Govor imama Husejna poslije podne namaza u svratištu Šaraf

Govor imama Husejna poslije podne namaza u svratištu Šaraf

Karavan svjetlosti imama Husejna je nakon napuštanja svratišta Betnu Akabe stigao u svratište Šaraf, gdje je ubrzo po Imamovom dolasku stigao i Hurr ibn Jezid Rijahi na čelu s hiljadu ratnika, zadužen da spriječi kretanje Imamovog karavana. U ovom svratištu imam Husejn je u dva navrata držeći kratke govore objasnio Hurru i njegovim vojnicima svoj stav, stanje Umejada i razlog svog putovanja.

Milost Fatiminog sina

Prije analize ova dva govora prvo ćemo obratiti pažnju na Imamov odnos prema Hurru i njegovoj vojsci što je najbolji pokazatelj milosti Fatiminog, s.a., sina i pouka svim vođama svijeta i predvodnicima revolucija i ustanaka.

Nakon dolaska do mjesta Šaraf, Imam, s.a., je naredio da mladići prije izlaska sunca odu do Eufrata i donesu vode u količini većoj od uobičajene, za potebe u šatorima. Prije podne tog dana, po velikoj vrućini, Hurr ibn Jezid je na čelu hiljadu naoružanih ljudi došao u to mjesto. Pošto je Husejn ibn Ali, s.a., zapazio umor među ožednjelim i od puta zaprašenim Hurrovim vojnicima, svojim prijateljima je naložio da njih i njihove konje napoje vodom i da, kao i obično, pristigle putnike poprskaju vodom. Njegovi prijatelji su postupili po njegovom naređenju: ljudima su dali vode da piju, a nasuli su je i u posude i odnijeli pred konje te ih poprskali po grivama i nogama.

Jedan od Hurrovih vojnika po imenu Ali ibn Tam'an Muharebi priča: “Usljed velikog zamora i žestine žeđi ja sam kao posljednji vojnik uspio da stignem u mjesto Šaraf, mjesto logorovanja vojske. Pošto su tada svi Husejnovi prijatelji bili zauzeti napajanjem vojnika, niko nije obratio pažnju na mene. Tada me je između šatora primijetio čovjek lijepe vanjštine i lica i požurio da mi pomogne – radilo se upravo o Husejnu ibn Aliju. Noseći mješinu s vodom stigao je do mene i rekao: ‘Polegni svoju kamilu!’”

Ibn Tam'an nastavlja: “Nisam poznavao dijalekt Hidžaza i pošto nisam shvatio šta kaže, on je (meni razumljivo) rekao: ‘Polegni kamilu.’ Polegao sam onda kamilu i počeo da pijem vodu.”

Obavljanje namaza

Nakon lijepog dočeka, primanja neprijateljske vojske i kratkog odmora nastupilo je vrijeme podne namaza. Imam Husejn je svom mujezinu Hadždžadžu ibn Mesruku rekao: “Prouči ezan, neka ti se Allah smiluje, i prouči ikamet za namaz pa da klanjamo.” Kada je Hadždžadž proučio ezan, imam je upitao Hurra: “Hoćeš li klanjati s nama ili odvojeno sa svojom vojskom?” Hurr je odgovorio da će klanjati s njima zajedno i Imam je stao ispred svojih prijatelja, a Hurr i njegovi vojnici su stali iza njih.

Govor imama Husejna

Nakon namaza Husejn, s.a., naslanjajući se na svoju sablju, odjeven u skromnu košulju i ogrtač, obratio se prisutnima:

“Ljudi, doista je ovo upotpunjenje dokaza protiv vas i izvršenje obaveze pred Bogom. Doista nisam krenuo prema vama sve dok nisu mi stigla vaša pisma i vaši me izaslanici pozvali: ‘Dođi nam, jer doista mi nemamo svog predvodnika. Nadamo se da će nas Svevišnji Allah posredstvom tebe okupiti na Uputi.’ Ako ste još pri istom stavu – evo, ja sam vam došao pa dajte mi obećanje i zavjet u koji se mogu pouzdati, ali ukoliko vam je moj dolazak mrzak, ja se vraćam odakle sam i došao.”[1]

أَيُّها النَّاسُ، إِنَّها مَعْذِرةٌ إِلَى اللهِ وَ إِلَيكُم، إِنِّي لَمْ آتِكُم حَتَّى أَتَتْنِي كُتُبُكُمْ وَ رُسُلُكُم أَنْ أَقْدِمْ إِلينَا، فَليسَ لَنا إِمَامٌ لَعَلّ اللهَ أَنْ يَجْعَلَنَا بِكَ عَلَى الهُدَى، فَقَد جِئْتُكُم، فَإِنْ تُعْطُونِي مَا أَطْمَئِنُّ إَلَيهِ مِنْ عُهُودِكُم أَقْدِمُ مِصْرَكُم، وَ إِنْ لم تَفعَلُوا أَوْ كُنتُم لِمَقدِمِي كَارِهِينَ انْصَرفْتُ عَنكُم إِلَى المَكَانِ الّذِي أَقْبَلْتُ مِنْهُ

فسَكَتُوا وَ قَالُوا لِلمُؤَذِّنِ: أَقِمْ، فَأَقَامَ، وَ قَالَ الحُسَينُ لِلحُرِّ: أَ تُرِيدُ أَنْ تُصَلِّيَ أَنتَ بِأَصحَابِكَ؟ فقَالَ: بَلْ صَلِّ أَنتَ وَ نُصَلِّي بِصَلاتِكَ. فَصَلَّى بِهِمُ الحُسَينُ

Hurrovi vojnici su na Imamove riječi samo šutili i nisu izražavali ni negiranje ni odobravanje.

[1] Tarihe Taberi, sv. 7, str. 297 i 298; El-Kamil fi-t-tarih, sv. 3, str. 280; El-Iršad, str. 224 i 225; Mektelu-l-Husejn, str. 231 i 232.