Prisega muslimana Imamu Aliju, a.s.

Prisega muslimana Imamu Aliju, a.s.

Nakon Osmanovog ubistva, u Medini je nastupio opći haos. Ljudi su uprli pogled u Imama Alija, a.s., s nadom da će spasiti ummet od problema u kojima je grcao. Niko nije imao hrabrosti smatrati se dostojnim hilafeta u tim užasnim uvjetima, kao što ni Osman nije imao prilike ostaviti iza sebe halifu, kako su to halife prije njega učinile, kada ni ostali članovi vijeća nisu bili uživali povjerenje potrebno za položaj halife. Nije bilo drugog izlaza već da na vlast stane čovjek koji će u tako kompliciranoj situaciji biti dovoljno moćan da posrnuli ummet vrati u prvobitno stanje, provede ga kroz krizu i spasi od propasti. Niko osim Alija, a.s., nije bio dostojan i sposoban prihvatiti odgovornost predvođenja ummeta.

Masa muslimana je ustrajno nasrtala na Imama Alija, a.s., vršeći pritisak na njega da prihvati da im bude vođa. Međutim, Imam je pokazao nezainteresiranost i sumnju u njihov zahtjev, jer je već jednom bio lišen tog položaja, iako ga je samo on bio dostojan, a i sad mu je hilafet došao nakon što je sve zastranilo, ummet se našao nad bezdanom propasti, a složeni problemi koji nisu dozvoljavali bilo kakav uspjeh duboko se ukorijenili. Zato im je rekao: “Ne vidim potrebu da vam budem predvodnik, ja sam uz vas; koga god odaberete, bit ću zadovoljan, zato birajte.”^[1] I rekao je:

لَا تَفْعَلُوا، فَإِنِّي‏ أَكُونُ‏ وَزِيرًا خَيْرٌ مِنْ‏ أَنْ‏ أَكُونَ أَمِيرًا.

“Ne činite to (ne stavljajte teret predvodništva na mene), zaista je bolje da budem pomoćnik negoli zapovjednik.”^[2]

On im je jasno dao do znanja šta ih čeka, rekavši:

أَيُّها النَّاسُ! أَنتُم مُستَقبِلونَ أَمرًا لَهُ وُجوهٌ وَأَلوانٌ، لَا تَقُومُ بِه القُلوبُ، وَلَا تَثبتُ لَه العُقُولُ.

“O ljudi, suočavate se s pitanjem koje ima lica i boje, koje srce ne može izdržati, niti ijedan razum prihvatiti.”^[3]

Pred njihovim navaljivanjem da se prihvati predvodništva rekao je:

وَاعْلَمُوا أَنِّي‏ إِنْ‏ أَجَبْتُكُمْ‏ رَكِبْتُ‏ بِكُمْ‏ مَا أَعْلَمُ وَلَمْ أُصْغِ إِلَى قَوْلِ الْقَائِلِ وَعَتْبِ الْعَاتِبِ وَإِنْ تَرَكْتُمُونِي فَأَنَا كَأَحَدِكُمْ وَلَعَلِّي أَسْمَعُكُمْ وَأَطْوَعُكُمْ لِمَنْ وَلَّيْتُمُوهُ أَمْرَكُم‏.

“Znajte da ću vas, ako vam se odazovem, voditi kako ja znam i da neću slušati šta neko kaže ili kudi. Ako me napustite, onda sam ja jedan poput vas. Možda ću ja najbolje od vas slušati i pokoravati se onome kojeg vi postavite da vas vodi.”^[4]

Velika masa ljudi je okružila Imama. Njihovo navaljivanje da prihvati hilafet on opisuje na sljedeći način:

فَمَا رَاعَنِي إِلَّا وَالنَّاسُ إِلَيَّ كَعُرْفِ الضَّبُعِ، يَنْثَالُونَ عَلَيَّ مِنْ كُلِّ وَجْهٍ حَتَّى لَقَدْ وُطِئَ الْحَسَنَانِ، وَشُقَّ عِطْفَايَ، مُجْتَمِعِينَ‏ حَوْلِي‏ كَرَبِيضَةِ الْغَنَم‏.

“Ustremiše se prema meni sa strana svih, poput grive hijene, tako silno da su prignječili Hasana i Husejna i razderali mi oba kraja ogrtača na plećima. Okupili su se oko mene poput stada ovaca i koza.”^[5]

Imam nije žudio za vlašću, već je želio da spasi ono što je ostalo od ummeta i da sačuva okvire islamskog šerijata od izmišljenih stvari i novotarija. Zato je prihvatio da vodi pitanje hilafeta, ali je to odložio za sljedeći dan, da bi prisega koju narod bude dao bila javno obavljena u džamiji, odbacujući na taj način metode davanja prisege poput Sekife, oporuke i vijećanja. Tom odlukom dao je ummetu drugu priliku da iskuša njihove emocije i uvidi do koje su mjere odlučni pokoriti mu se, zato što je Poslanikova, s.a.v.a., oporuka u vezi s hilafetom već bila bačena pod noge i odvedena daleko od svojeg osnovnog smisla. Zbog toga Imam Ali, a.s., kaže:

وَاللهِ مَا تَقَدَّمتُ عَلَيهَا ـ أَيْ الخِلَافَة ـ إِلَّا خَوفًا مِن أَن يَنزُوَ عَلى الأُمَّة تَيسٌ عِلْجٌ مِن بَني أُمَيَّة، فَيَلْعَب بِكِتَاب اللهِ عَزَّ وجَلَّ.

“Tako mi Allaha, pristupio sam mu – hilafetu – samo iz straha da neki pogani glupan iz Beni Umejje ne skoči na vrata ummeta (vlast), pa da Božiju Knjigu ne uzme za igračku.”^[6]

U trenutku kada na čelu države nije bilo vladara, postojala je opasnost prodora Emevija u državne centre zbog njihove velike požude za vlašću.

U svitanje sljedećeg dana veliki broj ljudi je okružio Imama uputivši se prema džamiji. Imam se ispeo na minber i obratio se prisutnim:

أَيُّهَا النَّاسُ! إِنَّ‏ هَذَا أَمْرُكُمْ‏ لَيْسَ‏ لِأَحَدٍ فِيهِ حَقٌّ إِلَّا مَنْ أَمَّرْتُمْ، وَقَدِ افْتَرَقْنَا بِالْأَمْسِ وَكُنْتُ كَارِهًا لِأَمْرِكُمْ، فَأَبَيْتُمْ إِلَّا أَنْ أَكُونَ عَلَيْكُمْ، أَلَا وَإِنَّهُ لَيْسَ لِي أَنْ آخُذَ دِرْهَمًا دُونَكُمْ، فَإِنْ شِئْتُمْ قَعَدْتُ لَكُمْ، وَإِلَّا فَلَا آخُذُ عَلَى أَحَدٍ.

“O ljudi, zaista je ovo vaša stvar. U njoj niko nema prava osim onog kojeg ste vi izabrali. Još jučer smo bili razdvojeni i ja nisam želio prihvatiti se predvodništva nad vama. No, vi ste bili uporni da vam se priklonim. Znajte, zaista bez vas neću uzeti dirhema, ako želite, prihvatit ću hilafet, a ako ne, neću nikom prigovoriti.”

Gomila je jednoglasno povikala: “Mi smo uz tebe u onome u čemu smo jučer od tebe razdvojeni bili”… i rekoše: “Dajemo ti prisegu u djelovanju u skladu s Kur’anom.” Imam reče: “Bože, budi im svjedok.”^[7]

Ljudi su napravili veliku gužvu u želji da daju prisegu. Talha je bio prvi koji je, svojom paraliziranom rukom, dao prisegu Imamu, a prije svih je prekršio datu prisegu. Nakon njega prisegu daje Zubejr, a zatim ljudi ostalih gradova, učesnici Bedra, muhadžiri, ensarije i obični ljudi.

Kad su Imamu dali prisegu, bilo je to prvi put da narod odabere – nijedan halifa nije imao ovakvu vrstu prisege. Ljudi su bili na vrhuncu oduševljenja, jer im je prišla vlast istine i pravde, a legitimni halifa bio je pomagač lišenih i ucviljenih. Ummet nije krio oduševljenje što je Imam prihvatio hilafet. I sam Imam Ali, a.s., to opisuje:

وَبَلَغَ مِنْ سُرُورِ النَّاسِ بِبَيْعَتِهِمْ‏ إِيَّايَ‏ أَنِ‏ ابْتَهَجَ‏ بِهَا الصَّغِيرُ، وَهَدَجَ‏ إِلَيْهَا الْكَبِيرُ، وَتَحَامَلَ نَحْوَهَا الْعَلِيلُ، وَحَسَرَتْ‏ إِلَيْهَا الْكِعَاب‏.

“I veselje svijeta davanjem prisege meni bijaše tako vidljivo da su djeca mala osjećala radost, starci teturali i bolesni hitali, a djevojke mlade hrlile bez velova.”^[8]

 

Oni koji nisu dali prisegu Imamu

Prirodno je da se suprotstavi istini ili zauzme neutralan stav onaj ko je u dubini pokvaren, čije je uvjerenje slabo, a u duši taji zlobu ili zavist, iako je Imam Ali, a.s., proglašen zakonitim halifom u skladu s Poslanikovim, s.a.v.a., riječima, što su potvrdile i stranice historije islama, dajući do znanja da je nakon smrti Poslanika, s.a.v.a., Imam najbolji čovjek za očuvanje ummeta i poslanice, zato što posjeduje karakteristike i odlike koje niko među muslimanima ne posjeduje.

S jedne strane ummet bijaše taj koji je, uza sve podjele i grupacije, prišao Imamu i tražio od njega da prihvati hilafet, a s druge strane vidimo jednu malu skupinu, koja je skrenula s puta istine i plašila se susreta s Imamom, kako pada u nedoumicu kada je riječ o davanju prisege.

Sustezanje tih ljudi od davanja prisege bilo je suprotno težnji ummeta i predstavljalo je jednu vrstu izazova protiv nje. Oni su tim postupkom otvorili novo poglavlje u izazivanju smutnje i nastavljanju unutarnjeg nemira. Među onima koji nisu htjeli dati prisegu Imamu bili su: Saʼd ibn Ebu Vekas, Abdullah ibn Omer, Kaʼb ibn Malik, Mesleme ibn Muhalled,^[9] Ebu Seid El-Hudri, Muhammed ibn Mesleme,^[10] Nuʼman ibn Bešir, Rafiʼ ibn Hudejdž,^[11] Abdullah ibn Selam, Kudame ibn Maz‘un, Usame ibn Zejd, Mugire ibn Šuʼbe, Suhejb ibn Sinan i Muavija ibn Ebu Sufjan.^[12]

Neki od njih su se pokajali zbog toga što nisu dali prisegu Imamu, dok Imam nije prema njima pokazao ni najmanji znak negodovanja. Pustio ih je na miru i uživali su sva prava koja je uživao i narod.

[1] Tarihu-t-Taberi, sv. 3, str. 450.

[2] Ibid.

[3] Staza rječitosti, govor 91.

[4] Ibid.

[5] Ibid., govor 3.

[6] Ensabu-l-ešraf, sv. 1, str. 157.

[7] Ibid., sv. 5, str. 22.

[8] Staza rječitosti, govor 227.

[9] Mesleme ibn Muhalled ibn Samit El-Ensari El-Hazredži otišao je kod Muavije prije nego što je ovaj preuzeo vlast. Učestvovao je uz Muaviju na Siffinu, a on ga je imenovao za namjesnika Egipta, pa mu je dodao još i Maroko. Nakon Muavije, Jezid ga je ostavio na istom položaju. El-A‘lam, sv. 7, str. 224.

[10] Muhammed ibn Mesleme El-Ewsi El-Ensari El-Harisi, ashab, bio je vojskovođa i učestvovao u svim bitkama osim Tebuka. Omer ga je odredio da prikuplja zekat Džuhejne. Nije učestvovao ni na Bitki oko deve niti na Siffinu. El-A‘lam, sv. 7, str. 97.

[11] Rafi‘ ibn Hadidž El-Ensari El-Evsi El-Hazredži, ashab, učesnik Uhuda i Hendeka. El-A‘lam, sv. 3, str. 12.

[12] Tarihu-t-Taberi, sv. 3, str. 452.