Dašak Imam Hasanovog, a.s., morala, osobina i plemenitosti

Autor: Muhammed 'Ata'i
Izvor:
Share

Dašak, Imam Hasanovog, a.s., morala, osobina i plemenitosti

Imam Hasan, a.s., moralom, metodom života i širokogrudošću od svih drugih najviše je ličio na Poslanika, s.a.v.a.[1]

Prenosi se od Enes ibn Malika: „Niko nije bio sličan Poslaniku, s.a.v.a., kao Hasan ibn Ali, a.s.“[2]

Prenosi se da je Emiru-l-mu'minin, a.s., rekao: „Hasan ibn Ali, a.s., od grudi do glave, a Husejn, a.s., od grudi pa nadolje od svih su više sličili Poslaniku, s.a.v.a.“[3]

Prenose da je Fatima, s.a., svoja dva sina za vrijeme Poslanikove, s.a.v.a., bolesti, od koje je i preselio, dovela Poslaniku i rekla: „O Allahov poslaniče, ova dvojica su tvoji sinovi, ostavi im nešto za uspomenu.“ On reče: „Hasan ima moj metod i plemenitost, a Husejn ima moju širokogrudost i hrabrost.“[4]

Dok Džanabizi prenosi na sljedeći način: „Hasan ima moju impozantnost i starješinstvo a Husejn hrabrost i širokogrudost.“[5]

Se'id ibn Abdulaziz prenosi: „Imam Hasan, a.s., je čuo čovjeka da traži od Boga da učini da ima 10.000 dirhema. Kada je to čuo Imam se vratio kući i poslao tom čovjeku taj iznos.“ [6]

Prenosi se da je čovjek došao kod Imama Hasana, a.s., i zatražio nešto. Imam reče: „Pravo tvoga iskanja kod mene je veliko, moje saznanje o tome šta ti je potrebno je važno za mene, ali nisam u mogućnosti dati ti ono što ti dostoji, i to u stanju kada je mnoštvo kod Allaha, dž.š., neznatno, a ono što je meni na raspolaganju nedovljno je spram činjenja tvoje zahvale, eh ukoliko prihvataš moje neznatno i na taj način me oslobodiš moje obaveze zalaganja napora i pridavanja pažnje tvojoj potrebi ja ću se potruditi.“ Čovjek reče: „O sine Božijeg poslanika, s.a.v.a., prihvatam neznatno i zahvalan sam na vašoj dobroti a ako ne budete dali ništa prihvatam vašu ispriku.“ Tada je Imam pozvao svog upravnika imanja i izračunao njegovu plaću pa kada je završio reče mu: „Donesi sve što je ostalo iznad 300.000. On donese 50.000 dirhema. „Gdje su onih 500 dinara? Reče: „Kod mene su.“ Imam reče: „Donesi i njih.“ Sve te dirheme i dinare dade tom čovjeku i reče mu: „Dovedi nekog da ti ih odnese.“ On ode i vrati se sa dva nosača. Imam Hasan, a.s., nosačima dade ogrtač kao naknadu za nošenje. Sluge Imama su se zaklinjali da Imamu nije ostao čak nijedan dirhem. Imam Hasan, a.s., reče: „Nadam se da kod Gospodara imam obilnu nagradu.“[7]

Ebu-l-Hasan Madajeni prenosi: „Hasan i Husejn, a.s., i Abdullah ibn Džafer su pošli na hadž. Nestalo im je hrane, pa su i ogladnjeli i ožednjeli. Prolazili su pored šatora jedne starice. Upitali su je ima li šta za piće? Ona reče da ima. Tada su polegli deve. Žena nije imala ništa drugo do li jednu ovcu u ćošku šatora. Ona im se okrenu i reče: „Pomuzite ovcu i popijte mlijeko.“ Oni tako i uradiše. Zatim je upitaše ima li hrane. Ona reče da osim te ovce nema ništa. Jedan od vas je treba zaklati a ja ću pripremiti jelo. Neko od njih ustade, zakla ovcu i očisti je. Zatim je starica pripremila hranu. Oni su jeli i ostali su dok se nisu ohladili a kada su pošli rekoše starici: „Mi smo Kurejšije, idemo sad na ovu stranu, a ako se živi i zdravi vratimo ti dođi kod nas jer želimo ti učiniti dobro.“ Nakon toga su otišli. Kada se muž one žene vratio, ona mu ispriča o njima i ovci. Čovjek se naljuti i reče: „Teško tebi, kolješ našu ovcu za ljude koje ne poznaješ a onda mi kažeš da su Kurejšije.“ I to je prošlo. Nakon nekog vremena zbog nekih razloga ta žene i njen muž su otišli u Medinu. Oni su tamo odvodili deve, prodavali ih i na taj način zarađivali za život. Žena je prolazila jednim medinskim sokakom. Imam Hasan, a.s., je sjedio u svojoj kući, i kada je vidio staricu prepoznao je, ali ona njega nije prepoznala. Imam je poslao slugu da vrati staricu. On joj reče: „Božiji robe, poznaješ li me?“ Ona reče da ne poznaje. On reče: „Ja sam bio vaš gost tog i tog dana.“ Starica reče: „Nisam te prepoznala.“ On reče: „Ako nisi ti mene, prepoznao sam ja tebe.“ Tada je Imam rekao da se od ovaca za zekat (koje su dovedene na prodaju) za ovu ženu kupi 1000 ovaca, dao joj je i 1000 dinara i poslao je sa svojim slugom kod brata, Imama Husejna, a.s. Imam je upitao, koliko je nagradio moj brat Hasan? Reče mu hiljadu ovaca i hiljadu dinara. Imam Husejn, a.s., kada je to čuo i on joj dade koliko je dao Imam Hasan, a.s. Zatim je sa slugom posla kod Abdullaha ibn Džafera.

Abdullah je upitao: „Koliko su je nagradili Hasan i Husejn, a.s.?“ On reče: 2000 dinara i 2000 ovaca. Abdullah je naredio da joj se da 2000 dinara i 2000 ovaca i reče: „Da si prvo došla kod mene, namučila bi ih.“ Starica se sa svim tim imetkom vrati svome mužu.[8]

Prenosi se od Aiše da je rekla kako je jedan Sirijac došao u Medinu. Tamo je ugledao čovjeka kako jaše na lijepoj mazgi i tada je rekao: „Nisam vidio ljepšeg čovjeka od njega, osvojio je moje srce.“ Tada sam upitao ko je taj čovjek. Rečeno mi je: Hasan ibn Ali ibn Ebu Talib. Kada sam to čuo srce mi se ispuni mržnjom, bijesom i zavišću zbog toga zašto Ali da ima jednog takvog sina! Prišao sam mu i upitao ga: „Jesi li ti sin sina Ebu Talibovog?“ On reče: „Ja sam njegov sin.“ Ja mu rekoh: „Ti li si sin toga sina toga sina toga! Počeo sam ga vrijeđati i govoriti  prostote o njemu i njegovom ocu. On je šutio sve dok se ja ne postidjeh. Kada sam završio on se nasmija i reče: „Čini mi se da nisi odavde, da si iz Šama?“ Rekoh: „Jesam.“ On reče: „Pa onda pođi sa mnom da ako imaš potrebu za smještajem da ti dam smještaj, ako imaš potrebu za novcem da ti dam novca, da ti ispunim svaku potrebu koju imaš.“ Kada sam to čuo bila me sramota od njega i začudio me njegov plemeniti moral, vratio sam se a toliko sam ga zavolio da nikoga nisam toliko volio.“[9]

Prenosi se od Muhammed ibn Alija da je rekao: „Imam Hasan, a.s., je kazao: „Bit će me stid moga Gospodara ukoliko Ga sretnem a u zijaret Njegovoj kući nisam išao pješice.“ Zbog toga je 20 puta otišao pješice u Mekku.[10]

Prenosi se od Ebu Nudžejha da je Hasan ibn Ali, a.s., na hadž išao pješice i da je svoj imetak (na Božijem putu za sirotinju) podijelio na dva dijela.[11]

Prenosi se od Šehab ibn Ebi Amira da je Imam Hasan ibn Ali, a.s., dva puta cio svoj imetak udijelio na Božijem putu, čak je raspario i svoju obuću i to udijelio.[12]

Prenosi se od Ali ibn Zejda ibn Džed'ana: „Hasan ibn Ali, a.s., je cio svoj imetak dva puta udijelio na Božijem putu, a tri puta je sve što je imao podijelo sa Bogom, tako što bi čak i sandalu raspario pa bi jednu davao a drugu zadržavao.“[13]

Pitali su Imama o škrtosti on reče: „Škrtost je da čovjek ono što udjeli na Božijem putu smatra propalim a ono što nije dao da smatra povodom časti.“[14]

Došao je čovjek kod Imama i rekao mu: „Taj i taj o vama loše priča.“ Imam reče: „Stavio si me na muku, sada od Boga tražim da oprosti i meni i njemu.“

Kemaluddin ibn Talha[15] kaže da su prenijeli da se Hasan ibn Ali, a.s., jednog dana okupao i obukao skupocjenu odjeću i iz kuće je izišao veoma dotjeran, svijetla lica, a oko njega se širio ugodan miris. Lice mu je blistalo od ljepote, iz njegove pojave i pogleda očitovala se sreća a iz njegovih udjeljivanja obilje blagodati. Zatim je pojahao punačku i brzu mazgu, a  pored njega su hodale njegove sluge u redovima, tako da ukoliko bi ga vidjeo Abdumanaf – Poslanikov, s.a.v.a., djed – sigurno bi se ponosio njime, a njegovom ocu i djedu na dan nadmetaja u samohvaljisanju s drugima bi hiljadama vrlina hvalio. Na putu je sreo ubogog jevreja, nad kojim je bolest uzela maha, poniženje ga pritislo, neimaština ga oborila s nogu, koža mu se za kosti zalijepila, noge mu klecale, neimaština ga zauzdala, loše stanje ga natjeralo da poželi smrt, podnevno sunce mu spržilo tijelo, tabani mu se zalijepili za zemlju a na glavi čupava i duga kosa, dugotrajna glad mu trbuh za kičmu zalijepila. U tom stanju na ramenima je nosio krčage pune vode. Stanje mu je bilo tako da je privlačilo pažnju prolaznika. Stao je pred Imama Hasana, a.s., zaustavio ga i rekao mu: „O Poslanikov sine, budi pravedan prema meni!“ U čemu upita ga on. „Vaš djed govori: „Ovaj svijet je zatvor za vjernika a džennet za poricatelja“ Evo ti si vjernik a ja poricatelj ali i pored toga, ja ovaj svijet za vas ne vidim do li kao džennet, u obilju ste blagodati i užitaka, a za sebe ga ne vidim do li zatvorom čija težina me uništava a neimaština me ubija. Imam Hasan, a.s., kada je čuo njegove riječi, na licu mu zablista svjetlo potvrde a iz riznice svoga znanja dao je odgovor u skladu sa razumijevanjem starog jevreja otkrivši mu slabost uvjerenja i pogrešno shvatanje: „O starče, da si obratio pažnju na ono što je Bog na onom svijetu pripremio za mene i za vjernike, stvari koje niti je oko vidjelo niti uho čulo, znao bi da se ja prije nego li odem na drugi svijet na ovom svijetu nalazi u tijesnom zatvoru, a kada bi znao ono šta je Bog pripremio za tebe i svakog poricatelja od rasplamsale vatre i žestokih vječnih kazni, znao bi da se ti sada prije nego li stigneš tamo nalaziš u širokom džennetu i u obilju blagodati.“[16]

Nadnaravna djela Imama Hasana, a.s.

Kulejni u Kafiju[17] svojim lancem prenosilaca prenosi od Hubabe Valebijje da je rekla: „Vidjela sam Emiru-l-mu'minina među prethodnicom vosjke, pa sam mu rekla: „O Emiru-l-mu'minine, nek je Božija milost s tobom, šta je znak Imameta?“ On reče: „Donesi mi onaj kamenčić!“ pokazavši rukom na njeg. Donijela sam mu ga i on na njemu utisnu pečat svojim prstenom. Zatim me pogleda i reče mi: „Hubabo, kada neko tvrdi da je imam i može ovako utisnuti kao što si vidjela znaj da je Imam i obavezno je pokoravati mu se, i Imam šta god hoće da zna, od njega ništa nije skriveno.“

Hubaba dalje govori: „Otišla sam. Kada je Emiru-l-mu'minin, a.s., preselio, otišla sam kod Imama Hasana, a.s., a on je bio na položaju Emiru-l-mu'minina, a.s., a ljudi su postavljali pitanja. On mi reče: „O Hubabo Valebijjo!“ Rekoh: „Da o moj zaštitniče.“ On reče: „Daj mi ono što nosiš sa sobom!“ Ja mu dadoh onaj kamenčić. Imam za mene na njega utisnu prsten na isti način kako je to učinio Emiru-l-mu'minin, a.s. Hubaba dalje priča: „Nakon njega otišla sam kod Imama Husejna, a.s., a on je bio u Poslanikovoj, s.a.v.a., džamiji. Tražio je da mu priđem. Rekao mi je riječi dobrodošlice. Zatim mi reče: „U pokazatelje Imameta postoji i ono na što ti misliš, tražiš li dokaz Imameta? Rekoh: „Da o moj velikodostojniče.“ On reče: „Daj mi ono što nosiš sa sobom!“ Ja mu dadoh kamenčić. I on na njega utisnu pečat svoga prstena. Hubaba dalje priča: „Zatim sam otišla kod Ali ibn Husejna, a.s., a toliko sam ostarila da mi je tijelo podrhtavalo. Tada sam imala 113 godina. Vidjeh da Imam pokazuje na mene svojim kažiprstom. Meni se povrati mladost. Ja ga upitah: „Gospodine, recite mi koliko je prošlo od ovog svijeta a koliko mu je ostalo?“ On reče: „Što se tiče onog što je prošlo to je jasno, ali što se tiče onog što je ostalo e to nije.“ Zatim je rekao: „Daj mi ono što nosiš sa sobom““ Ja mu dadoh kamenčić a on mu utisnu svoj pečat. Kasnije sam došla kod Imama Bakira, a.s., i on je utisnuo svoj prsten, a nakon njega kod Imama Sadika, a.s., i on je utisnuo pečat, zatim sam otišla kod Musa ibn Džafera, a.s. i on je utisnuo pečat i na kraju sam otišla kod Imama Ride, a.s., i one je utisnuo pečat.“ Kako Muhamed ibn Hišam prenosi, Hubaba je nakon ovoga živjela još devet mjeseci.

Kulejni svojim lancem prenosilaca prenosi od Imama Sadika, a.s., da je rekao: „Jedne godine Hasan ibn Ali, a.s., je pošao pješice u Mekku. Na putu su mu noge otekle. Jedan od sluga je rekao: „Ako budeš jahao, otok će ti splahnuti.“ On mu reče: „Ne, kada stignemo do ovog odmorišta doći će ti crnac i imat će ulje sa sobom. Kupi od njega ulje i nemoj se cjenkati.“ Sluga reče: „Nek su ti moji roditelji žrtve za tebe, o moj zaštitniče, ispred nas nema odmorišta da bi neko tu bio i prodavao takav lijek.“ On reče: „Da, da, ispred tebe je blizu odmorište.“ Išli su manje od dva kilometra, kad ugledaše onog crnca. Imam Hasan, a.s., reče svome slugi: „Idi kod njega, uzmi ulje i plati mu ga.“ Sluga ode i crnac ga upita: „Momče, za koga ti treba ovo ulje?“ On reče: „Za Hasan ibn Alija.“ On reče: „Odvedi me do njega.“ Pa ode s njim kod Imama Hasana, a.s., stade pred njega i reče mu: „Nisam znao da vam treba ulje, dozvolite mi da ga ne naplatim jer ja sam vaš sluga, ali tražite od Boga da mi da zdravog sina koji će voljeti vas Ehli bejt, jer kada sam otišao od kuće žena mi je imala porođajne bolove.“ Imam reče: „Idi, Bog ti je dao zdravog sina koji je naš sljedbenik.“[18]

Kulejni svojim lancem prenosilaca prenosi od Imama Sadika, a.s.: „Hasan ibn Ali, a.s., na jednom putovanju na umru bio je u društvu sa jednim čovjekom Zubejrovim potomkom koji je vjerovao u njegov Imamet. Stali su da se odmore pored jedne bare pod jednu osušenu hurmu koja se osušila jer nije bilo vode. Prostrli su ćilim za Imama ispod palme kao i za tog čovjeka. Zubejri je rekao: „Da na palmi ima hurmi mogli bismo ih jesti.“ Imam Hasan, a.s., mu reče: „Jedu ti se hurme?“ On reče: „Da.“ Imam podiže ruka ka nebu i prouči dovu, a ja nisam razumio šta je rekao. Drvo se zazelenje, pusti lišće, izbiše i plodovi svježe hurme. Gonič deva kod koga su unajmili deve reče: „Tako mi Boga ovo je čarolija!“ Imam Hasan, a.s., mu reče: „Teško tebi, ovo nije čarolija, već primljena dova Poslanikovog sina.“ Tada se popeše na palmu, pobraše sve hurme i to im je bilo dosta.“[19]

Izgled Imam Hasana, a.s.

U knjizi Kašfu-l-Gumme[20] prenosi se od Ahmed ibn Muhameda ibn Ejuba Mugirija da je rekao: „Boja lica Hasan ibn Alija, a.s., je bijela izmiješana sa crvenom. Imao je krupne crne oči, i mršave obraze. Dlake na grudima su bile mehke, brada je bila gusta, tijelo dlakavo, grlo mu je bilo kao od srebra, kosti su mu bile čvrste, ramena široka, srednje visine, ni visok ni nizak. Bio je privlačan, spadao je među najljepše muškarce. Kosa je knio crnom bojom, kosa je bila kofrčava a tijelo lijepo.“

U knjizi El-Al,[21] Ibn Halevije Lugavi u merfu’ hadisu prenosi od ‘Ukbe ibn Amira: „Allahov poslanik, s.a.v.a., je rekao: „Džennet je rekao: „Bože, zar nisi obećao da u meni nastaniš jedan stup od Svojih stupova?“ Bog objavi: „Zar nisi zadovoljan da te ukrasima Hasanom i Husejnom?“ Džennet je to prihvatio i dičio se sobom kako se mlade diče.“[22]

Prenosi se iz knjige El-Al od Ibn Abbasa: „Allahov poslanik, s.a.v.a., je rekao: „Hasan i Husejn su predvodnici džennetske mladeži, ko god ih bude volio on voli i mene, ko im bude neprijatelj on je i moj neprijatelj.“[23]

Prenosi se od Džabir ibn Abdullaha: „Allahov poslanik, s.a.v.a., je rekao: „Džennet željno očekuje četvero od moje porodice, koje Bog voli, a i meni je naredio da ih volim. To su: Ali ibn Ebu Talib, Hasan, Husejn i Mehdi za kojim će klanjati Isa ibn Merjem.“[24]

Predaja o vrlinama i osobinama i položajem Imama Hasana, a.s., kod Poslanika, s.a.v.a., i o Poslanikovoj ljubavi prema njemu ima toliko da ih je teško izbrojati i koje su toliko poznate da ih je nemoguće sakrti, ali trenutno ovaj članak nema mjesta da bi bile ovdje navedene.

[1] Isto, str. 154.

[2] Isto, str. 154.

[3] Isto, str. 154.

[4] Isto, str. 154.

[5] Isto, str. 154.

[6] Isto, str. 166; Matalibu-s-su'ul, str. 66.

[7] Isto, str. 167; Isto.

[8] Isto, str. 166; Isto.

[9] Isto, str. 167; Isto.

[10] Kašfu-l-Gumme, str. 196.

[11] Kašfu-l-Gumme, str. 196.

[12] Kašfu-l-Gumme, str. 196.

[13] Kašfu-l-Gumme, str. 196.

[14] Kašfu-l-Gumme, str. 169.

[15] Matalibu-s-su'ul, str. 65.

[16] Kašfu-l-gumme, str. 162; Matalibu-s-su'ul, str. 65.

[17] El-Kafi, sv. 1, str. 346.

[18] El-Kafi, sv. 1, str. 463.

[19] Isto.

[20] Kašfu-l-Gumme, str. 157.

[21] Ibn Halevije, je Ebu Abdullah, Husejn ibn Ahmed ibn Halevije Nahvi Lugavi veliki učenjak, istaknuti književnik i pjesnik, spada u red istaknutih sljedbenika Ehli bejta, poznaje arapski jezik. Porijeklom je iz Hamedana ali odlazi u Bagdad gdje zatiče učenjake kod kojih uči poput Anbarija, Ibn Omera Zahida, Ibn Darida, Sirafija. Kasnije prelazi u Šam i nastanjuje se u Halepu. Godine 370., po H., umire u Halepu. Nadžaši govori: „Spoznao je naš mezheb i ima knjige, poput El-Ala, koja je spomenuta, zatim kaže: „Prenosi predaju od Kadija Ebu-l-Husejna Nasibija, i upravo ovu knjigu čita autoru. Sujuti u Bagjetu-l-Ve'atu, navodi njegovu biografiju, spominje njegove knjige osim El-Ala. Jafe'i u Mir'atu-l-dženanu, u dešavanjima iz 370. godine, opisuje knigu El-Al i piše: „Ovo je knjiga o značenjima āla, koje dijeli na 25 vrsta, a zatim navodi imena 12 Imama iz Muhamedovog Ali/Ehli bejta sa datumima rođenja i preseljenja, njihove roditelje. Ibn Halkan o ovoj knjizi piše nešto slično ovome.

[22] Kašfu-l-Gumme, str. 157.

[23] El-Al, str. 157.

[24] Isto.

  • 21 Maja, 2019