Oproštaj s Imamom Sedždžadom, a.s.

Oproštaj s Imamom Sedždžadom, a.s.

Nakon što se oprostio sa ženama i djecom, imam Husejn je otišao u Sedždžadov šator kako bi se i s njim oprostio. Nije nam preneseno kako se odvijao oproštaj između Imama i njegovog sina i nasljednika poslije njega i o čemu su tada razgovarali.

Jedino je Mes'udi zabilježio jednu predaju, koja je vjerovatno sadržaj nekih hadisa, a ukratko glasi da je Husejn ibn Ali pri oproštaju s imamom Sedždžadom oporučio posebne oporuke vezane za imamet i naredio da posebna naslijeđa imameta, kao što su knjige, oružje i druge stvari, a koje su ostavljene kod Umm Seleme, preuzme nakon povratka u Medinu.[1]

U obliku govora prilikom oproštaja prenesene su dvije stvari, obje od imama Sedždžada, s.a.

Obraćanje Allahu

Imam Sedždžad je pričao:

“Na dan kada je moj otac poginuo, dok je krv lila po njegovom tijelu, zagrlio me i rekao: ‘Sine moj, nauči ovu dovu od mene i prilikom potrebe, teške tuge i u nepodnošljivim događajima njome moli Allaha. To je dova kojom me podučila moja majka, hazreti Fatima, a ona ju je naučila od svog oca, Allahovog Poslanika, koji ju je primio od Džebraila:

‘Pravom Jasina i pravom Kur'ana čvrstog, pravom Ta Ha i pravom Kur'ana velikog, o, Ti, Koji si Moćan u potrebi onih koji traže, o, Ti, Koji znaš ono što je u dušama, Ti, Koji raspršavaš tugu i brigu nevoljniku, Ti, Koji olakšavaš ožalošćenima, o, Ti, Koji se smiluješ starima, Ti, Koji opsrbljuješ malo dijete, o, Ti, Koji nemaš potrebu za objašnjenjem, blagoslovi Muhammeda i porodicu njegovu i podari mi…'’”[2]

عَن عَلِيِّ بنِ الحُسَينِ زَينِ العَابِدِينَ: ضَمَّنِي وَالِدِي، عَلَيهِ السَّلامُ، إِلَى صَدْرِهِ يَومَ قُتِلَ وَ الدِّمَاءُ تَغْلِي وَ هُوَ يَقُولُ: يَا بُنَيَّ، احْفَظْ عَنِّي دُعَاءً عَلَّمَتْنِيهِ فَاطِمَةُ، عَلَيهَا السَّلامُ، وَ عَلَّمَهَا رَسُولُ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ ، وَ عَلَّمَهُ جَبْرَائِيلُ، عَليهِ السَّلامُ، فِي الحَاجَةِ وَ الهَمِّ وَ الغَمِّ وَ النَّازِلَةِ إِذَا نَزَلَتْ وَ الأَمْرِ العَظِيمِ الفَادِحِ، قَالَ: أدْعُ:

بِحَقِّ يَاسِينَ وَ القُرْآنِ الحَكِيمِ، بِحَقِّ طَهَ وَ القُرْآنِ العَظِيمِ، يَا مَنْ يَقدِرُ مِن حَوَائِجِ السَّائِلِينَ، يَا مَن يَعْلَمُ مَا فِي الضَّمِيرِ، يَا مُنَفِّسُ عَنِ المكْرُوبِينَ، يَا مُفَرِّجُ عَنِ المَغْمُومِينَ، يَا رَاحِمَ الشَّيخِ الكَبِيرِ، يَا رَازِقَ الطِّفْلِ الصَّغِيرِ، يَا مَنْ لَا يَحتَاجُ إِلَى التَّفْسِيرِ، صَلِّ عَلَى مُحَمَّدٍ وَ آلِ مُحَمَّدٍ، وَ افْعَلْ بِي كَذَا وَ كَذَا

[1] Isbatu-l-vasijje, str. 164.

[2] Ovu dovu Allame Medžlisi je zabilježio u Biharu-l-envaru, sv. 95, str. 196.