Volim te!?
Volim te!?
Bio sam cimer sa studentom, s kojim sam imao dosta razgovora, rasprava, hmm, možda i svađa.
Uglavnom, vremenom postali smo dobri prijatelji.
Jednog dana, za bajram mislio je ići kući.
Otišao je na autobusku stanicu.
Ja ga nazvah i rekoh mu da imam nešto važno da mu kažem i da se treba što prije vratiti u studenstki dom.
On reče, nema šanse, evo već sam ušao u bus.
Koliko god sam navaljivao on nije prihvatao, govorio je ma bolan šta si navalio eto me za tri dana?
A ja opet nisam popuštao, moraš doći nema ti druge, nešto je veoma važno ne mogu preko telefona.
Najzad je pristao.
Ja sam ga čekao, kada se začuše vrata sobe.
Sav zadihan, s vrata je pitao:
Šta je tako važno?
Rekoh: “Samo sam ti htio reći da te volim i da si ti moj prijatelj.”
On me pogleda sa nevjericom lice mu se zajapuri kao paprika:
Šališ li se ti to sa mnom? Šta mi to bolan uradi? Izvukao si me iz busa, voz'o sam se tramvajem po ovoj gužvi i sparini, da mi to kažeš?
Stvarno si pretjerao!
Ja mu rekoh: “Pa šta se ljutiš, pa to vi pričate za dragog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.
Kažete da je na Gadir Humu vraćajući se sa oprosnog hadža okupio tolike ljude, naredio im da stanu, rekao da se javi onima koji su otišli naprijed da se vrate, rekao da se moraju sačekati oni koji još nisu došli…
Kažu da je tako peklo da su se ljudi sklanjali devama pod trbuh, pokrivali su glave čime su mogli.
Koliko njih? 120 hiljada ljudi!
Napokon, sve to zadržavanje, vraćanje, čekanje, zašto?
Da im kaže: “Ljudi, znajte Ali je moj prijatelj i ja ga volim!?”
Zar oni već nisu znali da Poslanik voli Alija!?
Zar nije bilo u pitanju nešto mnogo značajnije, nešto zbog čega je objavljen ajet da je tim činom Uzvišeni Allah upotpunio vjeru?
