Prihodi hadža, hedija Ivanki Trump

Share

Prihodi hadža, hedija Ivanki Trump

2

U nastavku biografije Osmana, „Zu-n-nurejna“, autor teksta kaže: “a posebno su isticali njegovu vrlinu održavanja rodbinskih veza.”

Svakako u ovome “se slažemo” sa uvaženim tekstopiscem. Jedino što vidimo prikladnim da ovu piščevu rečenicu iz teksta malo objasnimo, kako bi ova “zu-n-nurejnova” osobina bila svima potpuno jasna.

Nema sumnje da je održavanje rodbinskih veza ne samo jedna veoma uzvišena moralna osobina, već je također jedan veoma važan vjerski farz.

Da bi nam ovo postalo jasno prvo moramo upoznati Osmanove rođake s kojima je održavao rodbinske veze, a nakon toga da ukratko predstavimo nekoliko primjera tih osoba i Osmanovog održavanja rodbinskih veza s njima. Kao što svi znamo Osman je Emevija. U vezi toga potrebno je ukazati na:

       a) Nijedno pleme niti grupa na početku islama nisu pokazali toliko neprijateljstvo prema Poslaniku, s.a.v.a., i muslimanima kao Emevije. Neprijateljstvo Emevija prema Poslaniku, s.a.v.a., i islamu nije bilo poput neprijateljstva ostalih paganskih beduina. Drugi arapi su jedno vrijeme pokazivali neprijateljstvo zbog neznanja i starih paganskih običaja, a kada im je istina postala jasna oni su prekinuli svoje neprijateljstvo. Međutim, neprijateljstvo Emevija i njihovih saveznika bilo je slično jevrejskom neprijateljstvu, svjesno i namjerno. Kada je Misver ibn Mehrame na dan bitke na Bedru u četiri oka pitao svog dajdže Ebu Džehla, rekavši mu da ih niko ne čuje: “Da li Muhammed lažno tvrdi da je Poslanik?” Ebu Džehl mu reče: “Teško tebi, kako on da laže? Mi ga poznajemo od kako je bio dijete, i nikada nije slagao.” Taj čovjek upita: “Pa zašto ratujemo protiv njega, zašto ne priznamo njegovo poslanstvo?” Ebu Džehl reče: Uvijek smo se žestoko natjecali sa Hašimijama, sve što su oni radili i mi smo činili poput njih. Odjednom oni iznesoše tvrdnju o vjerovjesništvu. Otkud da mi takvo nešto iznesemo?! Ukoliko prihvatimo njihovo vjerovjesništvo, u tom slučaju sve će biti u njihovim rukama, nama neće ostati ništa.[1]

Emevije, Osmanov rod, bili su glavni temelj ovakvog razmišljanja i nisu se libili nijednog sredstva u borbi protiv islama i nikada nisu namjeravali prihvatiti islam. Protiv Poslanika, s.a.v.a., su ratovali više od 20 godina, dok na kraju nisu bili zarobljeni, a nisu se predali. Bili su primorani formalno prihvatiti islam. Kada je Ebu Sufjan pod zaštitom Abbasa, Poslanikovog amidže došao kod Poslanika, s.a.v.a., poznato je da u tim uvjetima nije mogao preko jezika prevaliti drugi dio šehadeta (ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluh).[2]

       b) Da li su Emevije, nakon formalnog prihvatanja islama, uistinu prihvatili islam i postali pobožni, ili su pak u svojoj nutrini zadržali onaj paganski pogled na svijet? Odgovor na ovo pitanje ima potrebu za preciznim i opsežnim razmatranjem a za to ovdje nije mjesto a o tome su napisane knjige i mnoga istraživanja. Sjetit ćemo se samo nekoliko primjera. Možda to bude korisno da mnogima stvar postane jasna. Poznati i veliki sunijski alim Ibn Hadžer u knjizi El-Isabe kaže: “… Veheb ibn Kejsan prenosi od Ibn Zubejra da je rekao: “Godine kada je bila bitka na Jermuku ja sam bio sa svojim ocem. Kada su se muslimani mobilisali za rat protiv Rimljana, Zubejr je navukao svoj pancir uzjahao je konja i prošao kraj mene. Gledao sam ljude kako stoje na jednom brežuljku i ratuju protiv neprijatelja. I ja sam uzeo štit i uputio se prema njima. Odjednom ugledah (ashaba) Ebu Sufjana među kurejšijskim velikanima, kada god bi muslimani napredovali, oni bi galamili: Beni Asfar (Rimljani), udrite, istrajte! a kada god bi Rimljani počeli napredovati oni bi govorili: Bravo Beni Asfar…!” Ibn Sa’d prenosi preko Ebu Es-Sefera da je rekao: “Kada je Ebu Sufjan vidio kako ljudi idu iza Poslanika, s.a.v.a., osjetio je zavidnost prema njemu i u sebi rekao: ‘Dobro bi bilo da ponovo iskupim ljude protiv njega.’ Tad Poslanik udari po njegovim grudima i reče mu: ‘E tada bi te Bog učinio beznadežnim i obrukao bi te.’ Ebu Sufjan brže bolje reče: ‘Estagfirullah ve etubu ilejh. Tako mi Allaha, ovo nisam izgovorio, samo sam to pomislio!’” Slično ovome prenosi i od Ebu Ishaka Es-Sebi’ija a na kraju piše: “Do ovog trenutka nisam bio siguran da si ti Božiji poslanik!” Preko Abdullaha ibn Ebi Bekra ibn Hazma prenosi da je Ebu Sufjan u sebi pomislio: “Ne znam pomoću čega nas Muhammed pobjeđuje!” Poslanik, s.a.v.a., ga udari po leđima i reče mu: “Pomoću Boga te pobjeđujem.” On reče: “Svjedočim da si ti Božiji poslanik!”[3] Ovo sve se dešavalo kad je Ebu Sufjan već bio “musliman i ashab”!

Kada je Osman preuzeo hilafet, Ebu Sufjan mu je došao i rekao: “O Emevije, uzmite ga (hilafet) poput lopte u svoje ruke. Zbilja, istina (islam) nije onakva kako oni govore!”[4]

U drugoj predaji stoji: “O Emevije, ščepajte ga kao loptu!”[5]

U trećoj predaji stoji: “Osmane, nakon Tejma (Ebu Bekrovog plemena) i Adijja (Omerovog plemena) stigao je tebi. Dodajite ga među sobom poput lopte, i učini Emevije njegovim temeljem. Uistinu, u pitanju je samo vlast, ne znam za stvari poput Dženneta i Džehennema!”[6]

Nakon Poslanikovog, s.a.v.a., preseljenja on je rekao: “Ščepajte vlast poput lopte, stvari po imenu Raj i Vatra ne postoje!”[7]

Sve ove riječi kazane su nakon oslobađanja Mekke, kada je Ebu Sufjan, velikan i lider Emevija, formalno prihvatio islam i postao “ashab”!

       c) Otuda što su Emevije baštinici jedne škole i svjetopogleda a ne jedno arapsko pleme u određenom vremenskom periodu, u Poslanikovim, s.a.v.a., uputama kao i u kur’anskim ajetima direktno ili indirektno o njima je dat veliki broj ozbiljnih upozorenja. U časnom Kur’anu dato je ovo upozorenje: Muhammed je samo Poslanik, a i prije njega je bilo poslanika. Ako bi on umro ili ubijen bio, zar biste se vi nazad vratili?! Onaj ko se nazad vrati, Allahu neće ništa nauditi, a Allah će zahvalne nagraditi.[8]

Časni Poslanik, s.a.v.a., je uzastopno upozoravao na to da se muslimani ne vrate ponovo u paganstvo. Najopasnije stanje je da se ožive paganske vrijednosti a da ljudi formom budu muslimani, međutim sa aspekta ubjeđenja, misli, ponašanja i života da praktično budu kao u doba paganstva. To je upravo ono što se veoma brzo dogodilo nakon Poslanika, sallallahu alejhi ve alihi ve sellem. Zar ubistva, vrijeđanje ljudskog dostojanstva, napadi na druge zemlje popraćeni ubistvima, odvođenje zarobljenika, prisvajanje tuđe imovine u ime širenja islama, nasilje nad slabima, stvaranje slojeva u društvu, tako da su veoma brzo neki postali prekomjerno bogati, a drugi potonuli u siromaštvo, ponovno oživaljavanje rasnih, regionalnih i plemenskih pristrasnosti, pojave nemorala i razvrata u društvu na najvećem nivou, dotle da je Osmanov upravnik u Kufi budući da je bio pijan sabah namaz klanjao sa četiri rekata, a iza njega je namaz klanjao i određeni broj Poslanikovih, s.a.v.a., ashaba, skupovi zabave, plesa i zabranjene muzike od strane vladinih dužnosnika… ne predstavljaju povratak u paganstvo?

Kada je 63. godine po H. vojska Muavijinog emevijskog sina Jezida pobijedila ljude u Medini koji su bili digli ustanak, a većina tih ljudi bili su ashabi ili djeca ashaba, tri dana je grad pustio na raspolaganje vojnicima Šama da rade šta god im je volja. Pored ubistava stotina ljudi od kojih su većina bili preostali ashabi, više od hiljadu nevinih djevojaka koje su bile silovane ostale su trudne, i ko god da je udavao svoju kćer, govorio je da ne jamči da mu je kći nevina…! Zar je u pagansko predislamsko doba stanje bilo gore od ovog?

Sujuti u Durru-l-mensuru, sv. 4, str. 191; Halebi u Siri, sv. 1, str. 337; Eš-Ševkani u svom tefsiru, sv. 3, str. 231; El-Alusi u svom tefsiru, sv. 15, str. 107; Kurtubi u svom tefsiru, sv. 10, str. 286, prenose: “Aiša je rekla Mervanu: ‘Allah je prokleo tvog oca a ti si bio u njegovoj kičmi i ti si od onih koje je Allah prokleo.’ Zatim je rekla: ‘Drvo prokleto u Kur’anu.’”

Ibn Ebi Hatim prenosi od Ja’le ibn Murre: “Poslanik, s.a.v.a., je rekao: ‘U snu sam vidio emevije na minberima na zemlji. Oni će upravljati nad vama, i vidjet ćete da su zli upravitelji.’ Poslanika je ovaj san rastužio. Usljed toga Allah, dž.š., mu objavljuje: I rekli smo ti: “Svi ljudi su u Allahovoj vlasti!” A san koji smo ti dali da usniješ i drvo ukleto, u Kur'anu spomenuto, iskušenje su za ljude. Mi ih zastrašujemo, ali njima to samo povećava ionako veliko bezvjerstvo.[9]

Ibn Mirdevejh prenosi od Husejn ibn Alija: “Allahov poslanik, s.a.v.a., bijaše počeo jedan dan s tugom. Neko ga upita: ‘Šta vam je bilo, o Allahov poslaniče?’ Poslanik mu reče: ‘Usnio sam kao da se Emevije jedan za drugim smjenjuju na ovom mome minberu.’ Neko mu reče: ‘O Allahov poslaniče, ne budite tužni, ovo je dunjaluk koji im se daje, tada mu je Allah, dž.š., objavio ajet: I rekli smo ti: “Svi ljudi su u Allahovoj vlasti!” A san koji smo ti dali da usniješ i drvo ukleto, u Kur'anu spomenuto, iskušenje su za ljude. Mi ih zastrašujemo, ali njima to samo povećava ionako veliko bezvjerstvo.[10]

Ibn Ebi Hatim, Ibn Mirdevejh, Bejheki i Ibn Asakir prenose od Se’ida ibn Musejjiba: “Allahov poslanik je u snu vidio Emevije na minberima, i zbog toga je veoma pogođen. Tada mu je Allah, dž.š., objavio da je ovo samo dunjaluk koji im se daje. Poslanik se razveselio a ajet koji je objavljen je: I rekli smo ti: “Svi ljudi su u Allahovoj vlasti!” A san koji smo ti dali da usniješ i drvo ukleto, u Kur'anu spomenuto, iskušenje su za ljude. Mi ih zastrašujemo, ali njima to samo povećava ionako veliko bezvjerstvo.[11]

Taberi, Kurtubi i drugi prenose od Sehl ibn Se’ida: “Poslanik, s.a.v.a., je usnio da Emevije poput majmuna skaču po njegovom minberu. Taj prizor ga je veoma pogodio, i nakon toga do smrti nije viđen da se nasmijao, a Allah, dž.š., je objavio sljedeći ajet: I rekli smo ti: “Svi ljudi su u Allahovoj vlasti!” A san koji smo ti dali da usniješ i drvo ukleto, u Kur'anu spomenuto, iskušenje su za ljude. Mi ih zastrašujemo, ali njima to samo povećava ionako veliko bezvjerstvo.[12]

Kurtubi i Nisaburi prenose od Ibn Abbasa: “Prokleto stablo u Kur’anu to su Emevije.”

Ibn Ebi Hatim prenosi od Ibn Omera: “Rekao je Poslanik, s.a.v.a.: ‘Vidio sam u snu djecu Hakem ibn Ebi ‘Asa kako su kao majmuni na minberima, a Allah, dž.š., je objavio sljedeći ajet: I rekli smo ti: “Svi ljudi su u Allahovoj vlasti!” A san koji smo ti dali da usniješ i drvo ukleto, u Kur'anu spomenuto, iskušenje su za ljude. Mi ih zastrašujemo, ali njima to samo povećava ionako veliko bezvjerstvo.[13]

Ovi slučajevi navedeni su u sljedećim izvorima: Tefsir Et-Taberi, sv. 15, str. 77; Tarihu-t-Taberi, sv. 11, str. 356; El-Mustedrek ala-s-sahihajn, sv. 4,s tr. 48; Tarihu Bagdad, sv. 8, str. 28 i sv. 9, str. 44; Tefsir en-Nisaburi, na margini Et-Taberanija, sv. 15, str. 55; Tefsir El-Kurtubi, sv. 10, str. 283-286; En-Niza’u ve-t-tahasum, str. 52; Usdu-l-gabe, sv. 3, str. 14; Tathiru-l-džinan, na margni Es-Sava’iku-l-muhrike, str. 148; El-Hasaisu-l-kubra, sv. 2, str. 118; Ed-Durru-l-mensur, sv. 4, str. 191; Kenzu-l-ummal, sv. 6, str. 90; Tefsiru-l-Hazin, sv. 3, str. 177; Tefsir eš-Ševkani, sv. 3, str. 230; Tefsiru-l-Alusi, sv. 15, str. 107.

       d) Nakon oslobođenja Mekke i stizanja Emevijskih poglavara u Medinu, malo po malo veliki broj muhadžira pada pod njihov utjecaj, i na taj način nastaje kurejšijska partija na paganskim temeljima, koja započinje svoje aktivnosti protiv Hašimija. U ovoj političkoj partiji bio je veliki broj muhadžira. Osman koji je u Mekki postao musliman prije hidžre, dolaskom članova njegove familije u Medinu, poput Ebu Sufjana, Hakem ibn Ebu ‘Asa, Muavije i drugih, imao je veću spremnost za vraćanje predislamskim običajima i za oživaljavanje duha plemenske i familijarne pristrasnosti. Osman je postao aktivan u korist Emevija i oživaljavanja njihovog ugleda. Emevije muslimani! Znamo da Hašemije i Emevije imaju istog djeda Abdu Menafa. On je imao četiri sina: Hašima, Muttaliba, Abdušemsa (otac Emevija) i Noufela. Ove četiri grane u toku decenija koje slijede dijele se u dvije frakcije i među njima je bilo veliko nadmetanje koje je dovelo čak i do neprijateljstva. Sinovi Hašima i Muttaliba su prišli jedni drugima i bili su skupa u svim stvarima. Čak i u vrijeme izolacije Hašimija u Ebu Talibovom tjesnacu, Beni Muttalib su bili sa njima, štiteći Allahovog poslanika. Druge dvije grane, dakle Beni Umejje i Beni Noufel su sa drugim Kurejšijama bili protiv Hašimija i Beni Muttaliba. Nakon objave ajeta o davanju prava bližnjima, Poslanik, s.a.v.a., je Beni Hašimu i Beni Muttalibu ukazao poštovanje na istom nivou kao prema svome rodu. Osman koji je bio linija Emevija sa Džubejr ibn Mut’imom koji je bio iz Beni Noufila odlazi kod Poslanika, s.a.v.a., i usprotivio mu se rekavši da su i oni na nivou Beni Muttaliba i kako to da se on prema Beni Muttalibu odnosi kao da su na niovu Beni Hašima a Beni Umeje i Beni Noufele ne smatra da su na tom nivou! Džubejr ibn Mut’im kaže: “Osman i ja otišli smo kod Poslanika. Ja sam rekao: ‘O Allahov poslaniče, niko ne može negirati prednost Hašimija zbog toga što ste vi među njima. Zašto si Beni Muttalibu dao udio u rodbini svojoj, kao i Hašimijama, a nama nisi dao, a naš i njihov odnos prema vama je na istom stepenu?’ On reče: ‘Oni se nikada nisu odvojili od mene ni u periodu paganstva ni u periodu islama, i oni i Hašimije su jedno.’ To je pokazao spojivši svoje mubarek prste.”

Sahih Buhari, knjiga fardu-l-hums; el-emval, str. 331, Sunenu Bejheki, sv. 6, str. 340; Sunene Ebu Davud, sv. 2, str. 31; Musned Ahmed, sv. 4, str. 81…

Osman kada je postao halifa, postavio se na stepen Poslanika, s.a.v.a., i sve što je iz bejtu-l-mala dao Emevijama, to je nazivao pravom bližnjih!

Osmanovi zaljubljenici u svim svojim knjigama prenose od Poslanika, s.a.v.a., da je više puta govorio: “Fatima, čini dobra djela, ja za tebe kod Boga ne mogu ništa učiniti.” Ali Osman bez najmanjeg zalaganja za popravljanje pokvarenih emevijskih osoba je više puta rekao: “Da su ključevi dženneta u mojim rukama, dao bih ih Emevijama da svi uđu u njega!”

Osman je do te mjere bio utonuo u ljubav prema Emevijama da nikoga i ništa nije mogao prihvatiti da je iznad njih. Ovu predaju bilježi Ahmed ibn Hanbel u svom Musnedu: “… Salim ibn Ebi Džu’d kaže: ‘Osman je pozvao neke od Poslanikovih ashaba a među njima bijaše i Ammar ibn Jasir. Ammar je rekao: ‘Imam jedno pitanje za vas i želim da mi odgovorite. Kunem vas Allahom, da li znate da je Posalnik Kurejšijama davao prednost nad drugim ljudima a Hašimijama nad ostalim Kurejšijama?’ Svi su šutjeli. Osman je rekao: ‘Da su ključevi dženneta u mojim rukama, dao bih ih Emevijama da svi uđu u njega!’ Zatim je poslao nekog po Talhu i Zubejra, kada su došli Osman reče: ‘Želite li da vam govorim o njemu, znači o Ammaru? Šetali smo Bathom a Poslanik je držao moje ruke dok nismo prošli pored Amarovog oca, majke i njega koje su mučili mušrici. Ammarov otac je rekao: ‘O Allahov poslaniče, da li će ovako biti sve vrijeme?’ Poslanik, s.a.v.a., reče: ‘Strpi se. Bože oprosti porodici Jasirovoj, i Ti si im oprostio![14]

Ahmed ibn Hanbel je nakon Buharije najviše iskrivljavao hadise s namjerom da brani Emevije. Ovaj hadis je kako vidimo potpuno nerazumljiv. Ali, drugi su ovaj rivajet prenijeli cjelovito: Ibn Šebbe predaju bilježi u Tarihu el-medineti el-munevvere, sv. 3, str. 1098, poglavlje Osmanov hilafe. Nastavak predaje: “… Osman je rekao: ‘Da su ključevi dženneta u mojim rukama, dao bih ih Emevijama da svi uđu u njega! Tako mi Allaha davat ću im iz bejtu-l-mala i stavljat ću ih na državne funkcije kako bih onima koji to ne vole natrljao nos u prašinu! Ammar ibn Jasir reče: ‘Moj nos?’ Osman reče: ‘Da, tvoj nos!’ Ammar reče: ‘I nos Ebu Bekra i Omera? Tada se Osman pravo naljutio, ustao je i počeo udarati i šutati Amara, pa ga ljudi udaljiše od njega. Tada je poslao nekoga Emevijama da im kaže: ‘O najprezrenija stvorenja Božija, učiniste da se naljutim na ovog čovjeka dotle da sam ga htio ubiti a sebe upropastiti.’ Zatim nekog posla kod Talhe i Zubejra da im kaže: ‘Kada mi je rekao ono što je rekao, nije mi bilo druge nego da mu kažem ono što sam rekao. Nemam načina da ga prisilim. Vas dvojica idite kod njega i dajte mu da bira između tri stvari: Da učini odmazdu nadamnom, da uzme oštetu ili da mi oprosti.’ Ammar im je rekao: ‘Tako mi Allaha, ne prihvatam nijedan od prijedloga, dok se ne susretnemo sa Poslanikom, pa da se njemu žalim na Osmana.’ Njih dvojica odoše kod Osmana. Osman im reče: ‘Pričat ću vam o njemu. Ja sam sa Poslanikom…’” Dakle, Osman nije mogao ni čuti da neko govori da su Beni Hašim bolji od Beni Umejje!

       e) Kao što ćemo u sljedećim tekstovima vidjeti, u drugoj polovini svoga hilafeta Osman sve svoje službenike određuje da budu Emevije, a većina njih, bili su smutljivci, bez vjere, nasilnici i nestručni, nisu bili uopšte sposobni za upravljanje islamskom vlašću. Još uvijek su u životu bili dobri ashabi, ali Osman ne samo da ih nije koristio, već bi svaki njihov savjet odbijao s velikom srdžbom.

Prema tome, ono što je plasirano u tekstu koji je objavio Saff, da “posebno su isticali njegovu vrlinu održavanja rodbinskih veza”, kao prvo njegova rodbina bile su Emevije, a drugo, ono što je Osman, “Zu-n-nurejn” činio, predstavlja neko novo značenje održavanja rodbinskih veza, koje nije prihvatljivo ni u vjerskom učenju, niti u uputama zdravog razuma, niti u pravilima ponašanja i morala. Vehabije ovakvo nešto mogu smatrati odražvanjem rodbinskih veza, ali ne mogu promijeniti ništa od istine. Upoznavanjem sa primjerima Osmanovog ponašanja prema nekim rođacima, shvatit ćemo da to što se u naše vrijeme daju milijarde dolara od muslimanske imovine i od zarade od prirodnih resursa koji pripadaju muslimanima, pa čak i od prihoda hadža i umre, najprezrenijim neprijateljima islama i za troškove cionističkih izbora poput Netanjahua, sve to ima duboke i dugačke korijene u povjesti nekih vladara.

S tim u vezi, veoma kratko ćemo se osvrnuti na sljedeće primjere iz života trećeg halife, Osman ibn Affana, „zu-n-nurejna”:

       1. Jedan od bliskih Osmanovih rođaka bijaše njegov amidža Hakem ibn Ebi ‘As ibn Umejje.

U vezi s ovim čovjekom ima dosta toga što su sabrali hafizi, mufessiri i historičari. Da bismo se prvo s njim upoznali navest ćemo nekoliko važnih stvari što je moguće kraće:

       a) Hakem je u Mekki bio Poslanikov komšija, nakon početka islama on je prema Poslaniku bio jedan od najžešćih neprijatelja koji su ga najviše uznemiravali, u tome je bio na nivou Ebu Leheba.[15] Belazuri piše: “Hakem ibn Ebi ‘As je u pagansko doba bio Poslanikov komšija i od svih komšija on je Poslanika najviše uznemiravao. Nakon oslobađanja Mekke došao je u Medinu. Njegova vjera je bila predmet sumnje. Išao bi iza Poslanikovih, s.a.v.a., leđa i ismijavao ga, imitirao bi ga praveći grimase s nosom i ustima, kada god bi Poslanik obavljao namaz, on bi sjedio iza njega pokazujući prstom na nj.”[16]

Sjeo bi pored Poslanika, s.a.v.a., kada god bi Poslanik govorio, on bi pravio grimase! Jednom ga je Poslanik, s.a.v.a., vidjeo u tom stanju pa mu reče: “Budi takav!” Od tada do smrti usljed ove Poslanikove kletve, Hakem je stalno drhtao i tresao se.[17]

Ibn Dinar govori: “Poslanik, s.a.v.a., je prolazio pored Hakema. Hakem je svojim prstom ismijavao Poslanikov hod, Poslanik je to osjetio i vidio ga da to čini, zato reče: “Bože, ovo njegovo djelo pretvori u drhtanje i nemir.” Istog trenutka to se i desilo.” Halebi u nastavku ove predaje dodaje da je u početku, mjesec dana bio bez svijesti.[18]

Dakle ismijavanje, čak i posle formalnog prihvatanja islama, predstavljalo je najgoru vrstu uznemiravanja koje je Hakem činio Poslaniku, s.a.v.a.

Iako je ismijavanje jedan od najgorih i najnižih ljudskih osobina, koja veoma vrijeđa čovjeka, međutim, Hakem se nije zadovoljio s ovim neljudskih i nemoralnim ponašanjem prema najčišćem i najboljem Božijem stvorenju, već je nastojao obrukati Poslanika, s.a.v.a., na jedan veoma ružan način. Kada je Poslanik bio kod jedne svoje supruge, on je provirivao ne bili šta vidio pa da to poslije širi među ljudima. Poslanik, s.a.v.a., ga je primjetio i izišao iz sobe s kratkim kopljem a on je pobjegao. Veoma ljut zbog toga Poslanik reče: “Ko će me urahatiti od ovog guštera! Da sam ga uhvatio oči bih mu izvadio.” Tada je prokleo i njega i njegovu djecu.[19]

       b) Poslanik, s.a.v.a., je prokleo njega i njegovu djecu. U velikom broju predaja prenosi se prokletstvo Hakema i njegove djece.[20]

Amr ibn Murre: “Hakem je tražio dozvolu da dođe kod Poslanika, s.a.v.a. Poslanik je prepoznao njegov glas pa reče: ‘Pustite ga da uđe. Nek je Božije prokletstvo na njega i one koji iziđu iz njegove kičme, osim vjernika, a njih će biti veoma malo. Oni su svi ljudi lukavstva i prevare, imaju ovaj svijet, a na Ahiretu nemaju ništa.’”[21]

Ibn Hadžer istu ovu predaju prenosi na sljedeči način: “(…) Pustite ga da uđe. Nek je prokletstvo Božije i meleka i svih ljudi nad njim i onima koji iziđu iz njegove kičme…”[22]

Čak i da ne uzmemo u obzir opetovanu Poslanikovu, s.a.v.a., kletvu, ali bez ikakve sumnje Hakem je pod Božijim prokletstvom u 57. ajetu sure El-Ahzab: One koji Allaha i Poslanika Njegova budu uznemiravali, Allah će zaista, i na ovome i na onome svijetu prokleti, i sramnu im patnju pripremiti.

Abdullah ibn Zubejr kaže: “Poslanik, s.a.v.a., je prokleo Hakema i njegovu djecu.”[23]

       c) Zbog žestine kojom je Hakem uznemiravao Poslanika, s.a.v.a., Poslanik nakon dugotrajnog strpljenja više nije mogao podnositi prisustvo njega i njegove djece, zato je odlučio da ga protjera iz Medine. Zato je njega i njegovu djecu protjerao u Taif.

Povjesno gledano nema nikakve sumnje u to da je Poslanik, s.a.v.a., protjerao Hakema i njegovu djecu iz Medine i poslao ih u Taif. Ovo je jedna od sramota koja je zauvijek ucrtala na čelu ovog ashaba.

Ibn Abdulberr u El-Isti’abu piše: “Poslanik, s.a.v.a., je protjerao Hakem ibn Ebi ‘Asa iz Medine. On je otišao u Taif, s njim je bio i njegov sin Mervan. O razlogu zašto je protjeran iz Medine ima različitih gledišta. Kaže se: Bio je lukav pa se krio i slušao šta bi Poslanik tajno govorio nekim od velikih ashaba o poglavarima nevjernika Kurejša i o drugim poglavarima licemjera i to bi otkrivao, sve do vremena dok Poslanik, s.a.v.a., nije za to saznao. Isto tako je oponašao Poslanika u hodanju i drugim pokretima ismijavajući ga na taj način, a radio je i druge stvari koje ne volim da spomenem!”[24]

Naravno, možda je Poslanik, s.a.v.a., čekao da neko od muslimana udalji njegovo zlo, ali kao što smo u prvom dijelu rekli, kurejšijska partija u ono vrijeme bila je veoma jaka i javno su iskazivali nepoštovanje prema Poslanikovoj, s.a.v.a., porodici, a i kako ćemo vidjeti, Hakem je među ashabima imao dosta pristalica.

       d) Hakem i njegovi sinovi, posebno Mervan, u Taifu ostaju do Poslanikove, s.a.v.a., smrti, ne mogavši se vratiti u Medinu. Za vrijeme hilafeta Ebu Bekra i Omera, “zu-n-nurejn” Osman, se trudio da svog amidžu Hakem ibn Ebi Asa, čovjeka koji je uznemiravao Poslanika, s.a.v.a., vrati u Medinu, ali nijedan od ove dvojice halifa nisu prihvatili, rekavši da čovjeku kojeg je Poslanik protjerao neće dozvoliti da se vrati u Medinu.[25] Ali kada je on stigao do hilafeta, upravo kako su to vehabije u Saffu napisale, pošto je “posebno održavao rodbinske veze”, on svog amidžu, ashaba Hakema i njegovog sina ashaba Mervana vraća u Medinu. Halebi u svojoj Siri piše: “Hakema su zvali “od Poslanika protjerani” i “od Poslanika prokleti”. Poslanik, s.a.v.a., ga je protjerao u Taif i on je tamo boravio do kraja Poslanikovog života. Isto tako za vrijeme Ebu Bekra, kada je Osman od njega tražio da ga vrati u Medinu, Ebu Bekr to nije prihvatio. Osman je kazao: “On mi je amidža!” Ebu Bekr je rekao: “Nek ti amidža ide u Džehennem! Nikada neću promijeniti ono što je uradio Poslanik, s.a.v.a.” Kada je umro Ebu Bekr a Omer postao halifa, Osman je s njim pričao o ovome. Omer mu reče: “Teško tebi, Osmane! Zagovaraš se za čovjeka kojeg je Poslanik, s.a.v.a., prokleo i protjerao i koji je Božiji i Poslanikov neprijatelj?!” Kada je Osman došao na vlast vratio ga je u Medinu. Taj njegov potez veoma je teško pao muhadžirima i ensarijama, veliki ashabi su mu se usprotivili, i to je bio jedan od najvećih uzroka da se ljudi dignu protiv Osmana.[26]

Nije na odmet da postavimo pitanje: Da li je Hakem, čovjek proklet i prognan od Boga i Poslanika, bio draži Osmanu od Boga i Njegovog poslanika? A ti, cijenjeni čitaoče, ukoliko si musliman naravno, da li se odričeš Boga i Poslanika zato što ove retke piše čovjek koji je šiija, a štitiš Osmana i njegovo ružno djelo?

       e) Osmanova ljubav prema održavanju rodbinskih veza ne staje na vraćanju Hakema i njegovog sina Mervana. Osman odmah po Hakemovom povratku u Medinu ovom čovjeku daje ogromna novčana sredstva iz muslimanskog bejtu-l-mala!

Ibn Kutejbe, Ibn Abdurabbeh i Zehebi pišu: “Od stvari koje su izazvale ljude bilo je i to da je on vratio Hakema koga je Poslanik, s.a.v.a., protjerao, a to nisu uradili ni Ebu Bekr ni Omer, i da mu je iz bejtu-l-mala dao 100.000 dirhema!”[27]

Belazuri kaže: “Ibn Abbas je rekao: ‘Od stvari koje su oni (muslimani) zamjerili Osmanu bilo je to da je dužnost sakupljena zekata iz Kuda’e dao je Hakem ibn ebi Asu, i poklonio mu je sve od toga iskupljeno a to je bilo 300.000 dirhema!”[28]

Ova predaja je veoma potresna: “Abdurahman ibn Jesar govori: ‘Vidio sam čovjeka zaduženog za prikupljanje zekata iz medinskog bazara da kada je pala noć Osman je otišao kod njega i rekao mu: ‘To što si prikupio predaj Hakem ibn Ebu ‘Asu. A Osman je stalno iz bejtu-l-mala davao nagrade članovima svoje porodice. Prikupljač zekata ga je htio odgovoriti od toga pa mu je rekao: ‘Daću ako Bog da.’ Osman je insistirao i kada je vidio da ovaj neće da dā, rekao mu je: ‘Ti si samo moj rizničar, ako ti nešto damo uzmi, ako šutimo i ti ima da šutiš!’ Onaj čovjek reče: ‘Slagao si. Tako mi Allaha ja niti sam tvoj rizničar niti sam rizničar tvoje porodice. Ja sam rizničar muslimana.’ U petak je donio ključeve bejtu-l-mala i dok je Osman na džumi držao hutbu, rekao je: ‘O ljudi, Osman misli da sam ja njegov rizničar i rizničar njegove rodbine. Do sada sam bio rizničar muslimana, a evo vam i ključeva bejtu-l-mala.’ I bacio je ključeve. Osman ih je uzeo i predao u ruke Zejd ibn Sabitu!”[29] 

Prvi dio Zu-n-nurejn: Ezher Beganović

[1] Dželau-l-efham, str. 183.

[2] Zapečećeni džennetski napitak, str. 364.

[3] El-Isabe, sv. 3, str. 333.

[4] Ensabu-l-ešraf, sv. 5, str. 19.

[5] Murevidžu-z-zeheb, stv. 3, str. 343.

[6] El-Isti'ab, sv. 4, str. 1679.

[7] Ensabu-l-ešraf, sv. 5, str. 19.

[8] Ali Imran, 144.

[9] El-Isra, 60.

[10] El-Isra, 60.

[11] El-Isra, 60.

[12] El-Isra, 60.

[13] El-Isra, 60.

[14] Musnede Ahmed, sv. 7, str. 417.

[15] Es-Siretu en-nebevijje, Ibn Hišam, sv. 2, str. 25.

[16] Ensabu-l-ešraf, sv. 5, str. 27.

[17] Et-Taberani.

[18] El-Isabe, sv. 2, str. 345; Es-Siretu-l-Halebije, sv. 1, str. 337; El-Faik, Zamahšeri, sv. 2, str. 305; Tadžu-l-‘arus, sv. 6, str. 35.

[19] Es-Siretu-l-Halebije, sv. 1, str. 337; Usdu-l-gabe, sv. 2, str. 34.

[20] Svi izvori navedeni u prethodnim fusnotama naveli su i kletvu nad Hakemom i njegovom djecom.

[21] Ensabu-l-ešraf, sv. 5, str. 126; El-Mustedreku ‘ala-s-sahihajn, sv. 4, str. 481; Es-Siretu-l-Halebije, sv. 1, str. 337.

[22] Es-Savaiku-l-muhrike, str. 147.

[23] El-Mustedreku ‘ala-s-sahihajn, sv. 4, str. 481.

[24] El-Isti'ab, sv. 1, str. 118; Usdu-l-gabe, sv. 2, str. 34.

[25] Ensabu-l-ešraf, sv. 5, str. 27; Er-Rijadu en-nedire, sv. 2, str. 143; Usdu-l-Gabe, sv. 2, str. 35; Es-Siretu-l-halebije, sv. 1, str. 337; El-Isabe, sv. 1, str. 345.

[26] Es-Siretu-l-halebije, sv. 2, str. 85.

[27] El-Me'arif, Ibn Kutejbe, str. 84; El-‘Ikdu-l-ferid, sv. 2, str. 261; Muhadiretu-r-Ragib, sv. 2, str. 212; Mir'atu-l-džinan, sv. 1, str. 85.

[28] Ensabu-l-ešraf, sv. 5, str. 28.

[29] Tarihu-l-Je'akubi, sv. 2, str. 145.

  • 23 Februara, 2020