Jedinstveni položaj Imama Alija, a.s., u časnom sunnetu
Jedinstveni položaj Imama Alija, a.s., u časnom sunnetu
Nije nam cilj izlagati sve izjave Božijeg Poslanika, s.a.v.a., izrečene u vezi s Imamom Alijem, a.s., ili one iz kojih se očituje dubina i posebnost veze između njih dvojice, ili pak one iz kojih se vidi da je Ali, a.s., taj odabrani uzvišeni i časni primjer za nošenje Božijeg emaneta nakon Poslanika, s.a.v.a., nego nam je cilj izbor samo nekih uzoraka iz hadisa u kojima je Božiji Poslanik, s.a.v.a., objelodanio ili izbliza pokazao prednost Imama Alija, a.s., nad ashabima, samo da bi pokušao osvijestiti ummet o onom što Allah Uzvišeni želi. Navest ćemo neke od takvih predaja:
- Preneseno je od Imama Alija, a.s.: „Božiji Poslanik, s.a.v.a., je okupio Kurejšije i rekao im: ‘Niko ne može u moje ime odužiti moj dug osim Alija.’“[1]
- Preneseno je od Abdullaha: „Imam Ali, a.s., je pokucao na vrata Poslanikove, s.a.v.a., i Umm Selemine kuće. Poslanik je Umm Selemi rekao da otvori i dodao: ‘Onaj ko kuca na vrata je čovjek koji voli Allaha i Njegovog Poslanika’ i, kada je ušao, Poslanik, s.a.v.a., je upitao Umm Selemu poznaje li ga. Ona je odgovorila da ga poznaje, da je to Ali, Ebu Talibov sin, pa joj je Poslanik uzvratio: ‘Istinu si rekla, on je gospodin kojeg ja volim, njegovo meso je od moga mesa, njegova krv je od moje krvi. On je pouzdanik moje kuće. Slušaj i svjedoči. On je borac protiv kršitelja zavjeta, nepravednika i otpadnika. Pa slušaj i svjedoči. On je ispunitelj mojih obećanja. Slušaj i svjedoči! I on je, tako mi Allaha, taj koji će oživjeti moj sunnet. Pa slušaj i svjedoči! Kad bi neki rob robovao Allahu hiljadu godina, a nakon hiljadu godina još hiljadu godina boravio između Rukna i Mekama, potom otišao u susret Allahu, a mrzio Alija ibn Ebu Taliba i moje potomstvo, Allah bi ga na Sudnjem danu naglavce bacio u džehennemsku vatru.’“[2]
- Prenosi se od Imama Alija, a.s.: „Neki ljudi iz Kurejša došli su kod Poslanika, s.a.v.a., i govorili mu: ‘Muhammede, mi smo tvoji susjedi i saveznici. Neki naši robovi su došli tebi, ne iz želje za vjerom ili učenjem, već su pobjegli s naših njiva i imanja; želimo ih natrag.’ On je upitao Ebu Bekra za mišljenje, a ovaj je odgovorio: ‘Istinu su rekli, oni su tvoji susjedi i saveznici!’ Poslanikovo, s.a.v.a., lice se promijenilo. Potom je zatražio mišljenje od Omera i ovaj je odgovorio isto kao i Ebu Bekr, na što se Poslanikovo lice opet promijenilo. Tada je rekao: ‘O Kurejšije! Tako mi Allaha, doista, Allah će protiv vas poslati jednog čovjeka od vas čije srce je Allah iskušao za iman, pa će vas udarati radi vjere, sve ili barem neke od vas.’ Ebu Bekr je upitao je li on jedan od njih, ali ga je Poslanik smirio odbijajući tu mogućnost. Isto je upitao i Omer i također dobio odričan odgovor: ‘Nisi! Već onaj koji popravlja sandale!’, a Aliju je bio dao sandale da ih popravi.“[3]
- Svojim lancem prenosilaca Zemehšeri je zabilježio: Božiji Poslanik, s.a.v.a., je rekao: „Fatima je krv moga srca, dvojica njenih sinova plod su srca moga, njen je muž svjetlo očiju mojih, a imami iz njenog potomstva povjerenici su Gospodara mog, uže pruženo između Njega i Njegovih stvorenja. Ko se uhvati za njih, bit će spašen, a ko zaostane za njima, propast će.“[4]
Ovo znači da su oni najbolji od onih za koje se može „uhvatiti“, jer oni vode ka Uputi; samim tim bolji su od ashaba koji se odvajaju od njih, budući da su Allah i Njegov Poslanik, s.a.v.a., s onima koji drže do njih, a ne s onima koji zaostaju za njima. Poznato je da su mnogi ashabi ne samo zaostajali za njima već i borbu protiv njih vodili. Imam Ali, a.s., objasnio je svoj stav o nekim ashabima, kao što je u jednom govoru poznatom kao Eš-Šikšikijje, navedenom u Nehdžu-l-belagi. Stav hazreti Fatime, s.a., također je jasan iz govora koji je održala u Poslanikovoj, s.a.v.a., džamiji nakon preseljenja svog oca na Ahiret i u kojem se očituje razina razlika nekih ashaba od Imama Alija, a.s.
- Od Ebu Se'ida Hudrija je preneseno: „Sjedili smo i čekali Poslanika, s.a.v.a., dok nije izašao iz kuće jedne od svojih supruga. Ustali smo i pošli s njim kad mu se prekide vezica na sandali. Ali je ostao da je popravi. Poslanik, s.a.v.a., je prvo bio krenuo i mi smo krenuli s njim, ali je onda zastao da sačeka Alija pa smo i mi stali. Tad je rekao: ‘Doista, među vama ima jedan koji će se boriti da se ovaj Kur'an ispravno tumači isto kao što sam se ja borio da ga dostavim.’ Svaki od nas je poželio da bude taj, a među nama su bili i Ebu Bekr i Omer. On, s.a.v.a., im je rekao: ‘Ne (vi), već onaj što popravlja sandalu.’“ Ebu Se'id dodaje: „Otišli smo do njega da ga obradujemo, ali (po jednoj predaji) činilo se da kao da je on to već bio čuo.“ A u drugoj predaji stoji: „…on nije ni podigao glavu, kao da je i sam to čuo.“[5]
Ovom vrstom predaja Imam Ali, a.s., dobija prednost nad ashabima, jer je on taj koji će objasniti istinu nakon Božijeg Poslanika, s.a.v.a., a ashabi su dužni da mu se pridruže.
- Preko više lanaca prenosilaca preneseno je da je Poslanik, s.a.v.a., rekao: „Doista, Ali je od mene i ja sam od Alija i on je zaštitnik svakog vjernika nakon mene. Niko ne obavlja moju dužnost osim mene samog ili Alija.“[6]
- Stav Poslanika, s.a.v.a., o prosidbi hazreti Fatime, s.a., od strane Ebu Bekra i Omera, pokazuje nivo posebne pažnje prema Imamu Aliju, a.s. Abdullah ibn Jezid prenosi od svog oca da je rekao: „Ebu Bekr i Omer su tražili ruku hazreti Fatime, a Poslanik, s.a.v.a., im je rekao: ‘Ona je mala, a Ali je zatražio njenu ruku, i on ju je udao za njega.’“[7]
- Pitanje zatvaranja svih vrata prema džamiji osim Alijevih: Ahmed je u svom Musnedu preko više lanaca prenosilaca zabilježio: „Božiji Poslanik, s.a.v.a., je naredio da se pozatvaraju sva vrata osim Alijevih, pa su ljudi o tome negativno pričali. Poslanik, s.a.v.a., je održao govor. Prvo je hvalio Allaha, veličao Ga, a potom je rekao: ‘Doista, meni je naređeno da se pozatvaraju sva ova vrata osim Alijevih, a neki su od vas pričali o tome! Tako mi Allaha, nisam ništa ja zatvorio niti otvorio, već mi je naređeno nešto i to sam izvršio!’“[8]
- Bratimljenje s Alijem: Kada je Božiji Poslanik, s.a.v.a., sklapao bratstvo među ljudima, ostavio je Alija, a.s., da bude posljednji. Kako on nije vidio nikog s kim bi se mogao pobratimiti, upitao je: „Božiji Poslaniče! Sklopio si bratstvo između svojih ashaba, a mene si ostavio?“ On mu je odgovorio: „Doista, tebe sam ostavio za sebe, ti si moj brat i ja sam tvoj, pa ako te neko pita, reci: Ja sam rob Božiji i brat Poslanika Njegovog, mimo tebe samo lažov može nešto takvo tvrditi za sebe. Tako mi Onog Koji me s Istinom poslao, ostavio sam te za kraj za sebe.“[9]
- Neke od odlika Imama Alija, a.s., sažete su u onom što je Sa'd ibn Ebu Vekkas prenio kada je govorio: „Tako mi Allaha, da mi je samo jednu od tri njegove odlike, draže bi mi bilo nego da imam sve što sunce obasjava. Da je meni ono što je njemu rekao onda kada ga je ostavio da ne ide u bitku na Tebuku: ‘Zar nisi zadovoljan da si u odnosu na mene kao Harun u odnosu na Musaa, osim što poslije mene nema vjerovjesnika?’, draže bi mi bilo nego da imam sve što sunce obasjava. I da mi je ono što je za njega rekao na dan Hajbera: ‘Dat ću bajrak čovjeku koji voli Allaha i Njegovog Poslanika, čijim će rukama Allah dati pobjedu, koji ne bježi s bojnog polja’, bilo bi mi draže od svega što sunce obasjava. I da je meni njegova kćerka i da ja imam od nje djecu kakvu on ima, draže bi mi bilo od svega što sunce obasja.“[10]
[1] Tarihu Medineti Demašk, Ibn ‘Asakir, sv. 42, str. 47.
[2] Tarihu Medineti Demašk, Ibn ‘Asakir, sv. 42, str. 470.
[3] Tezkiretu-l-havas, str. 40; El-Mustedrek ‘ala-s-sahihejn, El-Hakim En-Nisaburi, sv. 2, str. 137; Kenzu-l-ummal, El-Mutteki El-Hindi, sv. 13, str. 127; Šerhu me’ani-l-asar, sv. 2, str. 408; Menakibu Ibn Šehr Ašub, sv. 2, str. 44.
[4] El-Menakib, Ez-Zemehšeri, str. 213; Dureru behri-l-menakib, str. 116; Ihkaku-l-hakk, sv. 4, str. 228 i sv. 9, str. 198; Mektelu-l-Husejn, El-Harazmi, str. 59.
[5] El-Musned, Ahmed ibn Hanbel, sv. 3, str. 83; Hiljetu-l-evlija ve tabekatu-l-esfija, El-Isfehani – Ebu Nu'ejm, sv. 1, str. 67; Usdu-l-gabe, El-Džezri ibn El-Esir, sv. 3, str. 283.
[6] El-Musned, Ahmed ibn Hanbel, sv. 4, str. 164 i 165; Hasaisu emiri-l-mu’minin, Nisai, str. 19 i 20; Sahihu-l-Buhari, sv. 3, str. 229; Es-Sava’iku-l-muhrika, str. 74; Kenzu-l-ummal, El-Mutteki El-Hindi, sv. 11, str. 607; El-Džami'u-s-sahih – Sunenu-t-Tirmizi, sv. 5, str. 591.
[7] Es-Sunenul-kubra, Ahmed ibn Šu'ejb Nisai, sv. 3, str. 265; Sahih Ibn Hibban, sv. 15, str. 399; Mevaridu-d-daman, El-Hejsemi, str. 549; Menakibu Ibn Šehr Ašub, sv. 3, str. 345; Tezkiretu-l-havas, str. 306.
[8] El-Kavlu-l-musedded fi Musnedi Ahmed, str. 17; Šerhu Nehdži-l-belage, Ibn Ebu-l-Hadid, sv. 9, str. 173; Kenzu-l-ummal, sv. 11, str. 598; Fejdu-l-kadir, sv. 1, str. 120; El-Musned, Ahmed ibn Hanbel, sv. 1, str. 175 i sv. 4, str. 369; El-Mustedrek ‘ala-s-sahihejn, sv. 3, str. 4 i 116 i 125; Hasaisu emiri-l-mu’minin, Nisai, str. 13; El-Džami'u-s-sahih – Sunenu-t-Tirmizi, sv. 2, str. 301; Ed-Durru-l-mensur, sv. 6, str. 122; Es-Sava’iku-l-muhrika, str. 76.
[9] Usdu-l-gabe, sv. 4, str. 29; Tehzibu-l-kemal, sv. 5, str. 126; Er-Rijadu-n-nedire, sv. 2, str. 168; Kenzu-l-ummal, sv. 13, str. 140; Et-Tadžu-l-džami’ lil-usuli, Mensur Ali Nasif, sv. 3, str. 335; Mesabihu-s-sunne, sv. 2, str. 199; Zehairu-l-‘ukba, str. 92; Hasaisu emiri-l-mu’minin, Nisai, str. 18.
[10] Murudžu-z-zeheb ve me'adinu-l-dževher, sv. 2, str. 61; El-Džami'u-s-sahih – Sunenu-t-Tirmizi, sv. 2, str. 300; Musned Ahmed, sv. 1, str. 185; Hasaisu emiri-l-mu’minin, Nisai, str. 116.