Odgovor Hurru
Odgovor Hurru
Kao što smo naveli u ranijem objašnjenju, u svratištu Šaraf, nakon što je završen drugi Imamov govor, a Hurru i njegovim vojnicima pokazana pisma koja su stigla od stanovnika Kufe, i pošto je Hurr i dalje govorio da o tome ne zna ništa, između njega i Imama je došlo do razgovora i rasprave u vezi s nastavkom Imamovog putovanja. Naime, Imam je htio da nastavi svoje putovanje u pravcu Kufe, a Hurr je odlučio da ga, na osnovu zadatka koji je dobio, spiječi u toj namjeri.
Uvidjevši da je Imam odlučan u svojoj namjeri i ne želi pokazati nikakvu promjenu niti popustljivost prema zadatku koji je on dobio, Hurr mu je rekao sljedeće:
“U tom slučaju, pošto ste odlučili da krenete, najbolje je da odaberete put kojim nećete niti ući u Kufu, a niti se vratiti u Medinu, kako bih ja iskoristio priliku i napisao pomirljivo pismo Ibn Zijadu; možda će me Bog sačuvati od sukobljavanja s tobom.” Hurr je dodao i sljedeću rečenicu: “Također te podsjećam i upozoravam na činjenicu da ćeš, ukoliko potegneš mač i započneš borbu, zasigurno biti ubijen.”
Kada je Imam čuo to Hurrovo upozorenje pomiješano s prijetnjom, ovako mu je odgovorio:
“Plašiš li me to smrću i jesi li u stanju da mi učiniš išta više od toga da me ubiješ? Da bih ti odgovorio, reći ću ti onih nekoliko stihova koje je brat vjernik Uvsi, onda kada je htio da ide u pomoć Poslaniku i učestvuje u borbi, rekao svom amidžiću koji se protivio njegovom učestvovanju u tom ratu:
فَقَالَ لَهُ الْحُسَيْنُ، عَلَيهِ السَّلامُ: أَ فَبِالْمَوْتِ تُخَوِّفُنِي؟ وَ هَلْ يَعْدُو بِكُمُ الْخَطْبُ أَنْ تَقْتُلُونِي؟ وَ سَأَقُولُ كَمَا قَالَ أَخُو الْأَوْسِ لِابْنِ عَمِّهِ وَ هُوَ يُرِيدُ نُصْرَةَ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى اللَّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، فَخَوَّفَهُ ابْنُ عَمِّهِ وَ قَالَ أَيْنَ تَذْهَبُ فَإِنَّكَ مَقْتُولٌ؟ فَقَالَ
سَأَمْضِي فَمَا بِالْمَوْتِ عَارٌ عَلَى الْفَتَى إِذَا مَا نَوَى حَقّاً وَ جَاهَدَ مُسْلِماً
وَ آسَى الرِّجَالَ الصَّالِحِينَ بِنَفْسِهِ وَ فَارَقَ مَثْبُوراً وَ بَاعَدَ مُجْرِماً
أُقَدِّمُ نَفْسِي وَ مَا أُرِيدُ بَقَائَهَا لِتَلْقَى خَمِيسًا فِي الْهِيَاجِ عَرَمْرَمًا
فَإِنْ عِشْتُ لَمْ أَنْدَمْ وَ إِنْ مِتُّ لَمْ أُلَمْ كَفَى بِكَ ذُلًّا أَنْ تَعِيشَ وَ تُرْغَمَا
Ja ću otići u pravcu smrti, jer smrt za časnog čovjeka nije sramota onda kada on vjeruje u islam, a cilj mu je istina,
I želi da žrtvujući život podrži dobre ljude, suprotstavi se zločincima i udalji se od suprotstavljanja Bogu.
Ja dušu iskreno poklanjam i perem ruke od života kako bih se u teškoj borbi suočio s velikim neprijateljem.
Ne kajem se ako ostanem živ, niti ću biti tužan ako umrem, a tebi je dovoljno da živiš takvim sramotnim i ponižavajućim životom.” [1]
Čuvši ovaj nedvosmisleni govor, Hurr se ljutito i uvrijeđeno povukao i odvojio od Imama.
U knjizi Edebu-l-Husejn piše: s obzirom na to da se poruka ovih stihova dopala imamu Husejnu, on ih je u toku svog puta prema Iraku više puta navodio i ponavljao na različitim mjestima, što pokazuje da je u svom ustanku imao namjeru da pomaže vjeri svog djeda, da se bori na putu islama, brani učenje časnog Kur'ana i sačuva islamske propise.
Borba je jedna od najvećih božanskih obaveza i slijeđenje Poslanikovog časnog sunneta, a on je na ovom putu žrtvovao svoj položaj, imanje i svoj život, čak i život svojih najmilijih. Ko god se bori na ovom putu i bude ubijen, ne može biti ukoren, dok je onaj ko se drži svog kućnog praga i ne zakorači putem borbe i džihada dok je živ vrijedan svake vrste ukora i osude.[2]
[1] Ensabu-l-ešraf, sv. 3, str. 171.
[2] Edebu-l-Husejn, str. 33.
