Poslanikovo, s.a.v.a., iseljenje u Medinu – Hidžra

Poslanikovo, s.a.v.a., iseljenje u Medinu

Hidžra u Jesrib

Da bi se pokret Poslanice usavršio i njeni željeni božanski ciljevi ostvarili, trebale su mu pomoć i potpora snaga dobra i oni koji su toliko uvjereni u nju da joj daju prednost nad sobom i uvijek su spremni za žrtvovanje, pored neophodne zaštite od zastranjenja.

Ali ibn Ebu Talib, a.s., bio je prvi od takvih. Njemu je Allahov Poslanik, s.a.v.a., rekao:

يَا عَلِيُّ، إِنَّ قُرَيْشًا اجْتَمَعَتْ‏ عَلَى‏ الْمَكْرِ بِي وَ قَتْلِي وَ إِنَّهُ أُوحِيَ إِلَيَّ عَنْ رَبِّي،‏ عَزَّ وَ جَلَّ، أَنْ أَهْجُرَ دَارَ قَوْمِي وَ أَنْ أَنْطَلِقَ‏ إِلَى غَارِ ثَوْرٍ تَحْتَ لَيْلَتِي وَ أَنَّهُ أَمَرَنِي أَنْ آمُرَكَ بِالْمَبِيتِ عَلَى ضِجَاعِي أَوْ قَالَ مَضْجَعِي لِتُخْفِيَ بِمَبِيتِكَ عَلَيْهِ أَثَرِي‏ فَمَا أَنْتَ قَائِلٌ وَ صَانِعٌ؟

“Ali, doista su Kurejšije naumili da me prevare i ubiju i doista mi je moj Gospodar Objavom naredio da napustim boravište svog naroda, pa ti lezi u moju postelju i pokrij se mojim hadremijskim ogrtačem kako bi zameo moj trag. Hoćeš li?” Ali ga je upitao:

أَ وَ تَسْلَمَنَّ بِمَبِيتِي هُنَاكَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ؟

“Allahov Vjerovjesniče, hoćeš li ti biti sačuvan ako ja legnem na to mjesto?” i dobivši potvrdan odgovor, osmjehnuo se i od radosti pao na zemlju čineći sedždu kako bi zahvalio Svevišnjem Allahu na tome, a onda rekao:

امْضِ لِمَا أُمِرْتَ‏ فِدَاكَ سَمْعِي وَ بَصَرِي وَ سُوَيْدَاءُ قَلْبِي.

“Izvrši ono što ti je naređeno. Neka žrtva za tebe budu moj sluh, vid i dubina moga srca.”[1]

Božiji Poslanik, s.a.v.a., je ostavivši Alija u svojoj postelji, poslije ponoći izašao iz svoje kuće, s Božijom pomoći probijajući obruč snaga nevjerstva koje su bile opkolile kuću. Allahovi neprijatelji su pod komandom Halida ibn Velida ujutro provalili u Poslanikovu, s.a.v.a., kuću, isukanih sablji s kojih se osjetio zadah smrti i lica oblivenih mržnjom. Tada je s nevjerovatnom hrabrošću Ali skočio sa svog ležaja, a neprijatelj se povukao zbunjen i zaprepašten. Koliko li je bilo razočarenje kada su vidjeli da im je plan propao, da su im napori bili uzaludni te da im je Poslanik, s.a.v.a, pobjegao! Kurejšije su onda posegli za svim sredstvima da povrate izgubljeno strahopoštovanje i domognu se Muhammeda, s.a.v.a., pa su poslali izviđače s naredbom da ga pod svaku cijenu pronađu i dovedu. Čak su bili odredili stotinu deva kao nagradu za onoga ko ga dovede živog ili mrtvog. Jedan vješt vodič ih je čak, prateći trag stopala Allahovog Poslanika, s.a.v.a., odveo do ulaza u pećinu Sevr[2], gdje se krio Poslanik, s.a.v.a., ali se trag stopala izgubio na samom ulazu, pa je vodič izvijestio gonioce: “Muhammed i njegov saputnik[3] nisu prošli dalje od ovog mjesta. Ili su se uspeli ka nebu ili su ušli u zemlju.” Kada je iz pećine Poslanikov, s.a.v.a., saputnik čuo glas Kurejšija koji su pozivali: “Muhammede, izađi!” i kada je čuo njihove korake kako se približavaju ulazu u pećinu, savladao ga je strah, ali Poslanik, s.a.v.a., ga je umirio:

لَا تَحْزَنْ إِنَّ ٱللَّهَ مَعَنَا‌

Ne strahuj! Doista, s nama je Allah![4] A Kurejšijski izviđači su se vratili vidjevši da je pauk ispleo mrežu i golub svio gnijezdo i izlegao jaje u njega na ulazu u pećinu, razočarani, ni ne sluteći da se Poslanik, s.a.v.a., ipak nalazio u pećini.[5]

Uvečer, Ali i Hind ibn Ebu Haleh su posjetili Poslanika, s.a.v.a., nakon što su saznali gdje se nalazi. Poslanik, s.a.v.a., je Aliju dao upute za izvršavanje njegovih obaveza, tj. vraćanje njegovog amaneta, jer je Muhammed, s.a.v.a., bio povjerenik amaneta kod Arapa, i naredio mu da kupi jahalicu za sebe i za Fatime[6] pa da mu se pridruži. Da bi ga ohrabrio, rekao mu je ovako:

إِنَّهُمْ لَنْ يَصِلُوا مِنَ الْآنَ إِلَيْكَ يَا عَلِيُّ بِأَمْرٍ تَكْرَهُهُ‏ حَتَّى تَقْدِمَ عَلَيَّ فَأَدِّ أَمَانَتِي عَلَى أَعْيُنِ النَّاسِ ظَاهِرًا ثُمَّ إِنِّي مُسْتَخْلِفُكَ عَلَى فَاطِمَةَ ابْنَتِي وَ مُسْتَخْلِفٌ رَبِّي عَلَيْكُمَا وَ مُسْتَحْفِظُهُ فِيكُمَا.

“Doista, oni od sada neće moći da ti učine ništa što ne voliš sve dok ne dođeš do mene. Javno, pred očima svih, vrati amanete koji su bili kod mene. Ja te ostavljam kao svog namjesnika za moju kćerku Fatimu, a moj Gospodar će biti namjesnik vama dvoma i tražim od Njega da vam bude čuvar.”[7]

Tri dana poslije, kada je Poslanik, s.a.v.a., postao siguran da su ga prestali tražiti, krenuo je prema Jesribu žureći i ne obraćajući pažnju na teškoće te tražeći pomoć od Svevišnjeg Allaha i uzdajući se u Njega. Kada je stigao u područje Kuba, zadržao se tu nekoliko dana iščekujući dolazak svog amidžića Alija ibn Ebu Taliba i Fatime, kako bi zajedno ušli u Jesrib koji se talasao u radosti i sreći zbog dolaska Allahovog Poslanika. Poslanikov, s.a.v.a., saputnik je odmah ušao u Jesrib ostavljajući Allahovog Poslanika u Kuba. Kada je Ali ibn Ebu Talib stigao, iscrpljen od puta i opasnosti, jer su ga Kurejšije počele goniti čim su saznali da je izašao s Fatimama, Poslanik, s.a.v.a., ga je, vidjevši u kakvom je stanju, zagrlio i zaplakao.[8]

U tih nekoliko dana koliko je boravio u mjestu Kuba, Allahov Poslanik, s.a.v.a., je prvo razbio kipove koji su se tu nalazili,[9] potom osnovao mesdžid i u petak krenuo prema Jesribu. Kada je stigao u dolinu Ranuna’ nastupilo je vrijeme podne namaza i on je tu klanjao prvu džumu u islamu.

Dotjerani i okićeni sabljama, muslimani iz Jesriba su izašli u doček Allahovom Poslaniku, s.a.v.a. Okružili su njegovu povorku – svako je želio prići da dobro vidi lice čovjeka u kojeg je povjerovao i zavolio ga.[10] Kako je Poslanik, s.a.v.a., prolazio pored kuća muslimana, svaki od njih bi uzimao uzde njegove kamile i nudio mu boravak kod njega, a Poslanik, s.a.v.a., bi otvoreno i osmjehnut, izbjegavajući dovoditi bilo koga od njih u neugodnu situaciju, odgovarao:

خَلُّوا النَّاقَةَ فَإِنَّهَا مَأْمُورَةٌ.

“Ostavite kamili. Njoj samoj je naređeno.” Napokon se kamila spustila kod štale koja je pripadala dvoma siročadima iz Beni Nedždžara, ispred kuće Ebu Ejuba El-Ensarija, a njegova supruga je požurila da unese prtljag Allahovog Poslanika, s.a.v.a., u svoju kuću. Poslanik, s.a.v.a., je boravio kod njih dok nije završena izgradnja njegove džamije i kuće.[11]

Poslanik, s.a.v.a., je promijenio ime Jesrib u Tibe,[12] a godina njegove hidžre je uzeta kao početak islamskog kalendara.[13]

[1] Emali-t-Tusi, str. 465-466; El-Menakib – Ibn Šehr Ašub, sv. 1, str. 183; Biharu-l-envar, sv. 19, str. 60; Prenosioci su ovaj događaj zabilježili na različite načine, neki su ga prenijeli skraćeno. Pogledati: Musnedu Ahmed ibn Hanbel, sv. 1, str. 331; Hasaisu emiru-l-Mu'minin, str. 63; El-Mustedreku ‘ala-s-sahihejn, sv. 3, str. 4. Postoje i drugi izvori koji su navedeni u knjizi Ihkaku-l-hakk, sv. 3, str. 23-45.

[2] Pećina Sevr se nalazi na istoimenom brdu. Brdo Sevr se nalazi na jugu Mekke, oko 4 kilometara udaljeno od Mesdžidu-l-harama.

[3] Ko je bio saputnik Božijeg Poslanika, s.a.v.a., na ovom putovanju? Neki navode da je to bio Ebu Bekr, prvi halifa. Međutim, to je vrlo teško naučno dokazati. Ono što je sigurno jest da je s Poslanikom bio još samo jedan čovjek. S obzirom na to da se taj put nije mogao preći bez vještog poznavaoca puta, a Ebu Bekr nije imao takvu sposobnost, onda on nije ni mogao biti Poslanikov saputnik. Ovo potvrđuje i vjerodostojna predaja koja govori da je Salim, oslobođeni Ebu Huzejfin rob, prije hidžre u blizini Medine predvodio namaz u kojem su bili Ebu Bekr i Omer!

[4] Et-Tevbe, 40.

[5] El-Haraidž ve-l-džeraih, sv. 1, str. 144-145; Biharu-l-envar, sv. 19, str. 73-74.

[6] Tri osobe pod imenom Fatima trebale su se iseliti iz Mekke u Jesrib: hazreti Fatima, Poslanikova kćerka, Fatima bint Esed, Imam Alijeva majka i Fatima bint Hamza.

[7] Emali-t-Tusi, str. 467-468; Hiljetu-l-ebrar, sv. 1, str. 146-147; Biharu-l-envar, sv. 19, str. 62.

[8] El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 106.

[9] El-Bed'u ve tarih, sv. 4, str. 176-177.

[10] Poslanik je stigao u grad Jesrib 12. rebiu-l-evvela, pogledati El-Kamil fi-t-tarih, sv. 2, str. 107.

[11] I'lamu-l-vera, sv. 1, str. 154-155; El-Menakib – Ibn Šehr Ašub, sv. 1, str. 185-186; Es-Siretu-n-nebevijje, sv. 2, str. 494-496; Et-Tabekatu-l-kubra, sv. 1, str. 236-237.

[12] Tarihu el-Medineti-l-munevereh, sv. 1, str. 161.  U izvoru stoji: Tabe! Također vidi: El-Mukaddime, str. 283, i Tadžu-l-‘arus, sv. 2, str. 85.

[13] Tarihu-t-Taberi, sv. 2, str. 110-112; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 3, str. 251.