Poslanik odgaja Imama Alija, a.s.

Poslanik odgaja Imama Alija, a.s.

Iako je sklopio brak s hazreti Hatidžom te živio s njom u odvojenoj kući, Poslanik, s.a.v.s., je ipak često posjećivao kuću svoga amidže Ebu Taliba, posvećujući potpunu pažnju i milost Aliju. Uzimao ga je u zagrljaj, ljuljao ga u kolijevci da bi ga uspavao i na mnoge druge načine pokazivao svoju pažnju i zaštitništvo prema njemu.[1]

Jedna od blagodati koju Uzvišeni daje hazreti Aliju da bi stigao do dobra bila je teška suša, dakle prirodna katastrofa kojom je pogodio Kurejšije. Tom prilikom časni Poslanik se, budući da je Ebu Talib imao porodicu, obratio Abbasu, svome amidži, koji bijaše dobrog materijalnog stanja u poređenju s drugim pripadnicima Beni Hašima: “Abbase, tvoj brat Ebu Talib ima brojnu porodicu – i sam vidiš s kakvim se problemima susreće u ovim teškim danima. Povedi nas kod njega da olakšamo njegovoj porodici. Ja ću uzeti jedno, a i ti uzmi jedno dijete, pa ćemo se brinuti za njih.” Abbas je prihvatio ovaj prijedlog.

Otišli su kod Ebu Taliba i obratili mu se: “Naumili smo da ti smanjimo broj članova porodice i tako ti olakšamo ovo nastalo stanje dok ne prođe.”

Ebu Talib im reče: “Samo mi ostavite Akila, a inače uradite kako vam je volja.” Tako Poslanik privi u svoje naručje Alija, koji je tada imao šest godina, a Abbas sa sobom povede Džafera. Ali ibn Ebu Talib je uvijek bio u pratnji Poslanika, pa i kada ga Allah učini Poslanikom, Ali ga poče slijediti, povjerova u njega, potvrdi njegove riječi. Isto je tako i Džafer ostao uz Abbasa, sve dok nije prihvatio islam i osamostalio se.[2]

Nakon što je odabrao Alija, časni Poslanik je rekao:

قَدِ اخْتَرْتُ مَنِ اخْتَارَهُ اللهُ لِي عَلَيْكُمْ عَلِيًّا

“Izabrah Alija, kojeg je Allah izabrao meni nad vama.”

Na ovaj se način Aliju ukazala prilika da od djetinjstva bude pod nadzorom Poslanika i odgajan pod okriljem njegovog uzvišenog nebeskog morala te da se napaja s izvora njegove dobrote i ljubavi.

Časni Poslanik odgaja Alija u skladu s Božijim poučavanjem i od tog trenutka se ne odvaja od njega.

U govoru poznatom kao govor Kasiʻa Imam Ali ukazuje na odgojne aspekte kojima se okoristio od svog odgajatelja, časnog Poslanika, pokazujući dubinu utjecaja koje su oni imali:

قَدْ عَلِمْتُمْ مَوْضِعِي مِنْ رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِه، بِالْقَرَابَةِ الْقَرِيبَةِ وَالْمَنْزِلَةِ الْخَصِيصَةِ، وَضَعَنِي فِي حِجْرِهِ وَأَنَا وَلَدٌ، يَضُمُّنِي إِلَى صَدْرِهِ وَيَكْنُفُنِي فِي فِرَاشِهِ وَيُمِسُّنِي جَسَدَهُ وَيُشِمُّنِي عَرْفَهُ، وَكَانَ يَمْضَغُ الشَّيْ‏ءَ ثُمَّ يُلْقِمُنِيهِ، وَمَا وَجَدَ لِي كَذْبَةً فِي قَوْلٍ وَلَا خَطْلَةً فِي فِعْل،‏ (…) وَلَقَدْ كُنْتُ أَتَّبِعُهُ اتِّبَاعَ الْفَصِيلِ أَثَرَ أُمِّهِ يَرْفَعُ لِي فِي كُلِّ يَوْمٍ عَلَمًا مِنْ أَخْلَاقِهِ وَيَأْمُرُنِي بِالِاقْتِدَاءِ بِهِ وَلَقَدْ كَانَ يُجَاوِرُ فِي كُلِّ سَنَةٍ بِحِرَاءَ فَأَرَاهُ وَلَا يَرَاهُ غَيْرِي وَلَمْ يَجْمَعْ بَيْتٌ وَاحِدٌ يَوْمَئِذٍ فِي الْإِسْلَامِ غَيْرَ رَسُولِ اللهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِه، وَخَدِيجَةَ، رَضِيَ اللهُ عَنْهَا، وَأَنَا ثَالِثُهُمَا أَرَى نُورَ الْوَحْيِ وَالرِّسَالَةِ، وَأَشُمُّ رِيحَ النُّبُوَّةِ، وَلَقَدْ سَمِعْتُ رَنَّةَ الشَّيْطَانِ حِينَ نَزَلَ الْوَحْيُ عَلَيْهِ، صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلِه، فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللهِ، مَا هَذِهِ الرَّنَّةُ؟ فَقَالَ: هَذَا الشَّيْطَانُ قَدْ أَيِسَ مِنْ عِبَادَتِهِ، إِنَّكَ تَسْمَعُ مَا أَسْمَعُ وَتَرَى مَا أَرَى، إِلَّا أَنَّكَ لَسْتَ بِنَبِيٍّ وَلَكِنَّكَ وَزِيرٌ وَإِنَّكَ لَعَلَى خَيْرٍ

“Poznato vam je moje mjesto kod Poslanika Božijeg, s.a.v.a., s obzirom na srodstvo vrlo blisko i na položaj poseban. Kada bijah dijete, uzeo me je u okrilje svoje. Običavao me je privijati uz grudi svoje i stavljati me pored sebe u postelju svoju, primicati tijelo svoje blizu moga te mi tako omogućavati da mirišem miomiris njegov. Imao je običaj sažvakati nešto, pa mi onda to davati, zalogaj po zalogaj. Nikada nije našao laž u govoru mome, niti slabost u bilo kojem postupku mome. (…) A ja sam ga slijedio poput devčeta koje slijedi trag majke svoje. Svaki dan mi je pokazivao neke od moralnih osobina svojih i naređivao mi da ih slijedim. Svake godine odlazio je u osamu na Hiru i ja sam ga gledao gdje ga niko drugi gledao nije. Tada islam nije bio prisutan ni u jednoj kući do u kući Poslanika Božijeg, s.a.v.a., i Hatidže. Bio sam treći poslije njih dvoje. Gledao sam svjetlost Objave i Poruke i udisao miris vjerovjesništva.

Kada mu je spuštena objava, čuo sam cviljenje šejtanovo. Tada upitah: ‘O Poslaniče Božiji, kakvo je to cviljenje?’, a on mi odgovori: ʻTo je šejtan koji je izgubio nadu svaku da će mu se robovati! Ti zaista čuješ što ja čujem i vidiš što ja vidim, osim što ti uistinu nisi vjerovjesnik, već si doista pomagač, i ti si, zasigurno, u dobru.ʼ”[3]

 

[1] Kešfu-l-gumme, sv. 1, str. 93. Brojni drugi nadimci su spomenuti u raznim hadiskim izvorima, kao što su Sunenu-t-Tirmizi; Nesai, El-Hasais; Hakim Nišaburi, El-Mustedrek ‘ala-s-sahihajn; Hiljetu-l-ewlija; Ibn Esir, Usdu-l-gabe; Zehebi, Tarihu-l-islam i drugi.

[2] Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 58; Šarhu Nehdži-l-balaga, sv. 13, str. 198; Jenabi‘u-l-meweddeh, str. 202; Kešfu-l-gumme, sv. 1, str. 104; Mewsu‘atu et-tarihi-l-islami, sv. 1, str. 351.

[3] Staza rječitosti, govor 191.