّمَاءِ، فَقَالَ: يَا مُحَمَّدُ، إِنَّ اللهَ، عَزَّ وَجَلَّ، اطَّلَعَ إِلَى الْأَرْضِ اطِّلَاعَةً، فَاخْتَارَكَ مِنْ خَلْقِهِ، فَبَعَثَكَ بِرِسَالَتِهِ، ثُمَّ اطَّلَعَ إِلَى الْأَرْضِ ثَانِيَةً، فَاخْتَارَ لَكَ مِنْهَا أَخًا وَوَزِيرًا وَصَاحِبًا وَخَتَنًا، فَزَوَّجَهُ ابْنَتَكَ فَاطِمَةَ، وَقَدْ احْتَفَلَتْ بِذَلكَ مَلَائِكَةُ السَّمَاءِ، يَامُحَمَّد! إِنَّ اللهَ، عَزَّوَجَلَّ، أَمَرَنِي أَنْ آمُرَكَ أَنْ تُزَوِّجَ عَلِيًّا فِي الْأَرْضِ فَاطِمَةَ، وَتُبَشِّرَهُمَا بِغُلامَينِ زَكِيَّيْنِ نَجِيبَينِ طَاهِرَينِ خَيِّرَينِ فَاضِلَينِ فِي الدُّنْيَا وَالْآخِرةِ، يَاعَلِيّ! فَوَاللهِ، مَا عَرَجَ الْمَلَكُ مِنْ عِندِي حَتَّى دَقَقْتَ الْبَابَ

„O Ali, dajem ti radosnu vijest da je Uzvišeni Gospodar vjenčao Zehru s tobom na nebesima prije nego što sam te ja vjenčao s njom na Zemlji. Namalo prije tvog dolaska na ovo mjesto spustio mi se melek s neba i rekao: ‘O Muhammede, Uzvišeni Gospodar je bacio pogled na Zemlju i tebe odabrao između svih stvorenja. Poslao te da obaviš poslaničku misiju. Po drugi put je bacio pogled i za tebe je odabrao brata, vezira, pomagača i zeta. Tvoju kćerku Fatimu, s.a., je vjenčao s njim, a meleci na nebu su slavili zbog tako blagoslovljenog povoda.

O Muhammede, Uzvišeni mi je naredio da ti kažem da Alija na Zemlji vjenčaš sa Zehrom i da ih obraduješ dvojicom čistih i plemenitih sinova koji su i na dunjaluku i na ahiretu iznad ostalih.’ O Ali, tako mi Gospodara, još melek nije bio krenuo od mene k nebu kada si ti pokucao na vrata.“[4]

[1] Zehairul-ukba, str. 36.

[2] Me'anil-ahbar, str. 103; Hisal, str. 640; Amalis-Saduk, str. 474; Biharul-envar, sv. 43, str. 111.

[3] Biharul-envar, sv. 43, str. 93; Zehairul-ukba, str. 39.

[4] Biharul-envar, sv. 43, str. 127.