Bitka na Hunejnu i opsada Taifa

Bitka na Hunejnu i opsada Taifa

Bitka na Hunejnu i opsada Taifa[1]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je proveo petnaest dana u Mekki započinjući u njoj novo doba jednoboštva, nakon dugog perioda mnogoboštva. Ushićenje i radost su zavladali među muslimanima, a sigurnost je prekrila Ummu-l-kurru (Mekku). I doprla je do Poslanikovih ušiju vijest da su se dva plemena, Hevazin i Sekif, spremali za borbu protiv islama misleći da će oni ostvariti protiv islama ono što sve ostale snage mnogoboštva i licemjera nisu uspjele učiniti. Poslanik, s.a.v.a., je odlučio krenuti prema njima, ali je prije polaska učvrstio stubove uprave u Mekki, kao što je to bio njegov običaj nakon svake pobjede, pa je odredio Muaza ibn Džebela da podučava ljude Kur'anu i ostalim propisima, a ‘Ettaba ibn Usejda[2] kao predvodnika namaza i uprave.

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je krenuo s dvanaest hiljada boraca. To je bila snaga koju muslimani do tada nisu imali, a to je uzrokovalo da su se u njima pojavili oholost i nemar pa čak je Ebu Bekr[3] govorio: “Ako se danas susretnemo s Beni Šejbanom, nećemo biti poraženi zbog malobrojnosti.”[4]

Što se tiče Hevazina i Sekifa, oni su se udružili i krenuli su s potpunim naoružanjem uz svoje žene i djecu i postavili su zasjedu kako bi iznenadili muslimansku vojsku. Kada je prethodnica muslimanske vojske stigla blizu zasjede, oni su je natjerali u bijeg, a i ostale muslimanske snage su pobjegle iz straha od neprijateljskog oružja, tako da su uz Božijeg Poslanika ostala samo deveterica ljudi iz Beni Hašima i deseti Ejmen (Umm Ejmenin sin).[5]

Licemjeri su se jako obradovali i Ebu Sufijan je zlurado rekao: “Neće njihov poraz prestati do mora.” Drugi je rekao: “Evo, danas je poništena čarolija.” Jedan je čak odlučio da u takvoj uzdrmanoj situaciji ubije Poslanika, s.a.v.a.[6]

Poslanik, s.a.v.a., je onda naredio svom amidži Abbasu da se popne na stijenu i pozove razbježane muhadžire i ensarije ovim riječima: “Sljedbenici sure El-Bekare, pristalice prisege pod drvetom, dođite kod mene! Gdje bježite, evo vam Allahovog Poslanika!”

Kao da im se nakon nemara povratila svijest, a nakon kratke slabosti u njima je borbenost oživjela te su se vratili da ispune svoje obećanje za pomoć i odbranu Poslanika i islama… Vidjevši njihovo borbeno raspoloženje, Poslanik, s.a.v.a., je rekao: “Sada se borba raspalila. Ja sam Vjerovjesnik i to nije laž. Ja sam sin Abdulmuttalibov.” Svevišnji Allah je potom spustio Svoj mir na muslimane i učvrstio ih Svojom pomoći pa su se skupine nevjerstva poražene počele povlačiti ostavljajući za sobom šest hiljada zarobljenika i veliku količinu ratnog plijena.[7] Božiji Poslanik, s.a.v.a., je naredio da se sačuva ratni plijen i pripaze zarobljenici sve dok se ne završi potjera razbježanih neprijatelja koji su otišli do područja Avtas, Nehle i Taifa.[8]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je ponovo pokazao plemenitost morala, veličinu oprosta i prostranstvo svoje milosti kada je Umm Sulejm tražila od njega da pobije sve koji su pobjegli od njega ostavivši ga samog na što joj je on odgovorio: “Umm Sulejm, doista nam je Allah bio dovoljan. Božiji oprost je prostran.” [9]

U drugoj situaciji Božiji Poslanik, s.a.v.a., se rasrdio saznavši da neki muslimani ubijaju djecu mnogobožaca zbog ljutnje na njihove roditelje i tada je rekao:

مَا بَالُ‏ أَقْوامٍ‏ ذَهَبَ‏ بِهمُ القَتْلُ حَتَّى قَتَلُوا الذُّرِّيةَ، أَلَا لا تَقْتُلُوا الذُّريَّةَ.

“Šta je to s nekim ljudima pa su došli dotle da i djecu ubijaju? Znajte, nemojte ubijati djecu.” Usejd ibn Hudejr je upitao: “Božiji Poslaniče, zar oni nisu djeca mnogobožaca?” a Poslanik, s.a.v.a., je odgovorio:

أَوَلَيسَ خيَارُكُم أَولَادَ الْمُشْرِكينَ؟ إِنَّهُ لَيسَ مِن مَولُودٍ إِلَّا وَهُو يُولَدُ عَلى الْفِطْرةِ فَيُعَبِّرُ عَنهُ لِسَانُهُ وَيُهَوِّدُهُ أَبَواهُ أَو يُنَصِّرَانِهِ.

“Zar vaši najbolji nisu djeca mnogobožaca? Svaka duša se rodi u fitri (čista) sve dok se ne pokaže njen jezik, a roditelji su ti koji ih odvode u judaizam ili kršćanstvo.”[10]

Muslimanske snage su nastavile progon neprijatelja do Taifa pa su ih držali opkoljenima više od dvadeset dana tokom kojih su se međusobno gađali strijelama sa zidova kuća i iz bašči. Potom je Božiji Poslanik, s.a.v.a., odustao od Taifa iz više razloga.[11]

Po povratku u područje Dži'rane[12], mjesta gdje su bili okupljeni zarobljenici i ratni plijen, stigla mu je delegacija Hevazina moleći ga za oprost. Kako je Poslanik, s.a.v.a., dojen u plemenu Beni Sa'd koje pripada Hevazinu, oni su rekli: “Allahov Poslaniče, doista su među ovim zarobljenicima i tvoje tetke koje su se brinule o tebi. Da smo mi braća po mlijeku s Harisom ibn Ebu Šemirom ili s Nu'manom ibn Munzirom[13] i da su oni bili u istoj poziciji u odnosu na nas kao što si ti, mi bismo se nadali njihovoj milosti i dobročinstvu, a ti si najbolji među onima o kojima smo se brinuli.” Poslanik, s.a.v.a., im je onda dozvolio da biraju između zarobljenika i imovine i oni su izabrali zarobljenike. Tada je Poslanik, s.a.v.a., rekao: “Što se tiče dijela imovine koji pripada meni i Abdulmuttalibovim sinovima, i to vam vraćamo.” Onda su i ostali muslimani, ugledajući se na Poslanika, s.a.v.a., svog vođu, isto učinili i darovali svoj udio.[14]

S velikom mudrošću i dubokom sviješću o psihologiji ljudi, pokušavajući uputiti sve i ugasiti plamen rata, Božiji Poslanik, s.a.v.a., je oprostio čak i Maliku ibn ‘Aufu, koji je bio glavni uzrok ovog rata, kada je došao da se preda. Poslanik, s.a.v.a., je i prije toga bio rekao: “Obavijestite Malika da ću, ako mi dođe da primi islam, vratiti njegovu porodicu i imovinu i još mu darovati stotinu deva.” Ubrzo nakon toga Malik je primio islam.[15]

Podjela ratnog plijena

Po završetku borbe, muslimani su navaljivali na Allahovog Poslanika da podijeli ratni plijen i to toliko da su ga odgurali do jednog drveta i oduzeli mu ogrtač pa je on rekao:

رُدُّوا عَلَيَ‏ رِدَائِي‏ فَوَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَوْ كَانَ عِنْدِي عَدَدُ شَجَرَتِهَا نَعَماً لَقَسَمْتُهُ عَلَيْكُمْ ثُمَّ مَا أَلْفَيْتُمُونِي بَخِيلًا وَلَا جَبَانًا وَلا كذَّابًا.

“Vratite mi moj ogrtač. Tako mi Allaha, da imate blagodati u broju drveća Tuhame, ja bih vam ih podijelio. Niste me nikada vidjeli škrtog, bojažljivog niti lažljivca.” Potom je ustao i iskinuo jednu dlaku s grbe svoje deve, stavio je između svoja dva prsta, podigao je i rekao:

يَا أَيُّهَا النَّاسُ وَاللَّهِ مَا لِي مِنْ فَيْئِكُمْ هَذِهِ الْوَبَرِةِ إِلَّا الْخُمُسُ وَالْخُمُسُ مَرْدُودٌ عَلَيْكُم‏.

“Ljudi, tako mi Allaha, nemam ja niti ovu dlaku u vašem plijenu osim petine, a petina se vraća vama.”

Potom je naredio da se vrati sve što je uzeto kao plijen kako bi podjela bila pravedna.[16]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je počeo dijeliti prvo onima čija srca je htio pridobiti, kao što su Ebu Sufijan, njegov sin Muavija, Hakim ibn Hizam, Haris ibn Haris, Suhejl ibn ‘Amr, Huvejtib ibn Abduluzza, Safvan ibn Umejje i ostali čelnici nevjerstva i mnogoboštva koji su do jučer bili njegovi neprijatelji i ratovali protiv njega. Potom je i svoj dio od petine podijelio među njima. To je izazvalo reakcije nekih muslimana zbog njihovog neznanja o interesima islama i ciljevima Poslanika, s.a.v.a. pa se jedan od njih obratio Poslaniku ovim riječima: “Nisi pravedan. ” On je rekao:

وَيْلَكَ، إِذَا لَمْ يَكُنِ الْعَدْلُ‏ عِنْدِي‏ فَعِنْدَ مَنْ يَكُونُ؟

“Teško tebi, ako kod mene nema pravde, kod koga onda ima?” Omer je htio ubiti tog čovjeka, ali Poslanik, s.a.v.a., mu nije dozvolio rekavši:

دَعُوهُ فَإِنَّهُ سَيَكُونُ لَهُ شِيعةٌ يَتعَمّقُونَ فِي الدِّينِ، حَتَّى يَمْرَقُوا مِنَ الدِّينِ كَمَا يَمْرُقُ السَّهْمُ مِنَ الرَّمِيَّة.

“Ostavi ga, on će imati svoje sljedbenike koji će se udubiti u vjeru sve dok ne izađe iz nje kao što strijela izleti iz tetive.”[17]

Negodovanje ensarija

Sa'd ibn Ubada[18] je želio obavijestiti Božijeg Poslanika, s.a.v.a., o onome što kruži među ensarijama, da se Poslanik, s.a.v.a., sreo sa svojim narodom i zaboravio svoje ashabe, pa je okupio ensarije i pozvao Božijeg Poslanika, s.a.v.a., da im se obrati. On se zahvalio Allahu i veličao ga, pa potom rekao:

يَا مَعشرَ الْأنْصَارِ، مَا قَالَةٌ بَلَغَتنِي عَنكُم ووَجْدَةٌ وَجَدتُمُوهَاعَلَيَّ فِي أَنفُسِكُم؟ أَلم آتِكُم ضُلَّالًا فَهدَاكُم اللهُ  وعَالَةً فَأغْنَاكُم اللهُ وَأعدَاءً فَأَلَّفَ بَين قُلُوبِكُم؟ قالُوا: بَلِ اللهُ وَرَسُولُهُ أمَنُ وَأفْضَلُ. قالَ: أَلا تُجِيبُونِي، يَا مَعشرَ الْأنْصارِ؟ قَالُوا: وَبِماذَا نُجيبُكَ، يَا رَسُولَ اللهِ، وَلله وَلِرسُولهِ المَنُّ وَالفَضْلُ؟ قَال: أَمَا وَاللهِ لَو شِئْتُم لقُلْتُم فَلَصَدَقْتُم وَلصُدِّقْتُمْ: أَتَيتَنَا مُكَذَّبًا فَصَدَّقْنَاكَ وَمَخْذُولًا فَنَصَرْنَاكَ وَطَرِيدًا فَآوَيْنَاكَ وَعَائِلًا فَوَاسَيْنَاكَ أَوَجَدْتُمْ فِي أَنفُسِكُم، يَا مَعشرَ الْأنْصَارِ، فِي لُعَاعَةٍ مِنَ الدُّنيَا تَأَلَّفْتُ قَومًا لِيُسْلِمُوا وَوَكَّلتُكُم إِلَى إِسْلامِكُم؟ أَلا تَرضَونَ، يَا مَعشرَ الْأَنصَارِ، أَنْ يَذْهَبَ النَّاسُ بِالشَّاةِ وَالْبَعِيرِ وَتَرْجِعُونَ بِرَسُولِ اللهِ، صَلَّى الله عَلَيهِ وَسَلَّمَ فِي رِحَالِكُم؟ فَوَالَّذِي نَفسُ مُحَمَّدٍ بِيدهِ إِنَّه لَولا الْهِجْرةُ لَكُنتُ امْرَأً مِنَ الأنصَارِ وَلو سَلَكَ النَّاسُ شِعْبًا لَسَلَكْتُ شِعبَ الْأنْصَارِ.

“Skupino ensarija, šta mi je to stiglo o vama i kako je to negodovanje koje u sebi imate? Zar vam nisam došao kada ste bili u zabludi pa vas je Allah uputio i bili ste u oskudici, pa vas je Allah učinio bogatim, i bili ste neprijatelji, pa vam je Uzvišeni Allah povezao srca?” Odgovorili su: “Da, Allah i Njegov Poslanik su sigurniji i bolji.” Potom je upitao: “Zar mi se nećete odazvati, skupino ensarija?” Odgovorili su pitanjem: “U čemu da ti se odazovemo, Božiji Poslaniče, a Allahu i Poslaniku pripadaju milost i prednost?” pa im je objasnio: “Znajte, tako mi Allaha, bili biste upravu i bili biste potvrđeni u tome, kada bi rekli: “Došao si nam odbijen pa smo te potvrdili, bez pomoći, pa smo ti mi pomogli, protjeran, pa smo ti mi pružili utočište, u oskudici pa smo se mi suosjećali s tobom.” Vi se, skupino ensarija, negodujete zbog dunjalučkih stvari kojima sam ja pridobio narod kako bi primili islam, a vas sam prepustio vašem islamu? Zar vam nije draže, skupino ensarija, da drugi ljudi odnesu ovce i deve, a da se vi vratite s Allahovim Poslanikom u svojim prtljakom? Tako mi Onoga u Čijoj ruci je Muhammedova duša, da nije bilo hidžre, ja bih bio jedan od ensarija i da krenu svi ljudi jednim putem, a ensarije drugim, ja bih krenuo s ensarijama.”

Ove riječi su uzburkale emocije ensarija jer su osjetili da su pogriješili u svojoj pomisli o Poslaniku pa su svi glasno počeli plakati govoreći: “Allahov Poslaniče, mi smo zadovoljni s tobom kao našim udjelom.”[19] Božiji Poslanik, s.a.v.a., je sa svojom vojskom krenuo iz područja Dži'rane prema Mekki u mjesecu zu-l-ka'de pa je obavio umru i skinuo ihram, postavio ‘Ettaba ibn Usejda i s njim Muaza ibn Džebela kao upravnike Mekke, te krenuo prema Medini sa svojim pratiocima muhadžirima i ensarijama.[20]

---

[1] Ova bitka se dogodila u mjesecu ševalu osme godine po hidžri. Pogledati: Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 344; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 61.

[2] ‘Ettab ibn Usejd ibn Ebu-l-‘Is ibn Umejje El-Umevijj El-Kureši, primio islam na dan oslobađanja Mekke, Poslanik, s.a.v.a., ga je odredio za svog namjesnika u Mekki prije polaska za Hunejn, kada je ovaj imao 21 godinu. On je ostao na tom mjestu do preseljenja Božijeg Poslanika, s.a.v.a.

[3] U knjizi Subulu-l-huda ve-r-rešad prenosi: Rebi’ ibn Enes: Jedan čovjek na dan Hunejn je govorio: Nećemo biti poraženi od malobrojnosti, pa to je teško palo Poslaniku, s.a.v.a. Ibn Munzir je prenio od Hasana da je rekao: Kada su se sastali stanovnici Mekke i Medine, govorili su: Sad se borimo kad smo se udružili, pa Poslaniku, s.a.v.a., nije bilo drago što su se umislili zbog mnoštva. … Zuhri je rekao: Rekao je jedan ashab: Kad bi danas susreli sa Beni Šejbanom nije nas briga i neće nas niko danas pobjediti zbog malobrojnosti. … Sa'id ibn Musejjib: Ebu Bekr je govorio: Poslaniče, nećemo danas biti poraženi zbog malobrojnosti. Ibn Abdulberr je sa sigurnošću potvrdio da je Ebu Bekr bio taj koji je tako izjavio. (sv. 5, str. 317.)

[4] El-Megazi,sv. 2, str. 889; Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 2, str. 150; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 317.

[5] El-Iršad, sv. 1, str. 140; Biharu-l-envar, sv. 21, str. 155.

[6] El-Megazi,sv. 2, str. 910; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 347-348; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 263.

[7] Objavljeno je nekoliko ajeta sure Et-Tevbe koji govore o Božijoj podršci i pomoći i kori one koji su se oslonili na broj boraca i opremu.

[8] Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 2, str. 151-152.

[9] Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 4, str. 446; Imta'u-l-esma’, sv. 2, str. 15; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 330.

[10] Imta'u-l-esma’, sv. 2, str. 15-16; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 331.

[11] El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 266; Imta'u-l-esma’, sv. 2, str. 23 i 25; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 337 i 388.

[12] Dži'rane ili Dži'irrane: mjesto između Mekke i Taifa, bliže je Mekki na sjeveroistoku; posjedovalo je dobru vodu. 

[13] Nu'man ibn Munzir ibn Imrei-l-kajse El-Lehmi, jedan od najpoznatijih kraljeva El-Hire u džahilijetu, bio je vrlo pronicljiv i hrabar.

[14] Sejjidu-l-murselin, sv. 2, str. 53; El-Megazi, sv. 3, str. 949 – 953.

[15] El-Megazi,sv. 2, str. 949-951; Delailu-n-nubuvve, sv. 5, str. 195-198; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 268-269; Subulu-l-huda ve-r-rešad, sv. 5, str. 392-393 i 405.

[16] I'lamu-l-vera, sv. 1, str. 241; Biharu-l-envar, sv. 21, str. 174; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 358; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 4, str. 405.

[17] I'lamu-l-vera, sv. 1, str. 241; Biharu-l-envar, sv. 21, str. 174; Musnedu Ahmed ibn Hanbel, sv. 2, str. 218; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 359; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 4, str. 416.

[18] Sa'd ibn Ubada ibn Dilejm ibn Haris El-Hazredži, poglavar Hazredža, dao je prisegu Poslaniku, s.a.v.a., na drugoj ‘Akabi; jedan od časnih zapovjednika u džahilijetu i u islamu, bio je nazvan savršenim i prije islama zato što je znao pisanje, streljaštvo i plivanje. Nije dao prisegu Ebu Bekru i zato su ga teško pretukli na Sekifi; kad je Omer došao na vlast, on je napustio Medinu i krenuo prema Šamu, ali je u putu misteriozno umro, samo su rekli da ga je džin ubio!

[19] Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 2, str. 500.

[20]El-Megazi,sv. 2, str. 956-959; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 4, str. 400; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 271-272.