Odgovor Tirimmahu ibn Adiju i njegovim prijateljima
Odgovor Tirimmahu ibn Adiju i njegovim prijateljima
Taberi prenosi da su četverica, Amr ibn Halid, Sa'd, Medžme’ i Nafi’ ibn Hilal s Tirimmahom ibn Adijem iz Kufe krenuli i u svratištu Uzejbu-l-hidžanat se susreli s imamom Husejnom. U toku razgovora su rekli: “Sine Allahovog Poslanika, Tirimmah nam je u putu stalno ponavljao ove stihove i pjevao ih umjesto pjesme goniča deve:
Moja devo, ne ljuti se što te bičem tjeram, gonim.
Prije zore, brzo, brže, odvedi me snima mojim.
Svog najboljeg gospodara, jahača svog i putnika,
odvedi do spasa svoga, odvedi me do čovjeka,
poglavara po svom rodu, plemenitog po prirodi,
vođi svijeta i ummeta, slobodnom, širokih grudi,
koga Allah na Dunjaluk dovede sa jednim ciljem,
da djelima svojim narod obasipa svojim miljem.
Čuvao ga Allah lošeg, od početka njeg'va vijeka,
preko kratkog života mu, pa do ljudi pamtivijeka.”[1]
Kada su recitovali Tirimmahove stihove kojima se izražavala njegova velika čežnja da se susretne s imamom Husejnom, Imam je rekao:
“Tako mi Allaha, doista se nadam da će biti najbolje ono što je Svevišnji Allah odredio za nas, bez obzira na to hoćemo li biti ubijeni ili pobjednici.”
Potom je Imam upitao za stanje i mišljenje ljudi u Kufi pa su ga izvijestili:
“Sine Allahovog Poslanika, što se tiče velikana i čelnika Kufskih plemena, oni su dobili najveći mito od Ibn Zijada, a što se tiče običnih ljudi, njihova srca su s vama, ali sablje su im protiv vas.”
Onda su obavijestili Imama o sudbini koja je zadesila njegovog izaslanika Kajsa ibn Mushira es-Sajdavija. Čuvši tu žalosnu vijest, Imam je proučio časni ajet:
Među vjernicima ima ljudi koji ispunjavaju zavjet dat Allahu! Pa ih ima koji su poginuli, a i onih koji to očekuju, i nimalo se promijenili nisu. (El-Ahzab, 23) i dodao: “Bože, podari i nama i njima Džennet, sastavi i nas i njih u boravištu Tvoje milosti i podari nam najbolje Tvoje sačuvane nagrade.”
Tada je Tirimmah počeo govoriti:
“Sine Allahovog Poslanika, pri izlasku iz Kufe izvan grada vidio sam veliki broj ljudi i kada sam ih upitao za razlog njihovog okupljanja, rekli su mi da su se spremili za borbu protiv Husejna ibn Alija. Sine Allahovog Poslanika, vrati se s ovog puta, jer nisam siguran da će ti ijedan čovjek iz Kufe priteći u pomoć, a ako se samo oni okupljeni, koje sam vidio, budu borili protiv tebe, to će biti dovoljno da te poraze. Svakim danom i časom koji prođe sve veći i veći broj ljudi se okuplja i sve više opreme i oružja spremaju.” Onda je predložio: “Sine Allahovog Poslanika, mislim da je bolje da vi sa mnom odete prema Ahbau, gdje se nalazi moje pleme Tajj. To je područje u podnožju visokih planina i toliko je zaštićeno i udaljeno od domašaja neprijatelja da je u prošlosti moje pleme moglo pružiti otpor vladaru Assanu i svih drugim, i bijelim i crnim ljudima. Zbog posebnog geografskog položaja neprijatelj nikada nije uspio stići do tog mjesta. Pored toga, ako se tu zadržiš samo deset dana, svi pripadnici plemena Tajj, i konjanici i pješadija, priteći će ti u pomoć. Ja vam obećavam da će se dvadeset hiljada hrabrih boraca iz mog plemena spremiti da vam pomogne i da će se ispred vas boriti protiv neprijatelja sve dok ne bude ostvaren tvoj cilj.”
Imam Husejn mu je ovako odgovorio:
“Neka Svevišnji Allah nagradi najboljom nagradom i tebe i pripadnike tvog plemena”, a potom dodao: “Doista je između nas i naroda Kufe sklopljen dogovor i zavjet i zbog toga ne možemo odustati sve dok ne vidimo gdje će se na kraju to završiti.”
فَلمَّا انْتَهُوا إِلَى الحُسينِ أَنشَدُوهُ هَذِه الأَبْيَاتِ، فَقَالَ: أَمَا وَ اللهِ، إِنِّي لَأَرجُو أَن يَكُونَ خَيرًا مَا أَرَادَ اللهُ بِنَا، قُتِلْنَا أَم ظَفَرْنَا، ثُمَّ قَالَ لَهُمُ الحُسَينُ: أَخْبِرُونِي خَبَرَ النَّاسِ وَرَاءَكُم، فَقالَ لَهُ مَجْمَعٌ بنُ عَبدِ اللهِ العَائِذِيّ، وَ هُو أَحَدُ النَّفَر الأَربَعَةِ الَّذِينَ جَاءُوهُ: أَمَّا أَشْرَافُ النَّاسِ فَقَد أُعْظِمَت رَشْوَتُهُم، و مُلِئَت غَرائِرُهُم، يُستَمَالُ وُدُّهُم، وَ يُستَخْلَصُ بِهِ نَصِيحَتُهُم، فَهُم إِلْبٌ وَاحِدٌ عَليكَ، وَ أَمَّا سَائرُ النَّاسِ بَعدُ، فَإِنَّ أَفئدَتَهُم تَهوَى إِلَيكَ، وَ سُيُوفُهُم غَدًا مَشهُورَةٌ عَلَيكَ، قَالَ: أَخْبِرُونِي، فَهَل لَكُم بِرَسُولي إِلَيكُم؟ قَالُوا: مَنْ هُوَ؟ قَالَ: قَيسٌ بنُ مُسْهِرٍ الصَّيْدَاوِيّ، فَقَالُوا: نَعَم، أَخَذَهُ الحُصَينُ بنُ تَمِيمٍ فَبعَثَ بِهِ إِلَى ابنِ زِيادٍ، فَأَمَرَهُ ابنُ زِيادٍ أَنْ يَلعَنَكَ و يَلْعَنَ أَبَاكَ، فَصَلَّى عَلَيكَ وَ عَلى أَبِيكَ، وَ لَعَنَ ابنَ زِيادٍ و أَبَاهُ، وَ دَعَا إِلى نُصْرَتِكَ، و أَخْبَرَهُم بِقُدُومِكَ، فَأَمَرَ بِهِ ابنُ زيادٍ فَأُلْقِيَ مِن طِمَارِ القَصْرِ، فَتَرقْرَقَتْ عَينَا حُسَينٍ، عَلَيهِ السَّلامُ وَ لَم يَمْلِكْ دَمْعَهُ، ثُمَّ قَالَ: مِنۡهُم مَّن قَضَىٰ نَحۡبَهُ ۥ وَمِنۡہُم مَّن يَنتَظِرُۖ وَمَا بَدَّلُواْ تَبۡدِيلاً۬ ، اَللَّهُمَّ اجْعَلْ لَنَا وَ لَهُمُ الجَنَّةَ نُزُلًا، وَ اجْمَعْ بَينَنَا وَ بَينَهُمْ فِي مُستَقَرٍّ مِن رَحْمَتِكَ، وَ رَغَائِبِ مَذْخُورِ ثَوَابِكِ
… إِنَّ بَينَنَا وَ بَينَ القَومِ عَهْدًا وَ مِيثَاقًا، وَ لَسْنَا نَقْدِرُ عَلَى الانْصِرَافِ حَتَّى تَتَصَرَّفَ بِنَا وَ بِهِمُ الأُمُورُ فِي عَاقِبَةٍ
Kada je Tirimmah vidio čvrstinu Imamove odluke, zatražio je dozvolu samo da ode da dostavi opskrbu svojoj porodici u Kufi i da se onda što prije vrati u ispomoć Imamu. Imam mu je dopustio i on je žurno otišao do Kufe. U povratku, prije Kerbele saznao je za pogibiju imama Husejna i njegovih prijatelja.
Jačanje ljudskih vrijednosti
Ovaj Imamov govor, kao i ostali njegovi govori, isprepleten je važnim i prelijepim uputama od kojih ćemo ukazati na jednu.
Ko god uđe na bojno polje i stane naspram neprijatelja, želi da ga pobijedi ili bar oslabi. Imam Husejn nije izuzetak iz tog općeg pravila, ali poraz i pobjeda s gledišta imama Husejna imaju svoje posebno značenje i dimenziju koje drugi ne mogu ni zamisliti. Upravo zbog ove činjenice nastale su različite interpretacije, tumačenja i shvatanja Imamovog ustanka. Pobjeda s gledišta imama Husejna znači izvršenje jedne božanske dužnosti, okončanje jedne šerijatske odgovornosti i jačanje ljudskih vrijednosti, bez obzira na to hoće li na ovom putu postići i vanjsku pobjedu, koja je cilj u svim ratovima i borbama, ili ne. Zato kada je Tirimmah ibn Adi, jedan od sljedbenika i onih koji vole Poslanikovu porodicu, obavijestio imama Husejna o stanju u Kufi pa predvidio njegov poraz i predložio mu izlaz u nastaloj situaciji, imam Husejn, s.a., pored moljenja Allaha da ga pridruži ostalim šehidima u vječnom Džennetu u obilju Božije milosti i Njegove nagrade te da mu podari poseban položaj kod Sebe, skreće Tirimmahovu pažnju na jednu vrlo važnu stvar, a to je božanska odgovornost i jačanje ljudske vrijednosti pa kaže da je on preko više pisama i susreta s izaslanicima Kufljana s njima sklopio dogovor i zavjet, dao im obećanje da će krenuti prema njima i preuzeti odgovornost vođstva u njihovoj uputi, a i oni su obećali da neće štediti nikakvu pomoć ni podršku. Zato on ostaje pri svom obećanju čak i ako na tom putu susretne svakojake opasnosti, a na Kufljanima je hoće li ispoštovati svoj zavjet ili ne. Ovo je jedna od odlika vjerskog poglavara i vođe koja ga razdvaja od političkih vođa.
[1] Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 172.
