Kurejšije odbijaju pokoriti se glasu istine

Kurejšije odbijaju pokoriti se glasu istine

Kurejšije su mislili da će svojim lukavstvom moći odvratiti Božijeg Poslanika, s.a.v.a., od njegove misije, jer im je postalo očito da se ljudi odazivaju njegovom časnom pozivu. Zato je Utbe ibn Rabie na zboru čelnika Kurejšija predložio da on pokuša da ode do Poslanika, s.a.v.a., i razgovara s njim, ne bi li ovaj odustao od svog poziva. Kada je došao kod njega, zatekao ga je kako sjedi u Mesdžidu-l-haramu. Onda je počeo hvaliti i njega i njegov položaj u Kurejšu, a zatim je iznio svoje ponude. Poslanik, s.a.v.a., je samo šutio i slušao. Utbe mu je rekao: “Bratiću moj, ako za ovu vjeru koju tumačiš želiš u zalog bogatstvo, mi ćemo ti ga od svog imetka sakupiti pa ćeš biti najbogatiji među nama. Ako želiš poglavarstvo nad nama, proglasit ćemo te našim poglavarom i ništa bez tvog znanja nećemo činiti. Ako želiš vlast, postavit ćemo te za našeg vladara. Ako sve ovo što ti se događa i što ti se pričinjava ne možeš od sebe otkloniti, potražit ćemo ti liječnika i nećemo žaliti da mu damo silan novac samo da nam ti ozdraviš…” Poslanik, s.a.v.a., ga je upitao: “Jesi li završio, Ebu Velide?” On je odgovorio da jeste i Poslanik, s.a.v.a., mu je onda rekao: “Dobro me slušaj!” Potom je počeo učiti:

حمٓ تَنزِيلٌ مِّنَ الرَّحْمَـٰنِ الرَّحِيمِ كِتَـٰبٌ فُصِّلَتْ ءَايَـٰتُهُ ۥ قُرْءَانًا عَرَبِيًّا لِّقَوْمٍ يَعْلَمُونَ بَشِيرًا وَنَذِيرًا فَأَعْرَضَ أَكْثَرُهُمْ فَهُمْ لَا يَسْمَعُونَ وَقَالُواْ قُلُوبُنَا فِىٓ أَكِنَّةٍ مِّمَّا تَدْعُونَآ إِلَيْهِ …

Ha mim. Objava je od Svemilosnog, Samilosnog, Knjiga čiji su ajeti pomno objašnjeni, Kur'an na arapskom za ljude koji znaju, obveselitelj i opominjatelj! Pa se opet većina njih okreće i neće ni da čuje i veli: Srca su naša pod koprenama za ono čemu nas ti pozivaš, …[1]

Poslanik, s.a.v.a., je nastavio učiti ajete iz ove časne sure, a Utbe, oduševljen onim što je čuo, ruke je stavio na leđa, naslonio se i samo slušao. Potom se Poslanik, s.a.v.a., pri učenju ajeta za sedždu spustio na sedždu. Kada je ustao, rekao je: “Čuo si, Ebu Velide, evo i tebe i Objave.” Utbe nije imao nikakvog odgovora, samo je ustao i otišao svojim prijateljima, sjeo kod njih pa im rekao: “Tako mi Boga, čuo sam riječi kojima slične nisam čuo. Tako mi Boga, nisu to bili stihovi pjesnika, niti rečenice čarobnjaka, a ni mumljanje vrača. Narode, Kurejševići, budite mi pokorni, i njegovu vjeru prepustite meni. Ostavite ovog čovjeka samoga sebi i klonite ga se.”

Ali kako da se mrtvo srce odazove? Rekli su: “Tako nam Allaha, Ebu Velide, svojim jezikom te je začarao.” On im je odgovorio: “Ovo je moje mišljenje o njemu, a vi radite šta hoćete.”[2]

[1] Fussilet, 1-5.

[2] Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 1, str. 293-294; Tarihu Dimešk, sv. 38, str. 244-245; Tefsiru Ibn Kesir, sv. 4, str. 98-99.