Beseda 192

I znaj, Bog Uzvišeni i Hvaljeni stvorio je zaista stvorenja onda kada ih je stvorio, potpuno nezavistan od pokornosti njihove i siguran od neposlušnosti njihove, budući da Njemu ne šteti neposlušnost onoga ko Mu je neposlušan, niti Mu koristi poslušnost onoga ko Mu je poslušan. On je raspodelio među njima životne opskrbe njihove i dodelio im položaje njihove na svetu ovome. Tako su oni koji su svesni Boga na svetu ovome dostojni nosioci vrlina. Govor njihov je ispravan, odevanje njihovo skromno, a hod njihov krotak. Poglede svoje obaraju pred onim što im je Bog zabranio. Uši svoje zadržavaju na onom znanju koje je korisno za njih. Ostaju u iskušenjima onakvi kakvi ostaju u udobnostima. Da nema roka koji im je određen, duše u telima njihovim ne bi ostale čak ni za treptaj oka u žudnji svojoj za nagradom i strahovanju svome od kazne. Stvoritelj je velik u srcima njihovim, tako da je sve drugo osim Njega neznatno u očima njihovim. Tako je njima raj kao da ga vide, pa uživaju blagodati njegove. Njima je i pakao kao da ga vide i trpe patnju u njemu. Srca njihova su ožalošćena, oni ne čine zlo, tela njihova su mršava, potrebe njihove neznatne, a duše njihove čiste. Strpljivi su u vremenu koje traje kratko, a u ishodu stiču ugodnost koja traje dugo. To je trgovina unosna koju im je Gospodar njihov učinio podesnom. Svet ovaj usmeravao se prema njima, ali oni nisu prema njemu. On ih je bio zatočio, ali su oni otkupili duše svoje od njega. Tokom noći oni stoje na nogama svojim učeći delove Kur'ana i kazujući ga skladno načinom odmerenim; rastužuju njime duše svoje i traže u njemu lek za slabost svoju. Kada naiđu na ajet koji potiče čežnju [za rajem], žudno se nadnose nad njim i duše njihove mu se željno okreću, pa osećaju kao da je on ispred očiju njihovih. A kada naiđu na ajet koji zastrašuje, naprežu uši srca svojih prema njemu i osećaju kao da huktanje pakla i krici njegovi dopiru do ušiju njihovih. Saginju se iz leđa svojih, padaju ničice na čela svoja, dlanove svoje, kolena svoja i prste nožne, i stalno mole Boga Uzvišenog za oslobođenje vratova svojih. Tokom dana su blagi, učeni, čestiti i Boga svesni. Strah ih čini tankim poput strela. Onaj ko ih gleda pomisli da su bolesni, ali nisu bolesni, i on kaže da su postali ludi. Zapravo, obuzelo ih je ono što je veliko. Oni nisu zadovoljni neznatnošću dobrih dela svojih, niti smatraju mnoštvo dela svojih velikim. Uvek sebe kore i strahuju za dela svoja. Kada se o nekom od njih govori pohvalno, on se boji onoga što se o njemu govori, pa kaže: „Znam se bolje od drugih, a moj Gospodar me zna bolje od mene. Bože moj, ne postupaj sa mnom prema onome što oni govore i učini me boljim nego što oni misle o meni, i oprosti mi ono što oni ne znaju.“ Svojstvenost svakoga od njih u tome je da ti vidiš u njemu snagu u verovanju, odlučnost s blagošću, veru s uverenošću, žudnju u znanju, znanje u strpljivosti, umerenost u obilju, poniznost u slušanju, pristojnost u siromaštvu, strpljivost u nevolji, traženje u dozvoljenom, marljivost u upućenosti i suzdržavanje od pohlepe. On preduzima dela dobra i strepi. U noćima je zaokupljen zahvalnošću, u jutrima obuzet spominjanjem. Zanoćiva pun opreznosti i ustaje ujutro pun radosti. Oprezan je da noć ne bi proveo u zaboravu, a obradovan dobrotom i milošću koje je dobio. Ako strast njegova odbija da prihvati ono što ne voli, on ne prihvata zahtev njen da joj udovolji u onome što ona voli. Radost je njegova u onome što ne prolazi, a uzdržavanje je njegovo od onoga što ne traje večno. On blagost prožima znanjem, a reč delom. Ti vidiš da su nadanja njegova blizu, posrtaji retki, srce skrušeno, duša zadovoljna, obrok jednostavan, vera sigurna, strast umrtvljena i srdžba savladana. Od njega se očekuje samo dobro, i od njega se ne treba bojati zla. Čak ako bi se zatekao među onima koji su zaboravni, ubrajao bi se u one koji se sećaju. Ako je među onima koji se sećaju, ne ubraja se u one koji su zaboravni. Oprašta onome koji je bio nepravedan prema njemu. Daje onome ko njemu uskraćuje. Obilazi onog koji njega ne obilazi. Govor ružan daleko je od njega, njegova reč je blaga, zlo njegovo ne postoji, vrlina je njegova prisutna, dobro njegovo dolazi, zlo njegovo odlazi. Dostojanstven je tokom nevolja, strpljiv u nevoljama, zahvalan u udobnosti. Ne čini nepravdu pema onima koje ne voli, i ne čini greh zbog onoga koga voli. Prihvata istinu pre nego što mu je donesen dokaz. Ne upropašćuje ono što mu je dato na čuvanje, i ne zaboravlja ono čime se opominje. Druge ne naziva imenima pogrdnim. Ne nanosi štetu susedu. Ne raduje se nesreći tuđoj. Ne učestvuje u nepravdi i ne napušta pravdu. Ako je ćutljiv, ćutnja njegova ga ne žalosti. Ako se smeje, ne podiže glas. Ako mu je učinjena nepravda, podnosi sve dok se Bog ne osveti za njega. Njegovo ja u nevolji je zbog sebe samog. Ljudi su od njega mirni. On stavlja sebe u teškoće života budućeg i čini da se ljudi osećaju sigurno od njega. Udaljavanje njegovo od drugih je kroz isposništvo i očišćenje, dok je približavanje njegovo onima kojima je blizak blagost i samilost. Udaljavanje njegovo nije iz oholosti i osećanja veličine, niti je približavanje njegovo u cilju varke i zavaravanja.