Ali, a.s., prilikom objave Poslanstva

Ali, a.s., prilikom objave Poslanstva

Hadis “Dan upozorenja”

Hadis “Dan upozorenja” je poseban hadis koji govori o tome kako je Poslanik okupio svoju rodbinu da ih pozove da mu daju prisegu i pruže potporu. Tog je dana prvi od bliskog roda koji se odazvao Poslanikovom pozivu bio Ali ibn Ebu Talib. Prenosioci hadisa i povjesničari, poput Taberija u Tarihu i Tefsiru, kažu: “Kada je Poslaniku objavljen časni ajet I upozori svoju najbližu rodbinu,[1] on se zabrinuo, jer je znao da su mu Kurejšije bili zavidni i neprijateljski raspoloženi prema njemu, pa je zato tražio od Alija da mu pomogne u upozorenju i širenju poslanstva.

Imam Ali, a.s., to ovako opisuje: “Božiji Poslanik me pozvao i rekao mi: ‘Ali, Allah mi je naredio da upozorim svoj bližnji rod, međutim, zabrinut sam jer znam da će oni, kada počnem s njima o ovom razgovarati, ružno reagirati. Zato sam i oklijevao, sve dok mi nije došao Džebrail i rekao mi da će me, ako ne učinim ono što mi je naređeno, moj Gospodar kazniti. Prema tome, pripremi hrane s bravetinom i natoči nam jednu posudu mlijeka te pozovi kod mene Abdulmuttalibovu djecu da razgovaram s njima i prenesem im ono što mi je naređeno.’”

Ali je učinio ono što mu je Poslanik, s.a.v.a., naredio te ih je pozvao. Bilo ih je četrdesetak. Između ostalih, tu su bili i amidža Ebu Talib, Hamza, Abbas i Ebu Leheb. Ali, a.s., ovako to opisuje: “Svi su jeli i najeli se, a ja sam svojim očima vidio da je hrana ostala samo načeta, iako je, tako mi Onoga u čijoj je ruci Alijeva duša, svaki od njih bio takav da bi sam mogao pojesti ono što sam pripremio za sve njih.

Zatim mi Poslanik reče: ‘Sipaj im nek piju’ i ja donesoh posudu s mlijekom, iz koje su svi su pili dok se nisu napili, iako bi, tako mi Allaha, svaki od njih mogao sam popiti po jednu tu posudu.”

Međutim, kada im se Poslanik htio obratiti, Ebu Leheb ga je preduhitrio rekavši prisutnim: “Vaš vas je domaćin začarao.” Nakon toga se okupljeni raziđoše, tako da im Poslanik nije uspio ništa reći. Zbog toga sljedećeg dana on naredi Aliju da učini isto što i prethodnog dana. Ovoga puta, nakon što su se najeli i napili, Allahov Poslanik, s.a.v.a., uze riječ: “O Abdulmuttalibovi sinovi! Tako mi Allaha, ne poznajem mladića koji je svojoj familiji donio nešto bolje od ovog što ja vama donosim. Donosim vam dobro i ovoga i onoga svijeta. Naredio mi je uzvišeni Allah da vas pozovem Njemu. Ko je od vas spreman da sarađuje sa mnom u ovome i da mi bude brat, zavještenik i nasljednik?” Niko mu ne odgovori osim Alija, a.s., koji, ispunjen emocijama, reče: “Ja, o vjerovjesniče Božiji, ja ću ti biti pomoćnik u tome.” Poslanik mu onda stavi ruku na vrat i reče:

هَذَا أَخِي وَوَصِيِّي وَخَلِيفَتِي فِيكُمْ، فَاسْمَعُوا لَهُ وَأَطِيعُوا

“Zaista je ovo moj brat, moj zavještenik i moj nasljednik među vama, pa ga slušajte i povinujte mu se.”

Prisutni na to ustadoše i počeše se smijati i govoriti Ebu Talibu: ‘Naredio ti je da budeš poslušan i pokoravaš se svome sinu.’”[2]

Tako je dan kada je Poslanik, s.a.v.s., sakupio rodbinu u svojoj kući postao dan javnog proglašenja početka nove etape u Poslanikovom životu i islamskom pozivu. Bio je to otvoreni izazov i usmjeravanje islama protiv idolopoklonstva.

Čovjek koji istražuje Poslanikov životopis i stekne potpuni uvid u sve detalje o početku osnivanja islamske vlasti, opisu naredbi, upravljanju poslovima i njihovim rješavanjima u skladu s Božijim naređenjima, shvatit će da je hazreti Ali u svim situacijama sarađivao s njim, da ga je branio od neprijatelja, da je u borbama bio njegova moćna mišica i do kraja svoga časnog života bio odgovoran za izvršavanje stvari koji se tiču Poslanika. Dan okupljanja i upozorenja bio je početak pokreta u kojem u govoru, shvatanju, osjećajima, borbi i gorljivosti, Poslaniku niko nije bio takav pomagač kao što mu je to bio Ali ibn Ebu Talib.

[1] Eš-Šu‘ara, 214.

[2] Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 63; El-Kamilu fi-t-tarih, sv. 2, str. 62; slično se prenosi u El-Mufid, El-Išrad, str. 42, dio 2, poglavlje 7; Medžme‘u-l-bejan fi tefsiri-l-Kur’an, sv. 7, str. 206; Tarihu medineti Dimešk, sv. 1, str. 86.