Oslobađanje Mekke

Oslobađanje Mekke[1]

Nakon bitke na Mu'ti snage u regionu su pokazale različite reakcije. Rimljani su se obradovali zbog povlačenja muslimana i njihovog neuspjeha da uđu u Šam.[2] Kurejšije su se također obradovali i probudila se u njima smjelost prema muslimanima pa su počeli kršiti sporazum o primirju remeteći sigurnost. Nahuškali su pleme Beni Bekr protiv Beni Huza'e, nakon što je pleme Beni Bekr ušlo u savezništvo s Kurejšijama, a Beni Huza'e s Poslanikom nakon primirja na Hudejbiji i pomogli ih u oružju. Tako je pleme Beni Bekr iznenada napalo Beni Huza’e i ubili su određeni broj njenih pripadnika koji su bili u svojim kućama, neki čak u molitvi. Ljudi iz plemena Huza'e su se onda obratili Božijem Poslaniku tražeći pomoć. Amr ibn Salim je pred Božijim Poslanikom u džamiji recitovanjem stihova predstavio kako je prekršen sporazum. To je dodirnulo Poslanika, s.a.v.a., pa je rekao: “'Amr ibn Salime, vi ste pomognuti.”

Kurejšije su shvatili i uočili svoja zlodjela pa ih je uhvatio strah i bojazan od muslimana te su se dogovorili da pošalju Ebu Sufijana u Medinu kako bi obnovio sporazum o primirju i tražio od Poslanika, s.a.v.a., produženje roka primirja.

Međutim, Božiji Poslanik, s.a.v.a., nije poslušao Ebu Sufijanov zahtjev i upitao ga je: “Da li se nešto desilo?” Ebu Sufijan je odgovorio: “Uječem se Bogu.” Poslanik, s.a.v.a., mu je rekao: “Mi smo pri našem roku i našem primirju.” Međutim, Ebu Sufijan se nije smirio i zadovoljio već je pokušao da dobije pouzdan zavjet i sigurnost od Allahovog Poslanika pa je pokušao naći posrednika koji bi mogao uticati na Poslanika. Svi su ga odbili ne obrativši pažnju na njega i njegove zahtjeve i nije mu preostalo ništa drugo do da se razočaran vrati u Mekku. Zbog ove promjene okolnosti stanje snaga mnogoboštva se otežalo. Kurejšije su se sad našli u situaciji da traže zaštitu svoje krvi i imovine jer je Poslanik, s.a.v.a., bio u stanju da osvoji Mekku s ljudima čiji broj se svakog dana povećavao i vjerom koja je svaki dan jačala, a prilika se ukazala kada su Kurejšije prekršili sporazum. Mekka je bila posljednji korak ka prostiranju prevlasti islama u cijelom Arabijskom poluotoku.

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je proglasio opću mobilizaciju i skupine muslimana su počele dolaziti odazivajući se njegovom pozivu. Spremio je vojsku od oko deset hiljada boraca trudeći se da sakrije svoje namjere i ciljeve osim od svojih najodabranijih. I molio je Allaha ovim riječima:

اللَّهُمَّ خُذِ الْعُيُونَ وَالأخْبَارَ‏ مِنْ قُرَيْشٍ حَتَّى نَأْتِيَهَا فِي بَلَدِهَا.

“Bože moj, spriječi uhode Kurejšija da im dostave vijesti sve dok ih ne iznenadimo.”

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je volio ostvariti brzu, očitu pobjedu bez prolijevanja i jedne kapi krvi primjenjujući taktiku iznenađenja. Međutim, vijest je procurila do čovjeka koji je popustio pred svojim osjećajima te je napisao Kurejšijama pismo obavještavajući ih o tome i poslao ga po jednoj ženi. Spuštena je Objava koja je obavijestila Poslanika, s.a.v.a., o tome pa je naredio Aliju i Zubejru da potraže ženu i vrate pismo. Ali ibn Ebu Talib je zbog čvrstog vjerovanja u Poslanika oduzeo pismo od žene nakon što je ona negirala da je kod nje.[3]

Kada je Poslanik, s.a.v.a., dobio pismo, okupio je muslimane u džamiju kako bi probudio njihove ambicije i upozorio na iznevjeru, s jedne, i objasnio važnost savladavanja osjećaja radi Božijeg zadovoljstva, s druge strane. Muslimani su stali gurati Hatiba ibn Ebu Belte'e, koji je napisao pismo, a koji se zakleo Allahom da nije imao namjeru iznevjeriti. Omer ibn Hattab se uzrujao i zatražio je od Poslanika da ga ubije. Poslanik, s.a.v.a., mu je na to rekao:

وَمَا يُدْرِيكَ‏ يَا عُمَرُ، لَعَلَّ اللهَ قَدِ اطَّلَعَ إِلَى عُصْبَةِ أَهْلِ بَدْرٍ وَقَالَ لَهُم: اعْمَلُوا ما شِئْتُم قَدْ غَفَرْتُ لَكُمْ.

“Šta znaš, Omere, možda je Svevišnji Allah pogledao na borce na Bedru i rekao im: “Radite šta želite doista sam vam Ja oprostio.””[4]

Pokret islamske vojske prema Mekki

Islamska vojska je deseti dan mjeseca ramazana krenula prema časnoj Mekki. Kada je stigla do mjesta zvanog El-Kudejd[5], Poslanik, s.a.v.a., je zatražio vode kako bi pred muslimanima prekinuo post pa je i njima naredio da prekinu post. Međutim, neki od njih su pokazali neposlušnost Poslaniku, s.a.v.a., ne prekinuvši post, na što se Poslanik, s.a.v.a., rasrdio i o njima rekao: “Oni su pravi griješnici” pa im ponovo naredio da prekinu post.[6]

Stigavši do Merru-z-zehran, Poslanik, s.a.v.a., je naredio muslimanima da se raziđu po pustinji i da svako zapali vatru. Na taj način je osvijetlio noć i to je izgledalo kao da su muslimani velika vojska pred kojom će snage Kurejšija nestati. To je zabrinulo Abbasa ibn Abdulmuttaliba, a on je bio posljednji muhadžir koji se pridružio Poslanikovoj povorci u području Džuhfe[7]. Krenuo je da potraži način da obavijesti Kurejšije da dođu da se predaju prije nego što vojska uđe u Mekku.

Odjednom je čuo Ebu Sufijanov glas kako razgovara s Budejlom ibn Verkā iznenađen takvom velikom silom na ulazima u Mekku pa mu je prišao. Ebu Sufijan se tresao od straha kada ga je Abbas obavijestio da je Poslanik, s.a.v.a., sa svojom vojskom došao da osvoji Mekku. Nije imao drugog izlaza do da u pratnji Abbasa krene da potraži zaštitu od Božijeg Poslanika. Poslanik, s.a.v.a., kao vrelo oprosta i milosti, nije škrtario u prihvatanju zaštite svog amidže Ebu Sufijanu pa rekao je Abbasu: “Idi, mi smo mu dali sigurnost sve dok ga sutra ne dovedeš kod mene.”

Ebu Sufijanova predaja

Kada je Ebu Sufijan sutradan stao pred Božijeg Poslanika, s.a.v.a., on ga je upitao:

وَيْلَكَ يَا أبَا سُفْيَانَ! ألَمْ‏ يَأنِ‏ لَكَ‏ أنْ تَعْلَمَ أنْ لَا إلَهَ إلَّا اللهُ؟

“Teško tebi, Ebu Sufijane, zar nije došlo vrijeme za tebe da priznaš da nema drugog božanstva osim Allaha?” Ebu Sufijan je odgovorio: “Neka žrtva za tebe budu moj otac i majka, koliko li si ti blag i plemenit i koliko li ti čuvaš rodbinske veze! Tako mi Boga, siguran sam, da je postojao pored Allaha neki drugi bog, doista bi mi donio neku korist.” Poslanik, s.a.v.a., ga je zatim upitao:

يَا أبَا سُفْيَان! الَمْ‏ يَأنِ‏ لَكَ‏ أنْ تَعْلَم أنِّى رَسُولُ اللهِ؟

“Ebu Sufijane, zar nije došlo vrijeme da prihvatiš da sam ja Allahov Poslanik?” i ovaj je ponovo odgovorio: “Neka žrtva za tebe budu moj otac i majka, koliko li si ti blag i plemenit i koliko li ti čuvaš rodbinske veze! Tako mi Boga, doista u mojoj duši još uvijek ima sumnje u vezi s tim.” Abbas je onda prišao da izvrši pritisak na Ebu Sufijana da primi islam rekavši mu: “Teško tebi, predaj se i posvjedoči da nema drugog božanstva osim Allaha i da je Muhammed Božiji Poslanik prije nego što budeš ubijen!” Iz straha od smrti Ebu Sufijan je posvjedočio oba šehadeta[8] i tako ušao u redove muslimana.

Nakon predaje Ebu Sufijana predali su se i ostali čelnici mnogobožaca. Međutim, Božiji Poslanik, s.a.v.a., je, vršeći psihički pritisak na Kurejšije kako bi se predali bez krvoprolića, rekao Abbasu:

يا عباسُ، احبِسْه بمَضِيقِ الوادي عِنْد حطيِمِ الجندِ حتَّى يمرَّ به جنودُ اللهِ فيراها.

“Abbase, zadrži ga u tjesnacu doline u podnožju sve dok ne prođe pored njega Allahova vojska da ih on vidi.”

Da bi proširio sigurnost i pouzdanje u milost islama i Božijeg Poslanika, s.a.v.a., i udovoljio Ebu Sufijanovom ponosu kako se ne bi uzoholio, Poslanik je rekao:

مَنْ‏ دَخَلَ‏ دَارَ أَبِي سُفْيَانَ فَهُوَ آمِنٌ وَمَنْ أَغْلَقَ بَابَهُ فَهُوَ آمِنٌ وَمنْ دَخَلَ الْمَسْجِدَ فَهُو آمِنٌ وَمَنْ أَلْقَى السِّلَاحَ فَهُوَ آمِنٌ.

“Ko uđe u Ebu Sufijanovu kuću, on je siguran, ko zatvori vrata svoje kuće, on je siguran. Ko uđe u Mesdžidu-l-haram siguran je, ko položi svoje oružje, on je siguran” i Božija vojska je počela prolaziti kroz tjesnac, dok je Abbas predstavljao različite jedinice koje su prolazile. Ebu Sufijan se zaprepastio pa rekao Abbasu: “Tako mi Boga, Ebu Fadle, vlast tvog bratića je postala velika.” Abbas mu je odgovorio: “Ebu Sufijane, doista je to vjerovjesništvo.” Ebu Sufijan se onda, malo oklijevajući, složio. Potom je krenuo prema Mekki kako bi upozorio stanovnike Mekke i razglasio Poslanikovu zaštitu.[9]

Ulazak u Mekku

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je izdao mudre naredbe o podjeli ulaza vojske u Mekku, naglašavajući da izbjegavaju borbu osim ako budu napadnuti, ali i naredio da se u svakom slučaju ubije određeni broj mnogobožaca, čak i ako ih zateknu da se drže za zastore Ka’be, zbog njihovih velikih zločina i neprijateljstava prema islamu i Poslaniku.

Čim su se ukazale mekanske kuće, Poslanikove, s.a.v.a., oči su se napunile suzama i pobdjednička islamska vojska je ušla s četiri strane u Mekku, prekrivajući je očitovanjem dostojanstva i pobjede. Božiji Poslanik, s.a.v.a., je ušao u Mekku oborene glave, veličajući Allaha i u znak zahvale Njemu zbog Njegove dobrote i blagodati što je Ummu-l-kura[10] (Mekka) potčinjena njegovom poslanstvu i vlasti nakon dugog napora i teškoća koje je on prertpio na putu uzdizanja Božije riječi.

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je odbio ući u kuću bilo kog stanovnika Mekke uprkos mnoštvu ponuda i nakon kratkog odmora učinio je gusul i uzjahao jahalicu izgovarajući tekbire koje su svi muslimani ponavljali, a glas je odjekivao planinama i dolinama u koje su bili pobjegli neki poglavari mnogoboštva iz straha od islama i njegove pobjede. Dok je činio tavaf oko Ka’be, pokazivao je na jedan po jedan kip poredan oko nje, govoreći:

﴿قُلْ‏ جاءَ الْحَقُ‏ وَزَهَقَ الْباطِلُ إِنَّ الْباطِلَ كانَ زَهُوقا﴾

“Ti reci: “Dođe Istina, a iščeze laž! Zbilja, laž iščezava!””[11] i taj kip bi tada padao na svoje lice.[12]

Potom je Poslanik, s.a.v.a., naredio Aliju da sjedne kako bi se popeo na njegova ramena. Međutim, Ali nije mogao podnijeti da Poslanik, s.a.v.a., bude na njegovim ramenima dok ruši kipove na Ka’bi pa se Ali popeo na ramena svog amidžića, Poslanika, i polomio kipove.[13] Potom je Poslanik, s.a.v.a., zatražio ključeve Ka’be, otvorio je, ušao i očistio je od svih slika. Onda je stao kod vrata Ka’be držeći govor velikoj skupini ljudi:

لا إِلهَ إِلَّا الله وَحدَهُ ، صَدَقَ وَعْدَهُ ، وَنَصَرَ عَبدَهُ ، وَأعَزَّ جُندَه وَهزَمَ الأحْزَابَ وَحْدَهُ، أَلا كُلُّ‏ مأْثَرةٍ من مآثِر الجاهلية أو دَمٍ أَو مالٍ يُدَّعى تَحتَ قَدميَّ إلَّا سِقايةَ الحاجِّ وسِدانةَ البيتِ‏.

“Nema božanstva osim Allaha, Jedinog Koji nema premca. Obistinio je Svoje obećanje, pomagao je Svom robu, ojaćao je Svoju vojsku, i porazio Sam sve stranke. Znajte da je svako slavno djelo iz džahilijetske tradicije, tvrdnja o nekoj krvi ili o nekoj imovini pod ovim mojim nogama, osim napajanja hadžija i održavanja Ka’be.” Potom je rekao:

يَا مَعشرَ قُريشٍ! إِنَّ اللهَ قَدْ أَذْهَبَ‏ عَنْكُمْ‏ نَخْوَةَ الْجَاهِلِيَّةِ وَتَعاظُمَهَا بِالآبَاءِ، النَّاسُ مِن آدَمَ وَآدَمُ خُلِقَ مِن تُرَابٍ، قال الله تعالى: ﴿يَـٰٓأَيُّهَا ٱلنَّاسُ إِنَّا خَلَقْنَـٰكُم مِّن ذَكَرٍ وَأُنثَىٰ وَجَعَلْنَـٰكُمْ شُعُوبًا وَقَبَآٮِٕلَ لِتَعَارَفُوٓاْ إِنَّ أَكْرَمَكُمْ عِندَ ٱللهِ أَتْقَٮٰكُمْ إِنَّ ٱللهَ عَلِيمٌ خَبِيرٌ﴾

“Narode Kurejša, Allah vas je oslobodio džahilijetkse oholosti i predislamskog veličanja predaka. Svi ljudi vuku porijeklo od Adema, a Adem je od zemlje.” Onda je citirao Božije riječi: O ljudi! Mi smo vas od muškarca i žene stvorili i plemenili i narodima vas učinili, da biste se upoznavali! Od vas je kod Allaha najplemenitiji onaj koji se Njega najviše boji! Allah sve zna i obaviješten je.[14] i upitao ih “O narode Kurejša, šta mislite šta ću ja sada učiniti s vama?” Odgovorili su: “Ti si plemeniti brat i sin plemenitog brata.” Poslanik, s.a.v.a., im je tad saopštio:

اذْهَبُوا فَأَنتُمُ الطُلَقَاءُ.

“Idite, vi ste oslobođeni.”

Potom se Bilal popeo na krov Ka’be kako bi proučio ezan za podne namaz. Muslimani su prvi namaz nakon pobjede klanjali za Poslanikom u Mesdžidu-l-haramu.[15]

Mušrike su obuzeli zbunjenost i čuđenje pomiješani sa strahom i oprezom. Ensarije su se pobojale da se možda Poslanik, s.a.v.a., neće vratiti s njima u Medinu kada su vidjeli njegovo suosjećanje sa stanovnicima Mekke. Moleći Allaha, Poslanik, s.a.v.a., je osjetio šta tišti ensarije pa im se okrenuo i rekao:

مَعَاذَ اللهِ، فالمَحْيَا مَحْيَاكُم والممَاتُ ممَاتُكُمْ.

“Utječem se Allahu! Moj život je vaš život i vaša smrt je moja smrt” ukazujući time na to da će Medina ostati glavni grad islama.[16]

Potom su ljudi počeli davati prisegu, a neki od muslimana su posredovali kod Poslanika, s.a.v.a., da oprosti onima čije prolijevanje krvi je bio proglasio dozvoljenim, pa je prihvatio i oprostio im.

I žene su došle da daju prisegu pa su stavile ruke u posudu s vodom, a i Poslanik, s.a.v.a., je stavio svoju ruku i obavezale su se da

﴿عَلَىٰٓ أَن لَّا يُشْرِكْنَ بِٱللهِ شَيْـًٔا وَلَا يَسْرِقْنَ وَلَا يَزْنِينَ وَلَا يَقْتُلْنَ أَوْلَـٰدَهُنَّ وَلَا يَأْتِينَ بِبُهْتَـٰنٍ يَفْتَرِينَهُ ۥ بَيْنَ أَيْدِيهِنَّ وَأَرْجُلِهِنَّ﴾

“neće nikoga Allahu pridruživati, da neće krasti, blud činiti, da neće djecu svoju ubijati, niti krivotvorstvo podmetati ni rukama ni nogama svojim.”[17] te da neće biti neposlušne prema Poslaniku, s.a.v.a., u činjenju dobra.

Poslanik, s.a.v.a., se rasrdio kada je pleme Huza'e diglo ruke na jednog od mnogobožaca usmrtivši ga pa je održao govor u kojem je rekao:

 إنَّ اللهَ حَرَّم مكةَ يومَ خلق السماواتِ والأرضَ، فهي حرامٌ بحرامِ اللهِ إلى يوم القيامةِ، لم يَحِلُّ لامرئٍ يُؤمِنُ بِاللهِ وَاليَومِ الآخِرِ أنْ يَسْفِكَ دَمًا أوْ أَنْ يعضدَ شَجَرًا.

“O ljudi, doista Allah je učinio Mekku svetom na dan kada je stvorio nebesa i Zemlju i ona je sveta do dana sudnjega. U njoj nije dozvoljeno čovjeku koji vjeruje u Allaha i drugi svijet da prolije nečiju krv ili da iščupa neko drvo.”[18] Potom je rekao: “Pa ako vam neko govori da je Božiji Poslanik, s.a.v.a., ratovao u njoj, recite, doista je to Allah učinio dozvoljenim svom Poslaniku, ali ne i vama, o Huza'e.”

Kurejšije su cijenili sve Poslanikove, s.a.v.a., stavove o Mekki i njenim stanovnicima kada je pokazao milost, velikodušnost, oprost, poštovanje i veličanje pa su se njihova srca okrenula prema njemu i islamu, sigurna i smirena.[19]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je slao svoje vojne jedinice oko Mekke da poruše preostale kipove i mjesta molitve mnogobožaca. Pogriješio je Halid ibn Velid kada je ubio određene ljude iz plemena Beni Džuzejme nakon što su se oni bili predali, osvetivši svog amidžu. Božiji Poslanik, s.a.v.a., se rasrdio saznavši za to i naredio je Imamu Aliju da uzme imovinu i da otplati krvarinu za ubijene. Potom je ustao, okrenuo se prema kibli, podigao ruke i rekao: “Bože moj, doista se ja ograđujem od onoga što je činio Halid ibn Velid.” Time su se smirila osjećanja Beni Džuzejme.[20]

---

[1] Mekka je oslobođena u mjesecu ramazanu osme godine po hidžri. Pogledati: Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 323; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 239.

[2] Šam: historijski Šam je područje današnje Sirije, Libana, Jordana i Palestine.

[3] Medžme'u-l-bejan, sv. 10, str. 468-469; Biharu-l-envar, sv. 21, str. 100-102; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 324-328; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 239-242.

[4] El-Megazi,sv. 2, str. 798; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 4, str. 399; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 328; Delailu-n-nubuvve, sv. 5, str. 17. Neki istraživači vjeruju da je ovaj hadis apokrifan. Vidi: Siretu-l-Mustafa, str. 579.

[5] Kudejd: jedno od najvećih riječnih korita u Hidžazu, područje na sjeveroistoku Mekke, a presijeca put Mekka – Medina, na 120 kilometru od Mekke. 

[6] El-Megazi,sv. 2, str. 802; Delailu-n-nubuvve, sv. 5, str. 25; Es-Siretu-l-halebijje, sv. 3, str. 77.

[7] Džuhfe: sjeverozapad Mekke, udaljeno 187 kilometara, mikat za Šam i Egipat. 

[8] Ovako je Ebu Sufjan preko svoje volje, samo jezikom, izgovorio šehadet nakon što se više od dvadeset godina nije libio upotrijebiti svako sredstvo protiv islama i Poslanika, s.a.v.a. On je kod sljedbenika Emevija veliki, pravedni ashab samo zato što je verbalno izgovorio šehadet, a Poslanik, s.a.v.a., nikad nije osjećao sigurnost od njega i zato ga je uvrstio među one čija se srca novcem pridobijaju. Mudro je rekao jedan mislilac da Ebu Džehl nije imao sreću da doživi oslobađanje Mekke, inače bi i on bio velikan ashaba! 

[9] El-Megazi,sv. 2, str. 816-820; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 4, str. 402-405; Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 330-332; Delailu-n-nubuvve, sv. 5, str. 32-35; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 244-246; Es-Siretu-l-halebijje, sv. 3, str. 78-81.

[10] Ovo ime za Mekku je spomenuto u časnom Kur'anu u suri El-En'am, 92. i suri Eš-Šura, 7. Mekka je nazvana Ummu-l-kura zato što se, po predajama, kopno počelo pojavljivati ispod Ka'be pa se odatle proširilo, pa Mekka dođe kao “majka” ostalih dijelova zemlje. 

[11] El-Isra, 81.

[12] El-Megazi,sv. 2, str. 825 i 831-832; Es-Siretu-l-halebijje, sv. 3, str. 83-86.

[13] El-Menakib – Ibn Šehr Ašub, sv. 2, str. 135; Biharu-l-envar, sv. 38, str. 76-77; Tarihu Bagdad, sv. 13, str. 304; Jenabi'u-l-mevedde, sv. 2, str. 303-304.

[14] El-Hudžurat, 13.

[15] El-Megazi,sv. 2, str. 834-836; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 4, str. 412-413.

[16] Tarihu Dimešk, sv., str. 71-72; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 4, str. 351.

[17] El-Mumtehine, 12.

[18] Tefsiru-l-Kumi,sv. 2, str. 364; Biharu-l-envar, sv. 21, str. 113.

[19] El-Megazi,sv. 2, str. 844-845.

[20] Emali-s-Saduk, str. 237-238; Emali-t-Tusi, str. 498; Biharu-l-envar, sv. 21, str. 142; Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 2, str. 148-148; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 255-256.