Izvanredna hrabrost
Izvanredna hrabrost
Svevišnji Allah kaže:
الَّذِينَ يُبَلِّغُونَ رِسَـٰلَـٰتِ اللَّهِ وَيَخْشَوْنَهُ ۥ وَلَا يَخْشَوْنَ أَحَدًا إِلَّا ٱللَّهَ وَكَفَىٰ بِاللَّهِ حَسِيبًا
Za one koji su dostavljali Allahove poslanice, i od Njega strepjeli i nisu se bojali osim Njega nikog drugoga. A dosta je da će se pred Allahom račun sviđati.[1]
Od Imama Alija Ebu Taliba, a.s., pred kojim su svi arapski junaci pokorno oborili glave, prenosi se sljedeće:
كُنّا إِذا احْمرَّ الْبأسُ وَلَقِيَ الْقومُ القَومَ اتَّقَينَا بِرسُولِ اللهِ (صَلَّى اللهُ عَلَيهِ وَآلهِ) فَما يَكُونُ أَحدٌ أَدنَى مِنَ الْقَومِ مِنْهُ.
“Kad god bi borba otežala i vojske se našle jedna naspram druge, mi smo tražili utočište kod Allahovog Poslanika. U tim trenucima niko nije bio bliže neprijatelju od njega.”[2]
Na dan Uhuda ljudi su se bili razišli i Poslanik, s.a.v.a., je ostao sam. Mikdad je opisujući ustrajnost plemenitog Poslanika, s.a.v.a., rekao: “Tako mi Boga Koji je s istinom poslao njega kao poslanika, ja na tom bojištu nisam vidio da se on povlači niti jedan pedalj. On je bio prsa u prsa s neprijateljem. Ponekad bi grupa njegovih prijatelja prilazila pa se razilazila, a vidio sam i da je stajao i svojim lukom odapinjao strijele ili gađao kamenjem, sve dok se obje strane nisu počele gađati kamenjem.”[3]
[1] El-Ahzab, 39.
[2] Fedailu-l-hamse mine-s-sihahi-s-sitte, sv. 1, str. 138.
[3] El-Megazi, El-Vakidi, sv. 1, str. 239-240.
