Hurr prelazi kod Imama Husejna, a.s.

Hurr prelazi kod Imama Husejna, a.s.

Kada je Omer ibn Sa'd na dan Ašure pokrenuo vojsku za rat na imama Husejna, Hurr ibn Jezid Rijahi ga je upitao: “Da ti Bog podari poštenje, zar hoćeš s ovim čovjekom ratovati?” Omer mu je odgovorio: “Da, tako mi Allaha, rat čiji će najmanji ishod biti padanje glava i kidanje ruku.”^[1] Hurr ga je onda opet upitao: “Zar nijedna osobina koju je naveo nije bila razlog da se zadovoljite i odustanete od rata s njim?”, a Omer je ostao pri svome: “Tako mi Boga, da se ja pitam, ne bih ovako s njim postupao, ali zapovjednik nije to prihvatio.”

Hurr se onda malo udaljio od ostalih. Jedna osoba iz njegovog plemena po imenu Kurreh ibn Kajs bio je s njim. Upitao ga je: “O, Kurreh ibn Kajs, jesi li danas napojio konja?” Ovaj mu je odgovorio da nije. Mislio je da se Hurr želi udaljiti s poprišta borbe, da ne bude svjedokom rata, ali ne želi da on vidi njegovo udaljavanje i to objelodani pa se sam udaljio odatle. Hurr je, naprotiv, malo po malo prišao imamu Husejnu. Muhadžer ibn Avs ga je upitao: “Šta namjeravaš učiniti, o, sine Zijadov, želiš li napasti?” Hurr mu nije ništa rekao. Bilo ga je obuzelo stanje slično groznici. Muhadžer nije odustajao: “O, Hurre, činiš se sumnjivim. Tako mi Boga, nikada te nisam vidio takvog. Da me neko pitao ko je najhrabriji čovjek u Kufi, ne bih pokazao ni na kog osim na tebe. Šta bi s tobom?” Hurr je napokon uzvratio:

“Tako mi Boga, samoga sebe vidim kako biram između Dženneta i Džehennema i Boga mi, ništa neću odabrati mimo Dženneta, čak i da budem iskomadan i u vatri sagoren.”^[2]

Zatim je potjerao svoga konja i otišao prema imamu Husejnu. Kada mu se približio, rekao mu je:

“O, sine Božijeg Poslanika, ja sam upravo onaj koji ti je zatvorio put povratka, pratio te na putu i zadržao te ovdje. Kunem se Bogom, osim Kojeg drugog boga nema, nikada nisam ni zamislio da će ovi ljudi odbiti sve vaše prijedloge i da će do ovoga doći. Ja sam u sebi govorio: nije problem da ih poslušam u nekim stvarima i ne dozvolim da oni primijete da ja odbijam poslušnost prema njima, a oni će na kraju prihvatiti Husejnov prijedlog. Tako mi Boga, da sam i pomislio da će ovako postupati prema vama, ne bih se tako ponašao. Sada, uz pokajanje koje upućujem Gospodaru zbog postupaka koje sam učinio, dolazim tebi i spreman sam svojom dušom pomagati ti dok ne poginem uz tebe. Je li ova moja tevba prihvaćena?”

Imam mu je odgovorio: “Da, Bog će prihvatiti tvoju tevbu i oprostit će ti. Kako se zoveš?” Odgovorio je: “Hurr ibn Jezid!” Imam mu je na to rekao: “Ti si uistinu Hurr (slobodan), kako te i majka nazvala. Ako Bog da, i na Dunjaluku i na Ahiretu bit ćeš slobodan.^[3] Siđi!” Hurr mu je odgovorio: “Bolje je da budem tvoj konjanik, nego pješak. Jedno vrijeme ću se s njima boriti na svom konju i okončat ću borbu padanjem s njega.”

Zatim je Hurr uz Imamovo dopuštenje otišao prema neprijateljima i razgovarao s njima.

“… O narode Kufe! Vi ste ga pozvali i obećali ste mu da ćete se, kada dođe, potčiniti njegovoj naredbi i sebe žrtvovati na njegovom putu. Potom ste navalili na njega da ga ubijete. Stavili ste ga u tešku situaciju, okoristili se njegovim strpljenjem i opkolili ga sa svih strana. Zaustavili ste ga i niste mu dali da ode da nađe sigurno mjesto na prostranoj Božijoj zemlji za sebe i svoju porodicu. Uhvatili ste ga kao zarobljenika u kandže vaše. Ne može imati ni koristi za sebe, niti može otkloniti štetu od sebe. Uskratili ste njemu, ženama, kćerkama i prijateljima vodu Eufrata koju slobodno piju jevreji i kršćani i koju prljaju pustinjski psi i svinje. Pogledajte kako ih je žeđ prikovala za zemlju! Kako ste samo bili loši sljedbenici Muhammeda u vezi s njegovom porodicom.

Bog vas ne napojio na dan velike žeđi^[4] ako se ne pokajete i ne izađete iz ovog današnjeg stanja i ovog vašeg časa.”^[5]

[1]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 180; Taberi, sv. 5, str. 428; El-Kamil, sv. 4, str. 65; El-Luhuf, str. 102.

[2]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 190; Taberi, sv. 5, str. 393; El-Kamil, sv. 4, str. 65; El-Luhuf, str. 104.

[3]Ensabu–l–ešraf, sv. 3, str. 190; Taberi, sv. 5, str. 428.

[4]Ensabu–l–ešraf, sv. 3, str. 190; El-Kamil, sv. 4, str. 65.

[5]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 182; Taberi, sv. 5, str. 429; Biharu-l-envar, sv. 45, str. 12.