Imamovi prijatelji, jedan za drugim ginu
Imamovi prijatelji, jedan za drugim ginu
Hanzale ibn Es'ad eš-Šebami (u nekim izvorima zabilježeno je Šami) došao je i stao pred imama Husejna, okrenuo se prema neprijatelju i glasno im zaprijetio ajetima:
O, narode moj, bojim se da i vas ne stigne ono što je stiglo narode koji su se protiv poslanika bili urotili, kao što je to bilo s Nuhovim narodom i Adom i Semudom i onima poslije njih, a Allah nije nepravedan prema robovima svojim. O, narode moj, plašim se šta će biti s vama na Dan kada budete jedni druge dozivali, na Dan kada budete uzmičući bježali, kada vas od Allaha neće moći niko odbraniti, a onoga koga Allah u zabludi ostavi, toga niko neće uputiti. (El-Mu'min, 30-33) O, ljudi, odustanite od ubijanja Husejna jer izazivate žestoku kaznu. A sigurno neće uspjeti onaj koji laži iznosi. (Ta-Ha, 61)
Imam mu je odgovorio:
“O, sine Es'adov, neka je Božija milost na tebe. Oni su zaslužili kaznu kad su odbili prihvatiti tvoje riječi i digli se da proliju tvoju i krv tvojih prijatelja. Kako ne bi bili kažnjavani, kad su već poubijali tvoju čestitu braću?”
Hanzale je rekao:
“Istinu si rekao, neka mi je duša žrtva za tebe. Ti si upućeniji i dostojniji od mene. Dozvoljavaš li da i ja krenem prema Drugom svijetu i da se pridružim svojoj braći?”
Imam je rekao:
“Idi prema svijetu koji jeste bolji od ovog i onoga što je u njemu. Idi ka svijetu koji nema kraja.”[1]
Onda se Hanzale ovim riječima poselamio s Husejnom:
“Neka je selam na tebe, o, Ebu Abdullah. Neka je Božiji salavat i milost na tebe i tvoju porodicu. Neka i nas i vas Svevišnji Allah udruži u Džennetu.” Imam je rekao: “Amin, amin.” Hanzale je zatim ponovio selam na njega i njegovu porodicu i proučio salavate, otišao naprijed, borio se i pao kao šehid.[2]
Potom su i ona dva mladića iz Džabirove porodice prišli i obraćajući se imamu Husejnu ovako se poselamili:
“Selam na tebe, sine Božijeg Poslanika.” Imam je odgovorio: “Neka je Božiji selam i milost na vas.” I njih dvojica su otišli u borbu i postali šehidi.[3]
Jedan od prijatelja imama Husejna, koji se zvao Abis ibn ebi Šubejb eš-Šakiri, spremao se za boj zajedno s mladićem po imenu Ševzeb, koji je prije bio sluga njegove porodice, i upitao ga: “Šta ti namjeravaš činiti?” Ševzeb mu je odgovorio: “Imam namjeru da se uz tebe borim pred sinom Poslanikove kćeri dok ne budem ubijen.”
Abis mu je potvrdio: “Nisam drugačije ni očekivao od tebe. Sada, radi posljednjeg pozdrava, stani pred Ebu Abdullaha da i tebe, kao i ostale svoje prijatelje, uruči Bogu. I ja te uručujem Bogu. Uistinu, u ovom času, da mi je neko dostojniji od tebe bio za Husejna, volio bih da je istupio da ga ja uručim, jer danas je dan u kojem trebamo svim mogućim sredstvima da postignemo Božiju nagradu, a od danas pa nadalje neće biti prilike za djela već samo polaganje računa.”
Ševzeb je onda prišao imamu Husejnu, dobio dozvolu, otišao u borbu i nakon nekog vremena borbe postao šehid. Zatim je i sam Abis ibn ebi Šubejb prišao imamu Husejnu:
“O, Ebu Abdullah, tako mi Boga, na zemlji ni izdaleka ni izbliza mi niko nije draži i miliji od tebe. Da sam mogao udaljiti smrt od tebe nečim dražim od duše i krvi, to bih i uradio. Mir neka je na tebe, o, Ebu Abdullah (Husejn). Svjedočim da sam ja na tvom ispravnom putu i ispravnom putu tvoga oca…”,
pa je sa sabljom u ruci krenuo prema neprijatelju. Ožiljak zadobijen sabljom, koji je imao otprije, vidio mu se na čelu. Rabi’ ibn Temim el-Hemdani pričao je o ovome:
“Kada sam vidio da prilazi, prepoznao sam ga jer sam ga viđao u mnogim ratovima i znao sam da je bio jedan od najhrabrijih ljudi svoga vremena pa sam vrisnuo: ‘O, ljudi, ovo je lav nad lavovima, sin Ebi Šubejbov. Neka niko ne izlazi u borbu s njim.’
Abis je na to glasno viknuo tražeći protivnika s kojim će se boriti: ‘Zar nema niko ko će se boriti sa mnom?’ Omer ibn Sa'd je onda naredio da ga gađaju i kamenje se sa svih strana sručilo na njega. Kada je to vidio, on je skinuo svoj štit i oklop, bacio ga na zemlju i krenuo prema ljudima. Tako mi Boga, dvjesto ljudi je pred njim bježalo.” Naposlijetku, opkolili su ga sa svih strana i ubili.[4]
Rabi’ dalje priča:
“Vidio sam veliki broj ratnika kako vuku, svako na svoju stranu, njegovu glavu i svaki od njih govori da ga je on ubio. Tako su, svađajući se, došli do Omera ibn Sa'da. On je svađu ovako okončao: ‘Nemojte se svađati. Tako mi Boga, njega nije usmrtilo jedno koplje.’”[5]
Imamovi prijatelji su, jedan za drugim, izlazili, tražili dozvolu i odlazili u rat dok ne bi postali šehidi. Neki od njih bili su: Amr ibn Halid, Sa'd ibn Hanzale, Abdurrahman ibn Abdullah el-Jezeni, Kurreh ibn ebi Kurreh, Omer ibn Muta’, Enis ibn Ma'kil, ibn Masruk, Džunade ibn el-Hars, Amr ibn Džunade…
[1]Taberi, sv. 5, str. 443; El-Luhuf, str. 110.
[2]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 199; Taberi, sv. 5, str. 444; El-Kamil, sv. 4, str. 73.
[3]Ibid.
[4]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 198.
[5]Ibn Kesir, sv. 8, str. 186; Taberi, sv. 5, str. 444; El-Kamil, sv. 4, str. 74.
