Nafi’ ibn Hilal gine

Nafi’ ibn Hilal gine

 

Nafi’ ibn Hilal el-Džemeli (u nekim predajama je El-Bedželi), jedan od prijatelja imama Husejna, pisao je svoje ime na zatrovani vrh svoje strijele i recitovanjem ratnih stihova gađao neprijatelje. Kad mu je nestalo strijela, uzeo je sablju i počeo se boriti uz ratne pjesme:

Evo mlađan stigoh iz Jemena,

s istim dinom Alija, Husejna,

stadoh ovdje, želja mi je jaka,

život dati za ta dva prvaka.

 Ubio je trinaest, a po drugoj predaji dvanaest vojnika. Tako hrabro se borio da mu niko nije smio prići. Neprijateljski komandanti su vikali da niko ne smije sam da istupi u borbu s njim.

Na kraju su mu uspjeli odsjeći ruke i zarobiti ga. Odveli su ga kod Omera ibn Sa'da, koji ga je upitao:

“Teško tebi, Nafi’, šta si uradio sa sobom?” Nafi’ mu je, dok mu je krv lila niz lice i bradu, odgovorio: “Moj Gospodar zna zašto sam to uradio. Tako mi Boga, ubio sam dvanaestericu vaših, pored velikog broja koje sam ranio, i ne kajem se za ono što sam uradio. Boga mi, da mi nisu odsječene ruke, nikad me ne biste mogli zarobiti.”

Šimr je zatražio: “O, komandante, ubij ga!” Omer ibn Sa'd mu je uzvratio: “Ti si ga uhvatio i doveo. Ako želiš, ti ga ubij,” i Šimr je izvukao sablju, a Nafi’ mu se obratio:

“Tako mi Boga, da si bio od muslimana, jako bi te puno koštalo da ideš u susret Gospodaru, a odgovoran si za našu krv. Neka je hvala Allahu koji je učinio da naša smrt bude od ruke najgoreg Njegovog stvorenja” i Šimr ga ubi.[1]

Šimr je nakon toga izašao i počeo novi napad. Otpočela je žestoka borba. Kada su Husejnovi prijatelji vidjeli da su neprijatelji toliko brojni da oni više ne mogu braniti Imama, počeli su se takmičiti barem da budu ubijeni pred njim. I zaista, pred Imamovim očima su jedan po jedan ispili pehar šehadeta.[2]

Dva mladića iz plemena Beni Gifar, po imenima Abdullah i Abdurrahman, sinovi ‘Azreh, došli su do imama Husejna i tražili dozvolu:

“Vidimo da se neprijatelj jako približio. Želimo da im ne dozvolimo da se više primaknu, da te branimo i da budemo ubijeni pred tobom.”

Imam Husejn im je ljubazno odgovorio: “Dođite bliže, dragi moji.” Onda su prišli Imamu i počeli se boriti braneći ga.[3]

I ostali Imamovi prijatelji su dolazili, jedan po jedan ili po dvojica, i pred njim otpočinjali borbu i odbranu. On je učio dovu za njih:

“Bog vas nagradio nagradom dobročinitelja.” Poselamio bi ih, a oni su se borili sve dok ne bi poginuli.[4]

Još dva mladića iz Džabirove porodice, po imenima Sejf ibn el-Haris i Malik ibn Abd, koji su bili amidžići i s majčine strane braća, sa suzama u očima su došli do imama Husejna. Imam ih je pitao: “Bratići moji, zašto plačete? Tako mi Boga, vidim da ćete još za jedan sat biti radosni.”

Odgovorili su: “Neka Allah učini naše duše žrtvom za tebe. Ne, tako nam Boga, ne plačemo radi sebe. Plačemo radi tebe jer vidimo da te neprijatelj opkolio, a mi te ne možemo braniti i udaljiti ih.” Imam Husejn je rekao:

“Neka vam Allah podari najbolju nagradu bogobojaznih što se ovako brinete za nas i svojim životima slijedite mene.”[5]

 

---

[1]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 198; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 185; Taberi, sv. 5, str. 443; El-Kamil, sv. 4, str. 73.

[2]Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 198; Taberi, sv. 5, str. 443; El-Kamil, sv. 4, str. 73; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 185; El-Luhuf, str. 111.

[3]Ibn Kesir, sv. 8, str. 185; Taberi, sv. 5, str. 443; El-Kamil, sv. 4, str. 73.

[4]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 186.

[5]Taberi, sv. 5, str. 443; El-Kamil, sv. 4, str. 72.