Poslanik, s.a.v.a., čeka naredbu od Boga
Poslanik, s.a.v.a., čeka naredbu od Boga
Hazreti Fatima, s.a., je u časti, veličini i plemenitosti porijekla bila najistaknutija žena svoga vremena. Ona je bila kćerka časnog Poslanika, Muhammeda ibn Abdullaha, i velike Hatidže, potomka vrlina i znanja, žene koja je posjedovala lijepa moralna svojstva i bila na vrhuncu ljepote stvaranja i morala. Dosegla je visine duhovnog i ljudskog savršenstva i izuzetno uzvišeni položaj i zvijezda njenog svetog bića je blistala.[1]
Hazreti Zehra je u djetinjstvu bila superiornija i imala je prednost nad drugima u pogledu zrelosti razmišljanja i umnog razvoja. Uzvišeni Gospodar je toj časnoj ženi podario savršen um, potpunu pamet, izvanrednu oštroumnost i mnogobrojne darove. Ona je posjedovala istaknute vrline. U okrilju svoga plemenitog oca rasla je iz dana u dan dok nije došla do potpune zrelosti.
Nastupanjem druge godine po Poslanikovom iseljenju, kada su se mogli primijetiti znakovi koji su ukazivali na činjenicu da su se muslimani smjestili i pronašli mir u Medini, velikani iz one skupine Kurejšija koji su posjedovali određene vrline, iskustvo u islamu, položaj i imetak, od Poslanika su tražili i prosili hazreti Zehru. Poslanik ih je na prikladan način odbijao. Svakom od njih koji je kod njega dolazio govorio je: „U vezi sa Zehrinom udajom ja čekam naredbu od Boga.“
Okrenuo bi se od njih na takav način da su mislili da se Poslanik naljutio na njih.[2]
Časni Poslanik je čistu Zehru čuvao za Imama Alija, a.s., i želio je da je on isprosi.[3]
Prenosi se od Burejde da je rekao:
„Ebu Bekr je prosio hazreti Fatimu. Časni Poslanik mu je odgovorio: ‘Fatima još nije dovoljno odrasla i ja čekam odredbu od Gospodara u vezi s njenom udajom.’“
Omer je sreo Ebu Bekra u putu i Ebu Bekr mu je ispričao šta mu se desilo. Omer je rekao: „Poslanik te odbio.“
Potom je on sam otišao kod Poslanika da prosi hazreti Fatimu, ali Poslanik nije prihvatio ni njegovu molbu.[4]
[1] Siretul-ei'mmetil-isna ašer, sv. 1, str. 80-81.
[2] Kešfu-gumme, sv. 1, str. 353.
[3] Ibid., str. 354.
[4] Tazkiretul-havas, str. 306.
