Zapalimo im šatore!
Zapalimo im šatore!
Omer ibn Sa'd, komandant neprijateljske vojske, u ratu se susreo s ozbiljnim teškoćama jer je položaj vojske imama Husejna bio takav da ih nije bilo moguće opkoliti. Šatori su bili zbijeni i nije bilo moguće proći kroz njih, a ako bi neko prišao šatorima, Imamovi prijatelji u grupama od trojice do četverice bi ga spriječili i bez problema ubili napadača. Zato je Omer ibn Sa'd naredio da se šatori zapale.[1] Šimr ibn zil-Dževšen je pojurio prema šatorima, zabio svoju sablju u šator imama Husejna i povikao:
“Donesite vatru da zapalimo ove šatore i one koji su unutra!”
Žene su uplašene istrčale. Imam Husejn je vikao:
“Šimr ibn zil-Dževšen, zar želiš zapaliti moju kuću i moju porodicu? Neka te Allah oprži vatrom!”[2]
Humejd ibn Muslim je poslije to ovako opisao: “Ja sam mu rekao: ‘Zar hoćeš dva nedozvoljena djela odjednom učiniti, vatrom koja je Božije sredstvo za kažnjavanje da kazniš i posegneš rukom za ubijanjem žena i djece?’ Nije odgovorio nego me upitao za moje ime. Ja sam se plašio da se predstavim jer bi me to moglo skupo koštati kod Ibn Zijada. Onda ga je Šebes ibn Rib'ij kritikovao za to.”[3]
Zuhejr ibn el-Kajn s desetericom Imamovih prijatelja napao je na Šimra i njegove vojnike i protjerali su ih iz blizine šatora ubijajući neke od njih.[4] Mnoštvo poginulih neprijateljskih vojnika zbog brojnosti vojske nije se moglo primijetiti, ali ko god je od prijatelja imama Husejna poginuo, to bi se odmah vidjelo.[5] Blizu podneva Ebu Sumame, Amr ibn Abdullah es-Sa'idi je prišao imamu Husejnu i rekao:
“Ebu Abdullah, neka mi je duša žrtva za tebe, vidim da su ti se približili. Tako mi Boga, nećeš ti biti ubijen prije nego što ja pred tvojim očima budem ubijen. Jako bih volio da idem u susret svom Gospodaru, a da sam obavio namaz čije vrijeme upravo sada nastupa.”
Imam Husejn je pogledao prema nebu i rekao je:
“Podsjetio si na namaz. Neka te Allah učini od onih koji svjesno obavljaju namaz. Da, vrijeme je namazu.”
Onda je rekao: “Recite im da nas malo puste dok obavimo namaz.”
Husejn ibn Temim je odgovorio: “Vaš namaz neće biti primljen kod Boga.”
Habib ibn Mazahir ga je na to napao:
“Namaz Poslanikove porodice nije primljen, a tvoj jeste!? Magarčino!” Husejn ibn Temim je napao na njih, a Habib je istupio i jednim udarcem mu oborio konja. I on je pao, ali su njegovi pritrčali i spasili ga.[6]
[1]Taberi, sv. 5, str. 439; El-Kamil, sv. 4, str. 70.
[2]El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 184; Taberi, sv. 5, str. 439.
[3]Ensabu-l-enšaf, sv. 3, str. 195; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 184; Taberi, sv. 5, str. 439; El-Kamil, sv. 4, str. 70.
[4]Ensabu-l-enšaf, sv. 3, str. 195; El-Bidajetu ve-n-nihaje, sv. 8, str. 184; Taberi, sv. 5, str. 439; El-Kamil, sv. 4, str. 71.
[5]Ibn Kesir, sv. 8, str. 184; Taberi, sv. 5, str. 439; El-Kamil, sv. 4, str. 71.
[6]Taberi, sv. 5, str. 440; El-Kamil, sv. 4, str. 71.
