Imam Husejn, a.s., i ishod događaja

Imam Husejn, a.s., i ishod događaja

Imam Husejn, mir s njime, duha puna veličine, čvrste odluke, iskrenosti i vjere, krenuo je iz Mekke za Irak. Vrlo dobro znao je šta radi, kamo ide i kakav će biti ishod. Međutim, jedino za što su se brinuli ostali, pa čak i bliža rodbina, bliski prijatelji i simpatizeri Imama Husejna, jeste to da, ne daj Bože, na ovom putovanju povoljna situacija postane nepovoljna i da se sve završi njegovim šehadetom. Imam Husejn, mir s njime, išao je zbog šehadeta, a prijatelji i rodbina govorili su mu da ne ide tim putem jer se plaše da će biti pogubljen.

Jedan od njih bio je i Abdullah ibn Džafer, bratić i zet Zapovjednika vjernih, mir s njime, koji je nakon što je Imam Husejn krenuo iz Mekke, poslao svoje sinove Avna i Muhammeda i po njima pismo Imamu. U tom pismu zaklinje Imama Husejna da se vrati, te kaže:

“Plašim se da ti i tvoji mladići padnete kao šehidi. Ako ti danas budeš pogubljen, nestat će svjetla na zemlji, jer ljudi, zahvaljujući tebi, pronalaze put, a vjernici gaje nadu u tebe. Zato, nemoj žuriti i ja ću sam doći za pismom.”

Potom su se Abdullah ibn Džafef zajedno s bratom upravitelja Mekke, koji je nosio pismo svog brata Amr ibn Sa‘ida Imamu Husejnu u kojem mu on jamči sigurnost i poziva ga da se bezbrižno vrati u Mekku, uputili do Imama Husejna. Stigavši do Imama Husejna, uručili su mu pismo upravitelja Mekke, insistirajući na povratku. Međutim, Imam Husejn, mir s njime, u odgovoru im reče: “Usnio sam svoga djeda, Božijeg poslanika, i on mi je rekao da idem na ovaj put.”

Rekoše: “Šta si usnio?”

Imam Husejn reče: “Nisam nikome ispričao svoj san i dok sam živ, neću ispričati.”

Abdullah ibn Džafer izgubio je nadu u Imamov povratak, ali je svojim sinovima, Avnu i Muhammedu, koji su na Dan ašure pali kao šehidi, neredio da, služeći Imama, nastave put za Irak.