Beseda 129

—————————————–

* Abu Zar je bio jedan od četvorice u vezi kojih je Poslanik naredio ljudima da ih vole i rekao za njih da ih Bog voli. Vodio je asketski život pobunio se protiv bogatstva i preterane raskoši koje su bile u suprotnosti sa jednostavnim načinom života Božijeg poslanika s.a.v.a. Propovedao je pokajanje i podsećao rasipnike na bolnu patnju koja ih čeka kao što je opisano u Kur’anu. Ustao je protiv razvrata, konzumiranja alkohola i zabranjenih zabava poput muzike i igara na sreću. Ljudi su se okupljali oko njega da ga slušaju. Nezadovoljan uticajem koji su njegovi govori ostavljali na masu, Muavija se obratio trećem halifi koji je naredio da se on smesta iz Sirije protera u Medinu. U dogovoru sa halifom, Muavija je naredio da se Abu Zar sprovede u Medinu na neosedlanoj i nemirnoj kamili koju je vodio surov i okrutan vodič. Ostareli Abu Zar je stigao u Medinu sa modricama na okrvavljenim nogama i kostoboljom. Halifa ga je toplo primio. Međutim, Abu Zar mu je ljutito rekao: “Čuo sam Poslanika da je kazao: ‘Kada od semena Abul Asa bude tridesetoro, oni će prisvojiti Božije bogatstvo i postupati prema Božijem narodu kao prema vlastitim slugama i robovima. Oni će skrenuti s pravog puta. A onda će Bog osloboditi narod od njih’.” Osman je bio jako ljut zbog ovih reči i nakon toga ga prognao u pustinju Nedžd u mesto po imenu Rabda, gde je i umro dve godine kasnije, sasvim napušten i bez ičega.